Da li imate preko 18 godina?

Preporuke za praznično čitanje

Reflektore okrećemo prema bitnoj pripadnici književne porodice – priči.

3
0

Surova je dominacija romana nad svim drugim književnim žanrovima. Ponekad se stiče utisak da čak i poezija lakše od pripovedaka uspe da se otrgne ovom skrajnuću. Zato, u susret praznicima pred nama, nekako je džentlmenski i važno podsetiti čitaoce da postoje i zbirke pripovedaka, da se objavljuju u kontinuitetu i da među ovogodišnjim naslovima ima i te kako šta da se preporuči. Doduše, ne postoji još mnogo naslova kojima bi se ovaj spisak mogao upotpuniti, ali je i ovakav, nažalost, više nego dovoljan za okretanje reflektora prema bitnoj pripadnici književne porodice – priči.

Sedam života, Zahar Prilepin (izdavač: Samizdat B92, prevod: Radmila Mečanin)

U uvodnoj priči „Šer Amin“, Prilepin opisuje klinca koga su seoska braća-siledžije gurnuli u blato pored puta. On, takav,  sav kaljav i prljav, odlazi kući majci, i konstatuje: „Iz usta – prljavština; postmodernist, jednom rečju.“ Kada čitamo priče iz ove zbirke, bude nam jasno da je ovo jedno autopoetičko poređenje. Prilepin je sa jedne strane duboko ukorenio svoj stil i izraz u rusku tradiciju, ali ironijom postiže da iz tog korena raste autentičan plod. Tako on uspeva da ne bude postmodernist (jer što bi pa morao, pored živog Peljevina, reći će neki), a opet moderan, savremen.

Sa jedne strane, Prilepin se, kao i do sada, rado vraća temama detinjstva i odrastanja na ruskom selu, gde skoro bez izuzetka uvodi i motiv porodice. Nisu to tople, idilične i bezbrižne slike stasavanja jedne mladosti, ali su veoma žive i preplavljujuće neposredne. Sa druge strane, junak pripovedaka u „Sedam života“ često je autorov alter-ego, muškarac sa ratnim iskustvom i neutaživom pasijom za književnost, koji podiže decu u dalekoj ruskoj provinciji.

sedam-zivota

Društveno-politička stvarnost putinovske Rusije ne preuzima funkciju veću od scenografije na kojoj je najuputnije samo iščitavati dodatne slojeve psihologizacije junaka. Prilepin je očigledna ideološka svrstavanja u svojim knjigama i ranije uspevao da izbegne, a ovo pogotovo treba imati u vidu kada se govori o njegovom prvom romanu Patologije, sa tematikom rata u Čečeniji (mada on javno ne krije svoj nacionalizam i antiglobalizam). Njegov stil pripovedanja uprkos promenama ritma i narativnih strategija ostaje konstantan na planu atmosfere i senzibiliteta.

Ova knjiga vam donosi priče iz kojih zeva i grize mraz ruske zime, ispresecan oštrim mirisom votke i ljudima koji žive pomalo pustahijski, stoički prihvatajući svoju sudbinu. A njegova rečenica uvek luta na skali između intuitivne, lirske refleksije i minuciozne, funkcionalne deskripcije. Pravi anti-postmodernist, jednom rečju.

Divno nebesko telo, Šinići Hoši (izdavač: Besna kobila, prevod: Branka Takahaši)

Šta ti je japanska preciznost – Šinići Hoši je sebi zadao cilj da će tokom svoje književne karijere napisati 1001 priču, što je i uradio. Sva sreća, čisto zbog vremenskih ograničenja, pa je žanr koji je odabrao, i koji ga je jedini privlačio, bila tzv. „kratka kratka priča“. Danas ovaj žanr zovemo flash fiction, a kada je nastajao u prvoj polovini XX veka, u Japanu su ga zvali šoto-šoto, od engleskog short. Hoši će se za naučnu fantastiku zainteresovati 1957. godine, kada pristupa novom „Ufološkom klubu Japana“, gde je član već bio čuveni pisac Jukio Mišima.

