Da li imate preko 18 godina?

Poslednje žanrovsko iskušenje

Mladi autori u Srbiji su onemogućeni da ostvare "američki san" i snime niskobudžetni film na osnovu koga će se probiti u neke više ešelone filmske industrije!

3
0

Srpski žanrovski film poslednjih godina uspeva da ostvari produkcioni kontinuitet. Uprkos tome što iz tog kontinuiteta nije proistekla i estetika koja neprekidno napreduje, čini se da je žanrovski izraz prešao Rubikon, i da se neće vratiti na ranije grane kada je hibernirao i budio se u formi ekscesa.

Za početak, važno je definisati šta se smatra žanrovskim filmom, pošto se svaki film koliko-toliko oslonjen na dramaturgiju i konvencionalna stilska rešenja može žanrovski razvrstati. U ovom slučaju govorimo pre svega o žanrovima koji komuniciraju samo sa publikom koja im je koliko-toliko posvećena, a to su pre svega naučna fantastika i horor. I u internacionalnim okvirima, upravo su ova dva žanra nešto što se podrazumeva kada se pomene žanrovski film, i prisutni su brojni festivali tog profila. Ljubitelji fantastike na filmu u najširem smislu, ispostavili su se kao prilično organizovana družina i u našem regionu – tako sada u Ljutomeru postoji Grossman festival filma i vina, isti koncept preuzima i horor festival Dead Lake na Paliću, Zagreb ima Fantastic Fest koji odlikuje razvijena business dimenzija manifestacije a Beograd ima Festival srpskog filma fantastike koji se pre svega fokusira na kratkometražni i lo-fi film.

Slično art house sceni, u poslednje vreme su ovi festivali počeli da produkuju i filmove, pa ne treba da čudi da je Milan Todorović, producent Zone mrtvih, Mamule i Procepa istovremeno na čelu palićkog festivala horor filma i vina, kao i da Stjepan Hundić sa zagrebačkog festivala ulazi u svet produkcije. U međunarodnim okvirima takve aktivnosti su odavno prisutne i mnogi organizatori žanrovskih festivala pa čak i urednici tematskih sajtova ušli su u svet produkcije.

Kad je reč o filmovima iz regiona, najveći rezultat na internacionalnoj sceni imao je Srpski film Srđana Spasojevića koji je 2010. godine uspeo da se nađe u žiži interesovanja filmske javnosti.

Ovaj film otvorio je i mogućnost za Spasojevićev plasman među najperspektivnije žanrovske reditelje na globalnom nivou, pa je njegov sledeći projekat i bio kratki film u sklopu omnibusa ABCs of Death koji su između ostalog producirali i festivalski oci Tim League i Ant Timpson.

procep_1

Procep

Todorovićevi filmovi s druge strane prisutni su neprekidno u VOD i straight-to-video ponudi širom sveta što je rezultiralo pravljenjem održivog poslovnog modela za kontinuiranu proizvodnju horor filmova. U toj produkciji je vidljiva i ambicija da se ostvari kreativni napredak, tako da je film Procep režirao Dejan Zečević, eminentni zastupnik žanrovskog filma u našem mejnstrimu i potpisnik značajnih naslova TT sindrom i Neprijatelj.

Filmski centar Srbije je ove projekte pomagao pobočno, mahom sredstvima za postprodukciju, međutim, pre dve godine podržao je na konkursu naučnofantastičnu melodramu Ederlezi Rising Lazara Bodrože kao niskobudžetni film, i po prvi put otvoreno stao iza ovog žanrovskog talasa. Premijera ovog filma očekuje se krajem godine.

U Hrvatskoj, HAVC je pomogao film Poslednji Srbin u Hrvatskoj, zombi komediju Predraga Ličine. U Sloveniji, slasher film Idila osvojio je ključne nagrade na njihovom nacionalnom festivalu u Portorožu. Slobodno možemo reći da je upliv javnog novca u žanrovski film na našim prostorima bez presedana u istoriji regionalne kinematografije. Stoga, jako je važno očuvati ovo interesovanje filmskih fondova za žanrovski film, a to se može uraditi samo tako što će podržani projekti uzvratiti adekvatnim uspehom na blagajnama i specijalizovanim festivalima.

Ono što se desilo u međuvremenu jeste pojava jednog mikro-talasa unutar ove žanrovske grupacije, a to su mladi reditelji koji su snimili no budget filmove sa idejom da se dokažu mimo institucija i izbore svoje mesto. Tom talasu pripadaju filmovi Otvorena Momira Miloševića i Inkarnacija Filipa Kovačevića.

Otvorena je bila jedno od najvećih otkrića na ovogodišnjem FESTu, međutim film je bio ignorisan od strane žirija što je pokazalo jednu vrlo opasnu tendenciju u našoj kinematografiji, a to je da se filmovi i finansijski ali i receptivno zatvaraju pre samog snimanja.

Kao da film koji je nastao bez podrške komisija, jakih producenata i raznih fondova naprosto nema šta da traži na srpskim, a reklo bi se sve više ni na stranim festivalima. Šta to znači? Pa ukratko, znači da reditelji uzalud ulažu trud da snime film kada na kraju nije previše bitno šta su snimili već za koga.

Nažalost, ta pojava će postajati sve prisutnija i na žanrovskim festivalima. Postoje kompanije koje sve češće viđamo na špicama uspešnica sa žanrovskih festivala, i jedinu nadu daje neverovatna radoznalost žanrovske publike i širina programa na tim manifestacijama. Međutim, isto tako zanimljivo je da Otvorena koja je po svom profilu mešavina art housea i horora, optimalan film za žanrovski festival, nije našla mesto na Zagreb Fantastic Festu i da će internacionalnu promociju imati tek na Grossmanu. Inkarnacija je pak svoju svetsku premijeru imala na novosadskom Cinema Cityju (koji nije žanrovski profilisan) i tek treba da vidimo kuda će je voditi internacionalna sudbina.

otvorena

Otvorena

Ako pobrojimo koji su sve reditelji koji se kasnije nisu bavili hororom počeli u ovom žanru, jasno je da govorimo o idealnoj ulaznici za mlade autore u svet filma. Naprosto, to je žanr u kome postoji stalna potreba za novim naslovima i apsolutna otvorenost publike za filmove iz različitih kultura i produkcionih miljea. Bilo bi vrlo interesantno kada bi žanrovski film bio takva ulaznica i kod nas. Ipak, slučaj ogrešenja žirija prema Otvorenoj na FESTu pokazuje da još uvek nije tako.

Jedan od razloga za to je disproporcija između preuzimanja globalnih trendova. Priče o rediteljima poput Roberta Rodrigueza došle su do nas mnogo pre nego što je takva praksa prepoznata u establišmentu. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih započet je trend snimanja niskobudžetnih filmova u kojima ekipa ulaže svoj honorar ili ne računa da će išta zaraditi. Da se razumemo, tako su snimani filmovi i pre 1999. recimo Specijalno vaspitanje Gorana Markovića iz sedamdesetih ili neki filmovi Kino kluba, međutim u tom periodu su takvi projekti bez teškoća inkorporirani u sezonsku kinematografsku ponudu, i bili vrednovani ravnopravno sa proizvodima državnih filmskih preduzeća. Kako se naša kinematografija sve više profilisala u širim fondovskim okvirima, tako je inicijalna ravnopravnost projekata poput Munja ili TT sindroma, počela da nestaje.

Tako se pojavljuje fenomen Stevana Filipovića čiji je rad uprkos odjeku u društvu i u bioskopima dugo bio ignorisan od strane establišmenta.

Tek je sa trećim filmom Pored mene uspeo da se probije u red autora koje žiriji prepoznaju. Istovremeno, Filipović je kao montažer i scenarista filmova Klip i Dobra žena učestvovao na velikim festivalima, dakle nije reč o diletantu bez reputacije, ali njegovi rediteljski filmovi nisu imali adekvatnu producentsku podršku. Potrebna je izvanredna upornost da autor istraje do trećeg filma ne bi li ga establišment prepoznao.

Slobodno možemo reći da je američki san o tome kako mladi autor može snimiti niskobudžetni film i na osnovu njega se probiti u neke više ešelone filmske industrije, onemogućen u Srbiji. Ako imamo u vidu da su slične priče o uspehu i u Evropi sve ređe, možemo zaključiti da je reč o kontinentalnom trendu. Stoga, srpski Oliver Stone ne treba da snima svoj Seizure ili The Hand kako bi se izborio za mesto u profesionalnim krugovima nego da napiše Platoon i čeka da se desi nešto na konkursu. S jedne strane, takva politika nije sasvim neosnovana jer u krajnjoj liniji ni Stone nije sebe video kao nekoga ko će ceo život snimati niskobudžetni horor. Međutim, na duže staze rezultira pasivnošću mladih autora koji shvataju da su im je netvorking značajniji od izlaska na teren i snimanja.

Ako i žanrovski festivali pokleknu pred tendencijom da se pedigre filma meri imenima finansijera i sales agenata, onda će praktično samo američki niskobudžetni film opstati zbog kulturalne predispozicije zemlje slobodnih i doma hrabrih koja nikada ne izlazi iz mode na globalnom nivou, ali važi samo lokalno, na samom izvoru.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: