KRITIKA: Plava soba

Francuzi su provinciju oduvek posmatrali kao mesto za beg. Beg od života u gradu, jer grad je budućnost. Provincija je tu da si svesno oduzet od ostatka sveta. Provincija je tu da te zaštiti od iskušenja velikih gradova. U provinciji svako zna svakoga. Svi su upućeni u najmanji detalj tuđeg života. Seks je vidljiv ali se ne odobrava.

Žilijen i Ester žive u baš takvoj provinciji. Dolaze iz različitih životnih okolnosti. Odrasli su zajedno. Ona je bila previsoka za njega ili bolje rečeno, on je bio prenizak za nju. I njegova primanja, bolje rečeno primanja njegove porodice, su bila preniska. Barem je Žilijen to tako smatrao.

Žilijen je otišao iz provincije u veliki grad i kad se godinama kasnije vratio u svoju provinciju, kao bogat i uspešan, Ester je i dalje bila tu. Plava soba lokalnog hotela postaje njihovo mesto za izolaciju i strast. Crveni peškir, okačen na terasi iznad apoteke Esterinog muža, postaje signal za sastanke u Plavoj sobi. Žilijen se konačno oseća da je u ravni sa Ester. Ona je i dalje dosta viša od njega ali samo on, takav nizak, može da joj ponudi sve što joj muž apotekar ne daje.

A to sve je, na kraju, uvek i samo seks. Onaj seks zbog koga se sve rizikuje i dovodi u pitanje.

Film je sastavljen od tih pitanja i detalja. Sudija, advokati, psihijatri – svi oni žele da znaju detalje iz Žilijenovog i Esterinog seksualnog života. Neko je mrtav. Još uvek ne znamo ko. Banalne informacije nam pomažu da sklopimo širu sliku. Ali Matju Amalrik, reditelj i glavni glumac filma Plava soba, ne polazi od šire slike. Istina je u detalju. U onom malom, kratkom, na ivici vidljivosti. Sva istina se tu krije. Kao što se i otrov čuva u maloj boci ili tegli. Boci za lek ili tegli sa džemom. Boci za lek Esterinog supruga i boci sa džemom Žilijenove supruge.

Sećanja i misli se preklapaju, detalji se slažu postepeno. Porodični život se pojavljuje. Žena i kćerka su prisutne. One postoje u prelepoj kući. Žena je lepa i pažljiva, kćerka je pametna i nežna. Žilijen je i muž i otac koji obezbeđuje dobar život svojoj porodici. U čemu je problem? Da li moramo da znamo motiv? Pogled kroz prozor je jedina mogućnost bega iz svakodnevice, jer pravi život je uvek tamo, kod onog drugog.

Kao što se u snu i sećanjima vremenske prilike menjaju zavisno od sadašnjeg raspoloženja, apsolutna ravan života sada postoji samo kao informacija na stolu provincijskih istražitelja. Stenogram je dokaz onogo što su Žilijen i Ester izgovorili jedno drugom. Poštari bolje znaju šta je Žilijen osetio kad je pročitao pismo od Ester. Njegovo mišljenje se ne važi. Njegova sećanja ostaju fragmentisana i otrgnuta od konteksta. Kontekst se pravi u sudaru pravnog sistema i svakodnevnog života.

Dva leša se pojavljuju. Supružnicima je presuđeno bez suđenja. Sud preuzima kontrolu nad životom i pokušava da razume. Zaplet je na kraju ipak jednstavan i prepoznatljiv. Scenario je nastao prema romanu Žorža Simenona, koji je kako sam kaže, spavao sa preko 10 000 žena. Simenonov bestseller iz nekog drugog vremena je postao sredstvo za Amalrikov filmski žilet koji secira današnje vreme. Tragedija malih života i velikih strasti. Morbidna količina informacija koje razbijaju logičan sled našeg poimanja svakodnevice. Borba sistema da uokviri strast i želju. I na kraju, sud je rešio problem, krivci su osuđeni, javnost je srećna a istina je na publici da je poređa u svojoj glavi.

Film Plava soba daje se u Domu Sindikata u terminu od 18:30