Fatalna privlačnost fatalnog

Latinska maksima Fiat iusticia, pereat mundus – neka bude pravda, pa makar i svet propao – oduvek je u prvi plan isticala etiku pravde kao najviši ideal. Vek od početka Prvog svetskog rata, nezaobilazna činjenica i dalje je romantičarski zanos koji je mase gurnuo u krvoproliće. Štefan Cvajg je pisao da je to bio rat jedne bezazlene generacije: „Brz izlet u romantiku, žestoka muževna avantura, tako se rat 1914. ocrtavao u mašti običnog čoveka…“

Kolumnista Njujorkera, Adam Gopnik, tvrdi da našu vrstu fatalnost privlači na fatalan način. Podsećajući nas na katastrofu prekookeanskog broda Titanik (1912), on u priču o toku zvanične istorije i njegovim manje zanimljivim rukavcima uvodi Olimpik, identičan brod, koji je bez problema plovio na istoj maršruti od Evrope do SAD. Ali o Olimpiku nikad nije snimljen film, niti ga obavija aura velike (romantične) tragedije. „Ako nas naša istorija vodi do Prvog svetskog rata”, kaže Gopnik, “onda zamišljamo da nam je taj sudar uvek bio predodređen, i ne možemo da zamislimo da bismo se, uz malo sreće i drugih slučajnosti, možda našli na Olimpiku umesto na Titaniku. Tražimo paralele katastrofe a gubimo iz vida paralele nade.”

Možda je za mnoge odlazak u rat bio pitanje časti i odbrana ideala, ali svet je zaista propao: samo u Evropi u jednom trenutku bilo je 60 miliona ljudi pod oružjem od kojh se četvrtina nikada nije vratila kućama. Zastrašujući podatak koji i danas sva pitanja sažima u samo jednu reč: Zašto? Poplava naučnih radova i popularnih knjiga u kojima se analiziraju prevashodno uzroci Velikog rata znatno utiče na atmosferu istorijskog revizionizma koji, u rasponu od „srpskog terorizma“ do nemačkog imperijalzma traga za istorijskim konsenzusom. Zemlje nekadašnje pripadnice saveza Antante odnosno Sila osovine, dakle, suprotstavljenih strana, saglasne su u tome da je poželjno izbeći trijumfalizam pri obeležavanju značajne godišnjice velike soldateske. Ali se i dalje lome koplja oko toga da li je momak koji je 28. juna 1914. pucao u Sarajevu tiranoubica i martir ili okrutni nacionalista.

Prvi svetski rat je konglomerat tema i odavno je postao predmetom umetničkog bavljenja, prelamajući se kroz vizure pisaca, slikara, filmskih reditelja, kao i animatora: na ovogodišnjem izdanju najvećeg svetskog festivala animiranog filma u francuskom gradu Ansiju (Annecy) prikazan je i specijalni program posvećen godišnjici Velikog rata. Bile su to pripovesti o rovovima, bajonetima i topovima u filmovima Rovovi (La tranchée) Kloda Klutijea ili Dan slave (Le jour de gloire…) Bruna Kolea, o neobičnim događajima, recimo o fudbalskoj utakmici na Božić 1914. između Nemaca i Engleza u filmu Ratna igra (War Game) Dejvida Anvina, ili o dvojici novozelandskih vojnika koji su na bojnom polju pronašli živu bebu u filmu Bulka (Poppy) Džejmsa Kaningema. Tri filma koje ovde izdvajamo u žižne tačke pripovedačkih perspektiva na osoben način postavljaju čoveka kao pojedinca, koji strahuje, pati i strada, ali se i bori, do kraja.

U uvodnoj sceni film Za dlaku (De si près, 2009) Remija Direna vidimo gospodina Žerbijea u spokojnom dremežu, sve dok ga flešbek izazvan nepredvidljivim mehanizmom sna ne vrati u ratne godine: on, mlad vojnik, stoji u žitkom blatu, oči u oči sa iznurenim konjem, još uvek upregnutim, ali to što je vukao sada su samo ostaci nečega raznesenog eksplozijom… Starac se prene, i izađe sa praunukom u šetnju parkom. Dok na klupi tone u san, začuđujuće žive slike i posle toliko toliko vremena ostarelog veterana opominju na to kako je tri puta jedva izvukao živu glavu. Prvi put, u jurišu, šlem je sprečio kuršum. Drugi put, eksplozija granate pokosila je sve njegove drugove sa kojima je kartao u trenucima odmora, a on se čudom izvukao iz ruševina kuće. Treći put, njegovi kamarati su na obodu sela žagorili uz vino i zvuk harmonike, a on malo dalje zaneseno plesao sa mladom krčmaricom uz zvuke musette valcera, kada su počele da pljušte granate i sve pretvorile u pakao.