Priče o susretu vanzemaljaca i čoveka, ljudi „nasukanih“ na puste planete koje lutaju kosmosom, natprirodnim i mitološkim bićima, kibernetici i futurizmu biće jedino što će ga interesovati. Svaki od ovih predložaka Hoši je koristio da kroz duhovitu i ironičnu situaciju ukaže na neku manu ili problematiku čovečanstva. Ona bi kroz takvu, izobličenu perspektivu trebalo da nam ukaže na neke nove aspekte problema sa kojim se svakodnevno susrećemo. Ili se sa njima možemo susresti već sutra, ako ne promenimo ništa.

divno-nebesko-telo

Sve njegove priče, koje su retko duže od par stranica, imaju svoj humoristički i apsurdni punch-line. One su kao kratke anegdote nalik vicevima, samo uobličene jednim specifičnim književnim stilom, koji se često karakteriše kao suv. Ali to nije mana Hošijevog pisma, već namerna pripovedačka strategija u kojoj se lišavanjem ukrasa ostavlja prostor za akcentovanje nekih drugih stvari, a istovremeno se komunicira sa tradicijom japanske tzv. „čiste“ književnosti (nasuprot književnosti za najširu publiku).

Međutim, u nešto dužim pripovetkama, poput „Pogubljenja“, možemo videti i raskošniju verziju Hošijevog talenta, u kojoj je on daleko mračniji, promišljeniji i pesimističniji. Ali svi ti susreti sa marsovcima, robotima, pustim planetama sa nepoznatom vegetacijom, agresivnom tehnologijom i ideologijom kako je autor vidi u budućnosti, veoma jasno treba da nas upute na to da ćemo se kroz sve te susrete, pre ili kasnije, zapravo susresti sa nama samima.

Atakama, Nikola Nikolić (izdavač: Nova knjiga)

Nikola Nikolić iz detalja uspeva da izvuče tragediju, da je izbaci na površinu pred čitaoca, kao ribar ulov iz mora na vreli kamen. On ulazi u određenu situaciju, manje-više konkretno omeđen period vremena, i izvlači suštinu međuljudskih konflikta i promašenih traženja kroz interakciju junaka, akcentujući odatle temu o kojoj želi da govori. Ta tema je neretko smrt. Uvodna pripovetka „Zakopčan“ i ona po kojoj je cela zbirka dobila ime „Atakama“, veoma jasno ilustruju ovaj postupak.

Nikolić je mlad autor, što je mnogo srećnija definicija, nego reći ono famozno „pripadnik mlađe generacije pisaca“. Crnogorskoj književnoj sceni već se predstavio sa dva romana, „Čvor“ i „Meandar“, i daleko od toga da je prošao nezapaženo. O njegovom pristupu književnom stvaralaštvu tačno se izrazio „kolega“ sa nove crnogorske scene Balša Brković: „On, uprkos mladosti, odabira rezon zrelog pisca: ne boji se komplikovanja, ali istrajno vjeruje u magiju jednostavnosti.“

atakama

Naći će se u „Atakami“ i priča o ljubavi („Dovoljno dobar razlog za to“, „Undo“), ali potencijal za njenu realizaciju uvek se rasprši pred usudom u sprezi sa okolnostima. Ili kada priče imaju šaljiv ton („Todor Mandić u sazvežđu taštine“, „Gorski vjenac“) taj vedriji prosede nekako se surva u klimaks gorčine i promašenosti. A sve ovo autor postiže svojim svedenim ali ekspresivnim rečenicama koje su kao isklesane jednim elegantnim potezom.

I tako, bez mnogo milosrđa za svoje junake, i bez puno obzira prema potencijalnoj potrebi čitaoca da dobije neko optimistično zadovoljenje na kraju, Nikolić zauzvrat pruža realistične pripovesti, čije sivilo valja dijagnostifikovati.

Savremena arapska priča, grupa autora (izdavač: Clio, prevod: Jovan Kuzminac)

Kao da u arapskom svetu ne postoji čitav jedan univerzum sa svojom fantastičnom kulturom, običajima, specifičnim umetničkim i književnim jezikom, koji ima toliko toga da ponudi, već samo ratovi, zbegovi, razaranja, smrt… Ali vrata tog sveta odškrinuće vam ovaj izbor modernih arapskih pripovedaka. Prevodilac Jovan Kuzminac čitavu deceniju proveo je na arapskom govornom području, pa mu je profesija omogućila pasionirani i dubinski uvid u nju.

Moderna arapska književnost se bojažljivo pomalja u prvoj polovini XIX veka, rastrzana između fanatičnog negovanja svoje ogromne literarne baštine i uticaja zapadne, pre svega evropske književnosti, kome ne može da odoli. To ilustruje podatak da je “Ilijada” prvi put prevođena na arapski između 1887. i 1904. godine, i u toj tenziji između ova dva pola javlja se savremenost arapske književnosti. U predgovoru Kuzminac kao poslednji prelomni momenat ističe stvaralaštvo sirijskih i libanskih ekonomskim migranata u Americi, okupljnih oko udruženja “Pero” početkom XX veka. Ovaj izbor priča adekvatan je reprezent amalgama istočnjačkog i zapadnjačkog pisma koji od tog vremena postaje dominanta.

savremena-arapska-prica

Uzevši u obzir da je arapski književni jezik standard na veoma širokoj teritoriji, u ovu zbirku su uključeni autori i autorke iz više zemalja: Egipat, Sirija, Irak, Palestina, Maroko, Alžir, Libija i Tunis. Domaćoj publici će možda biti poznat jedino Jusuf Idris, prevođen u Jugoslaviji 70-ih i 80-ih. Nemoguće bi bilo ući u pojedinosti stila, prosedea i sličnih karakteristika kod 25 autorki i autora, koliko ih je ovde zastupljeno, a na ovako malom prostoru. Međutim, ukoliko bi se insistiralo na nekoj zajedničkoj crti onda bi to svakako bilo tematsko-motivsko referisanje na tradiciju i religiju. Ali formalni eksperimenti i poetika jasno pokazuju uticaj evropske i američke književnosti.

Autori i autorke često akcentuju položaj žena u arapskom svetu (“Jovov razvod”, “Ukrštene reči”), kao i sputanu i neutaživu žudnju i telesnost koja često zalazi na margine svetovnih i religijskih zakona (“Zar si morala da upališ svetlo, Lili?”, “Mesečevo lice”). Osim toga, dominantan je i korpus priča o čovekovom položaju u svetu i nenaklonjenoj sudbini koja je često uslovljena ratom i strogim običajima (“Istraga”, “Čovek na vrhu i čovek u podnožju”, “Poslednja želja”, “Slika u polomljenom ramu”). Ukratko, ovaj izbor iz savremene arapske priče pruža jednu literarnu i kulturološku avanturu u svet čija nam je pisana reč, na našu štetu, skrajnuta iz vidnog polja.

Kao Celanovi ljubavnici, Oto Horvat (izdavač: Akademska knjiga)

Ljubiteljima poezije stvaralaštvo Ota Horvata je verovatno poznato. Sedam zbirki pesama koje je ovaj autor do sada objavio ugravirale su njegovo stvaralaštvo u mapu domaće pesničke scene. Međutim, prošle godine Horvat je predstavio svoj romaneskni uradak “Sabo je stao” i njime se plasirao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a dobio “Biljanu Jovanović” i “Mirka Kovača”. Tada nam je svima postalo jasno da ćemo u budućnosti moći da računamo i sa proznim stvaralaštvom ovog talentovanog autora.

Pred nama je, s tim u vezi, nova knjiga Ota Horvata, zbirka od dvanaest pripovedaka, skladno uobličenih, vešto ispričanih, raznolikih u mnogim aspektima koje, ipak, sjedinjuje jedan lirski senzibilitet očigledan u svakoj pažljivo cizeliranoj rečenici. Kada autor opisuje parove na koje referiše naslov zbirke pripovedačkim manevrima prave se iskoračenja koja proizvode neočekivanost (recimo “Noć u Erlangenu” sa svojim elementima metafikcije). Ili slojevi naracije stvaraju koncentrične krugove oko centralne teme priče kojima se “hvata” širi hronološki okvir evolucije međuljudskih odnosa (“Kao Celanovi ljubavnici”). A onda, sa druge strane, egzistencijalne priče o životnim putevima Horvat će ispisati nešto realističnijim prosedeom, formalnim i stilskim rešenjima snabdevajući narativ intrigantnim sižeom koji fiksira pažnju na detalj (priča “Ispravke” napisana u jednoj rečenici, ili “Između filmova” u kojoj su naratorki dodeljeni jezik i perspektiva deteta). Osim toga, fantastično i onostrano javljaju se i u pripovetkama u kojima autor komunicira sa žanrovskom književnošću (“Gospodin Vargas” i “Smrt u Buenos Ajresu”). Na kraju, zbirka nas naslovima uvodne i završne priče može uputiti na prstenastu strukturu knjige (“Fragment 1” i “Fragment 2”).

oto

 

Ova kratka analiza nekolicine pripovedaka treba samo da posluži kao uvodna sugestija u kompleksnu zamisao nastavka proznog stvaralaštva Ota Horvata. Međutim, pomenuta složenost svoj kontrateg nalazi u elegantnom, odmerenom i pesničkom virtuoznošću oblikovanom tekstu i besprekornoj realizaciji. Jedina nedoumica koja ostaje posle čitanja zbirke priča “Kao Celanovi ljubavnici” jeste čemu se pre radovati – novoj Horvatovoj prozi ili novoj Horvatovoj poeziji.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: