Da li imate preko 18 godina?

Pola veka Bitefa

Pred ovogodišnji Bitef smo razgovarali sa rediteljem Milošem Lolićem, glumicom Jelenom Ilić, rediteljem Bojanom Đorđevim i kostimografkinjom Angelinom Atlagić.

Najznačajniji pozorišni festival nekadašnje Jugoslavije slavi svoj pedeseti rođendan.Ovih dana, gotovo svi (relevantni) mediji u zemlji kroz sijaset tekstova, intervjua, specijalnih emisija posvećuju pažnju ovom značajnom jubileju. Bitef od samog njegovog nastanka prate kontroverze, osporavanja i snažne podele u kulturnoj  javnosti koje nikada nisu prestale. Prvo sa čim su se susretali njegovi osnivači, Mira Trailović i Jovan Ćirilov, jeste nespremnost velikog dela, tradicionalno konzervativnog, društva na toliko avangardne umetničke forme, a Bitef je upravo pod tim geslom nastao i nastavio da živi evo već pola veka – Nove pozorišne tendencije.  Zatim odlaskom Mire Trailović, Ćirilov postaje predmet osporavanja određenog broja kulturnih delatnika, do tada inače naklonjenih politici festivala. Ta vrsta otpora se nastavila i prema, sada odlazećoj, selektorki Anji Suši tokom čitave decenije njenog mandata, a zasigurno čeka i novog umetničkog direktora Ivana Medenicu.

No, jedno je sigurno. Ma koliko bila istinita tvrdnja da je Bitef nestankom zemlje jedinstvenog geo-političkog  položaja izgubio svoju ulogu mesta spajanja umetnika iz celoga sveta tada podeljenog na dva bloka (i nije previše ako kažemo da u tom smislu verovatno nije bilo značajnijeg kulturnog događaja u globalnim razmerama), takođe svesni toga da gotovo nepostojeći budžeti za kulturu sabotiraju svaku programsku zamisao, činjenica je da Bitef ostaje mesto na kojem su doslovno svi značajni pozorišni stvaraoci u proteklih pola veka bili makar jednom prisutni i očigledno i dalje rado izlaze pred bitefovsku publiku. Uprkos svim tim preprekama, Bitef ne odustaje od svoje blistave tradicije i visoko postavljenih standarda. Ovogodišnje izdanje festivala dolazi nam pod sloganom “Na leđima mahnitog bika” i već svojim naslovom jasno sugeriše šta je tema ovogodišnjeg programa – problemi koji pogađaju pre svega Evropu oličeni u migrantskoj krizi, krizi kapitalizma i na kraju krizi celokupne EU.

Svoja sećanja na festival i preporuke za ovogodišnji program, sa nama su podelili umetnici koji tradicionalno prate festival, bili su njegovi akteri i čiji umetnički izraz definitivno karakteriše ono što se naziva bitefovskom tradicijom.

Jelena Ilić,  glumica

Predstave po kojima pamtim Bitef

Bitef pratim već skoro dve decenije, odgledala sam većinu predstava i ima mnogo onih koje su, svaka zbog svoje posebnosti, i dalje vrlo žive u mom sećanju. Jedna od najupečatljivijih je sigurno Brisanje, po romanu Thomasa Bernharda, u režiji Kristiyana Lupe, u trajanju od 6. sati, koja je uspela da me potpuno zavede i učini da vreme ne postoji.

Nezaboravno je čitanje Šekspirovog Magbeta, Jürgena Goscha; autentično Goebbelsovo pozorište koje je uzbudljivo i moguće i bez glumca; Život i Vremena, Epizoda I, nastala iz transkripta telefonskih razgovora jedne od izvođačica trupe Nature Theatre of Oklahoma, koju izvode performeri sa skoro nikakvim teatarskim iskustvom, od kojih bi mnogi domaći profesionalci mogli štošta da nauče; estetizovana brutalnost realnosti u Brisel #4, Romea Castelluccija; Galeb, Árpáda Schillinga – naturalistički pretres Čehovljevih prostora koji publiku tretira kao jedan od karaktera; majstorska Škola za Budale, po Saši Sokolovu u režiji Andreja Mogučija; Pobesnela Lokomotiva po nadraženom Vitkjeviču, u režiji posebnog Jerneja Lorencija.