Budeći se iz krtog staračkog sna posle svake od ovih ratnih epizoda, Žerbije shvata da je njegovo ovozemaljsko vreme na izmaku… Preplićući prizore iz sećanja i scene umirujuće jave u koju se njegov junak svakim buđenjem vraća, reditelj nas vešto vodi dvama tokovima filmske priče. Smeđi i sepija tonovi scenografije i sugestivni kjaroskuro likova doprinose melanholičnoj atmosferi filma; Diren je i sjajan akvarelista i to se vidi u svakom kadru.

Film Detant (La détente, 2011) Pjera Dikoa i Bertrana Beja otpočinje igranom sekvencom u kojoj francuski vojnik čuči u rovu pred početak bitke, paralisan strahom, grčevito stežući svoju pušku. Sile nesvesnog manipulišu njegovim umom i on poseže za imaginacijom, jer, u mašti sve izgleda drugačije: puške ispaljuju cvetove, raznobojni tenkovi liče na automobilčiće u luna-parku, a bojno polje podseća na pačvork prekrivač (teksture i fleksibilnost mekih i lakih materijala, platna, sunđera, plastike, ubedljivo su dočarani 3D digitalnim tehnikom animacije). I on sam, kao i njegovi drugovi, potpuno je drugačiji, jer je – lutak. znakovi realnog rata su prošli kroz tranziciju, ali njihovi supstituti značajno usložnjavaju narativnu strategiju.

U iščekivanju ishoda nije moguće pratiti ovaj rat sasvim mirno, čak ni kada on izgleda kao prijatan metež igračaka. Izmenjena spoljašnjost ovog ersatz rata ne poništava ideju o antagonizmu dveju strana koje nastoje da svim sredstvima nadvladaju i po cenu fatalnih posledica. Vojnik-lutak na svom tenku ulazi u neprijateljsko utvrđenje, unutra je mračno i sablasno tiho i svuda su zastrašujući prizori raskomadanih tela i olupine teškog naoružanja (zapravo gomile uništenog sunđera, federa, plastike, krpa), koji vizuelizuju promenu nagore psihološkog stanja pravog vojnika, u rovu. Sa nekoliko munjevitih izmena animiranog i ljudskog lica obuzetih istim užasom, reditelji nas vraćaju u brutalnu realnost s početka filma: vojnik se prene iz stupora, ali kasno, na njegovo čelo je prislonjena puščana cev…

Korak daje u preoblikovanju stvarnosti alterniranjem njenih pojavnih oblika i značenja, otišao je francuski autor Augusto Zanovelo u svom filmu u stop motion tehnici Pisma žena (Lettres de femmes, 2013). Glavni junak ove sentimentalne pripovesti je bolničar Simon, koji na bojnom polju pomaže ranjenima tako što njihove povrede povezuje –pismima pristiglih od njihovih žena. Materijalnost lutaka izrađenih od papira savršeno dočarava trošnost ljudskih tela.

Uskoro i Simon dobija pismo i telegram. Pismo je od njegove ljubavnice Madlene, ona kaže da ga uprkos nedoličnom ponašanju voli, da je ostala u drugom stanju, da je to njegovo dete i da ona zna da se on u ratu do sada neprestano suočavao sa smrću, ali da je sada trenutak da počne da misli na život. U telegramu je bilo obaveštenje o Madleninoj smrti na porođaju. Po povratku iz rata Simon pred Madleninom kućom zatiče dečačića koji u igri povredi koleno. On skine jednu papirnu traku sa svog zapešća (verovatno je u očaju pokušao da preseče vene kad su mu stigle loše vesti) i zalepi je na detetovu ogrebotinu. Traka je deo pisma dečakove majke i na njoj je ona rečenica o suočavanju sa životom.

Melodramatika Zanovelovog filma naglašava duboku tragiku i besmisao rata, ali sa jasnom, univerzalnom porukom koja sumira iskustva mnogih: život uvek pobeđuje. Otud i pitanje: zbog čega je svet bio ovako nestrpljiv? Nije li trebalo da sačeka još četiri godine i da umesto stogodišnjice od početka Velikog rata obeleži njegov kraj?