Ovogodišnji program

Radujem se ovogodišnjem jubilarnom Bitefu koji ugošćava autore koji se ranije nisu predstavljali.

samo-moje-igor-koruga-i-ana-dubljevic

Samo moje, Igor Koruga i Ana Dubljević

Urnebesna Tama, po tekstu subverzivnog Wolframa Lotza je obavezna za mene. Nezavisni autori, beskrupulozno izostavljeni iz tužnog budžeta republike i grada, koji uprkos svemu nalaze načine da ne budu ućutkani imaju moju potpunu podršku. Radujem se predstavama Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, Olge Dimitrijević i Maje Pelević; Samo Moje, Ane Dubljević i Igora Koruge. Nad grobom glupe Evrope  Sebastijana Horvata, za koju verujem da, svesna kraja društva kakvo poznajemo, propituje novu stvarnost.

Uloga Bitefa u profesionalnj karijeri

Bitef, praznik u Beogradu, je infuzija slobode, koja mi drži glavu iznad mutne vode tesne bare u kojoj se borimo za vazduh. Iznova potvrđuje da je propitivanje i istraživanje dragocenije od priznanja. To je dodatno utvrdilo i moje šestonedeljno iskustvo u Watermill Centru u Njujorku, pod vođstvom Roberta Wilsona, redovnog učesnika festivala, koje je možda suštinski uticalo na moj doživljaj pozorišta.

Pamtim i  uzbuđenje prilikom izvodjenja Bordela Ratnika, po Ivanu Čoloviću, u režiji Ane Miljanić – moje prvo učešće na festivalu, a kasnije ih je bilo još, što je uvek velika čast i prilika da komunicirate sa umetnicima iz čitavog sveta i širite svoje prespektive. Ti uvidi me drže budnom, a verujem da bih sporije i teže dolazila do njih da nije Bitefa.

Bojan Đorđev, reditelj

Predstave po kojima pamtim Bitef

Najbolje pamtim kompletna prva tri Bitefa koja sam ispratio 1996, 97 i 98. – na njima sam se upoznao sa radom neo-avangardnih heroja – Living Theatre-om, trupama kao što su De Complicite i Ultima Vez, važnim imenima evropskog progresivnog mainstreama kao što su Marthaler, Ciulli, Nagy, Kresnik, sa preskupim ruskim i nemačkim predstavama, lutkarskim predstavama za odrasle Hanne Tierney i Petera Nickla itd.

Ovogodišnji program

Jedan od najzanimljivijih savremenih umetnika iz Libana Rabih Mroué gostuje sa svojim radom Riding on a Cloud. U svojim esejističkim performansima i radovima u domenu vizuelnih umetnosti, Mrue konstruiše svojevrsnu arhivu recentne istorije i politike bliskog istoka, kroz lične priče, pronađene slike, novinske članke, video klipove. Ponosan sam na to što je Teorija koja Hoda, čiji sam deo, prva dovela Mruea u Beograd još 2011. godine sa performansom Stanovnici slika, a i na to što sam ubrzo posle toga imao prilike da sa njim i njegovom partnerkom Linom Majdalanie radim kao sa mentorima na DasArtsu u Amsterdamu.

jasuci-oblak-rabih-mroue

Jašući oblak, Rabih Mroue

Uloga Bitefa u profesionalnj karijeri

1996-98 kada sam ispratio svoja prva tri Bitefa, bile su ujedno i prve tri godine mojih studijia i sve što sam tada video mi je znatno pomoglo da formulišem svoja interesovanja i formiram svoju umetničku praksu naročito u odnosu na drugu vrstu zahteva na koje sam nailazio kao student Fakulteta dramskih umetnosti. Na Bitefu sam kasnije učestvovao i kao umetnik tri puta u glavnoj selekciji i više puta u različitim pratećim programima. A postoji i jedna lična stvar – rođen sam u septembru i ja u stvari ceo Bitef shvatam kao deo moje rođendanske proslave.

Angelina Atlagić, kostimografkinja

Predstave po kojima pamtim Bitef

Za ovih tridest godina, koliko pratim BITEF, bilo je puno predstava za pamćenje. Možda su najveći utisak ostavile one koje sam među prvima gledala, kao sto su Moć pozorišnih ludosti belgijskog vizuelnog umetnika i reditelja Jana Fabra. Predstava je trajala više od pet sati, mnogi su izlazili, odlazili, a neki su se i vraćali. Bilo je to sasvim različito iskustvo od svega što sam gledala u našim pozorištima. Glumci su bili u plavim odelima i belim košuljama, a scenografija se bazirala na projekcijama manirističkih slika. Posle, na konferenciji za štampu, ekipa predstave napravila je incident, prevrnula sto i pocepala pasoše. Jedna od upečatljivih scena bila je ples dva naga mladića sa zlatnim krunama. Jedan od njih, bio je Wim Vandekeybus koji je kasnije dolazio sa svojim plesnim predstavama, pa se desilo da smo 1997. podelili Grand Prix Bitefa za predstavu Mamu mu jebem ko je prvi počeo Aleksandra Popovskog i sa Ivanom Popovskim za Avanture Kazonove.

moc-pozorisnih-ludosti-jan-fabre-2

Moć pozorišnih ludosti, Jan Fabre

Veliki utisak ostavila je i predstava španske trupe La Fura Dels Baus, Suz/O/Suz. Bio je to moj prvi susret sa fizičkim teatrom, gde smo bukvalno morali da bežimo od furioznih glumaca koji su nas gađali brašnom i komadima mesa. Pored tog dela, koji je za mene bio zastrašujući, predstava je imala  specifičnu estetiku, nešto sasvim novo i drugačije od onoga sto smo učili o kostimografiji i scenografiji i pozorištu. Kasnije sam, radeći u Španiji, pratila njihov rad koji je sada više orijentisan na velike operske predstave.

Veliko otkriće za mene bila je predstava Tri života Lusi Kabrol, pozorišta Thėâtre de Complicité iz Londona. Atelje 212, mirisao je na svežu zemlju kojom je bila prekrivena cela scena. Način igre, bio je nešto sasvim novo – ne samo za mene, već i za naše glumce i reditelje. Posle predstave u razgovoru sa rediteljem Simonom McBurneyjem, saznali smo da se takav stil igre rađa u atmosferi u kojoj glumci žive zajdeno, ceo dan provode na probama, sami pripremaju hranu i u potunosti žive sa duhom predstave i likovima koje igraju.

Za pamćenje je i predstava Brisanje, poljskog reditelja Krystiana Lupe, po tekstu čuvenog austrijskog pisca Thomasa Bernharda. Bila sam malo uplašenа trajanjem od šest sati, ali sam tada naučila kako umetnost režije nije samo veština u radu sa glumcima, vec i veština promene percepcije vremena kod publike. Posle šest sati, pubika je oduševljeno aplaudirala i svi su poželeli da predstava traje još toliko.

tri-zivota-lusi-kabrol-simon-mcburney

Tri života Lusi Kabrol, Simon Mcburney

Ovogodišnji program

Na žalost, zbog poslova u inostranstvu ove godine neću pratiti Bitef, ali da sam tamo, odgledala bih sve predstave koje su na repertoaru. Jedino tako možete biti sigurni da nećete propustiti nešto što je zaista dobro.

Uloga Bitefa u profesionalnj karijeri

Mislim da je na svakoga od nas, ko je pratio Bitef, on imao veliki uticaj. Iako su se često posle Bitefa mogle čuti izjave da je bio loš, jedan od najgorih… Tek vreme je pokazalo da su mnoge od predstava ostavile neizbrisiv trag. Za mene je Bitef bio jedna velika škola, tu sam učila ne samo o svom poslu kostimografa i scenografa, već i o glumačkoj igri, režiji… Nikada nisam uspela da pogledam ni jednu predstavu Boba Vilsona na Bitefu, ali su mi ih prijatelji detaljno prepričavali i ja sam na osnovu par fotografija pokušavala da rekonstruišem predstavu. Moglo bi se reći da su neke od tih neodgledanih predstava imale veći uticaj na moj rad od onih koje sam gledala.

Miloš Lolić, reditelj

Predstave po kojima pamtim Bitef

Najsnažniji utisak, za sva vremena odmah iz prve, ostavila je prva nemačka koju sam gledao na Bitefu, pozorišno čudo Evropejci crkli dabogda! Christopha Marthalera: ’sunčane skale’ nemačkih patriotskih songova u nekoj fabrici? ludnici? staračkom domu? čekaonici? i to sve 100% politički- a ljudski prisno, i sa humorom bez podilaženja. Smatram da je, uprkos paklenim okolnostima ‘90ih, Bitef ipak opstao kao fešta izuzetnosti, svake je godine makar jedna predstava bila za pamćenje, za nauk, za osvešćivanje. Mogao bih da pričam o više paralelnih istorija Bitefa, ali ovom prilikom bih se namerno, kad sam već počeo sa Marthalerom, fokusirao na bitefovsku istoriju onoga što u narodu u strahu zovu ‘nemačko pozorište’. Taj bauk ‘nemačkog’ nam se iz godine u godinu ukazivao u potpuno novom ruhu, umeo je neuhvatljivo da menja forme, uspešno balansirajući između društveno angažovanog i prezabavnog, akademskog i eksperimentalnog, zauvek pop nikad populizam.

evropejci-crkli-dabogda-christoph-marthaler

Evropejci crkli dabogda, Christoph Marthaler

Moja generacija pamti eksplozivni dramski minimal Disco Pigs Thomasa Ostermeiera, baš kao što niko iz moje generacije ne zaboravlja Hamleta Nicolasa Stemanna, tu rasterećenu a napetu postironičnu pobunu koja nije kasapila Šekspirov tekst već konvencije scenskog jezika. Pa još ‘Persijanci’ Dimitera Gotscheffa, Lesingova Emilija Galoti Michaela Thalheimera, brutalni Milerovi komentari Šekspira ‘Anatomija Tit’ Johana Simonsa, da bi kasnije ‘nemačko’ uzelo da smelo suočava dramsko sa kamerom, sve do najdirektnijeg preispitivanja same definicije pozorišta, kad René Pollesch ili Frank Castorf publiku stave pred ‘prazan prostor’ video-projekcije glumaca koji se snimaju skriveni od publike. Vrhunac je bila predstava ‘Eraritjaritjaka’, monolog po tekstovima Elijasa Kanetija a u režiji majstora Heinera Goebbelsa, alhemijski događaj koji, koliko god zvučalo kao fraza, zaista nisam sposoban da opišem.

Pre devet godina imao sam čast da budem u žiriju Bitefa, i na poslednjem susretu žiri se pocepao u paramparčad, jedni favorizuju jednu genijalnu predstavu dok drugi favorizuju drugu genijalnu predstavu. Jovan Ćirilov se smejuljio gledajući iz prikrajka kako se petoro ljudi žustro raspravlja oko pozorišta, i te večeri je uspostavljen novi rekord u dužini zasedanja, mnogi novinari su i odustali od čekanja izveštaja žirija o nagrađenima. Na kraju Grand Prix Mira Trailović zasluženo odlazi predstavi ‘BR#04 Brisel’ Romea Castelluccia, original horor pozorište koje sam trčao da gledam i drugi put na reprizi, jer je bilo do te mere genijalno da je delovalo neponovljivo; no žiriranje napuštam nadglasan i besan jer nije pobedio moj favorit, nenadmašni ‘Magbet’ Jürgena Goscha. Zapravo se nikada nisam svađao oko pozorišta koliko te večeri, zalažući se da genijalni pobedi genijalnog. Bile su to dve dijametralno suprotne genijalnosti, neverbalna noćna mora protiv radikalnog čitanja klasike, u svemu različite ali sa jednim zajedničkim detaljem kojim su se obe koristile istovetno: flašice sa krvlju (veštačkom pozorišnom krvlju, dakako) koje čekaju po ćoškovima svoj momenat da budu fljusnute po golim glumcima.

Umesto ‘dojč’ istorije Bitefa mogao sam lako da sastavim i sasvim drugačiji spisak onih za pamćenje: hipernaturalizam ‘Dugog života’ letonca Alvisa Hermanisa, magično šestočasovno Bernhardovo ‘Brisanje’ poljskog vrača Krystiana Lupe, i bukvalno svaki Árpád Schilling, i pank ‘Vojcek’ kad sipaju pesak u usta, i ‘Galeb’ bez dekora, bez kostima, bez svetla. Ili ako zanemarimo jezičko i satkamo listu o telesnom Bitefu: plesna epopeja Tela koreografkinje Saschhe Waltz, duboko intimni monoples ‘Jednom’ Anne Terese De Keersmaeker na muziku Joan Baez, ili najautentičnija Vojvodina ikada u scenskim pejzažima Josefa Nadja. Lako ćemo napraviti i spisak najgorih koje pamtim sa Bitefa, ili spisak onih na koje me je mrzelo da idem pa me i dan-danas izjeda (poklonio karte za argentinski spektakl Villa Villa), onih na koje uz svo guranje nisam uspeo da uđem jer su izvođene za mali broj ljudi (Kafkina ‘Metamorfoza’ moskovskog centra ‘Mejerholjd’), onih koje sam propustio jer nisam bio u Beogradu (noise kraljica Gisèle Vienne). A postoje i predstave sa Bitefa koje pamtim a da se nisu odigrale u Beogradu uživo. Naime, Vera Konjović već decenijama pažljivo organizuje program Bitef na filmu, i smatram bitnom edukacijom npr. neke projekcije specifično dugih predstava Einara Schleefa. S obzirom na taj fenomen da pozorište iščezava baš tu pred našim očima, video-snimci makar figuriraju kao dokaz da se život uopšte desio. Istorija pozorišta se u stvari piše pričanjem, istorija pozorišta je u skicama polusećanja. Zato treba stalno pričati o pozorištu, jer pozorište zapravo i postoji samo u priči.

hamlet-nicolas-stemann

Hamlet, Nicolas Stemann

Iz ovogodišnjeg programa

Prednost s Bitefom jeste što sad već tradicionalno uvek nečim iznenadi. Mogu da preporučim ono jedino što sam iz ovogodišnjeg programa gledao: ‘Urnebesna tama’ bečkog Burgtheatera. Nova čista rediteljska vizura koja nosi svoj suptilni humor i toplu energiju iako je u hladu. Zapravo, preporuka bi bila da gledate bilo koju predstavu Dušana Davida Pařízeka, a ima ih dosta širom nemačkog govornog područja (i poneka u Češkoj, odakle je rodom). Preporučujem da se gleda i bilo koja predstava u Beču u kojoj igra maestralna mlada glumica Stefanie Reinsperger, a na kraju krajeva preporučujem i da se čitaju i režiraju drame Wolframa Lotza.

urnebesna-tama-dusan-david-parzizek

Urnebesna tama, Dušan David Paržižek

Uloga Bitefa u profesionalnj karijeri

Bitef proslavlja fascinantnih 50 godina kontinuiteta, dok ja zaokružujem 20 godina od prvog Bitef iskustva. Taj festival je mesto mitskog karaktera, gde je Grotowski prvi put gledao (nije mu se svidelo, ali je učestvovao) Schechnerovo orgijanje Dionis 69 , mesto legalnog susreta Pine Bausch iz Zapadne Nemačke i Heinera Müllera iz Istočne Nemačke, mesto na kom je izvesna japanska trupa za prilike svog scenskog rituala nasumično izvukla iz publike jednog ovdašnjeg kritičara i tukla ga bambusovim motkama. Kako takve priče mogu da vam ništa ne znače ako se u Beogradu bavite pozorištem? Bitef je za čitavu moju zakinutu generaciju, zagušenu okvirima nametanim na fakultetu, bio pre svega prostor slobode. Tek kroz redovno praćenje Bitefa izgradio sam nekakav koordinatni sistem u odnosu na koji mogu da definišem sopstveno scensko, ali i sistem kroz koji gledam na svet, nezavisno od scenskog. Tako da, uz svu patetiku, moram da priznam da je uloga Bitefa u mom životu po svojoj širini i snazi zapravo nemerljiva, i to ne samo za teatarski ili intelektualni, već čitav psiho-emotivno-duhovni razvoj. Ne preterujem.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: