Da li imate preko 18 godina?

Pet filmova za intiman doček smaka sveta

Mini lista filmova koja će vam pomoći da lakše dočekate apokalipsu. Kako god da je doživljavate.

1
0

Napolju mnogo neki lep dan, baš lepo zaladilo. Kiša kao kolektivni ’ladan tuš za sve mačke uličarske što se u junskom teranju umiriti nisu mogle. Vazduh prozračan i, naizgled, tako čist. Preostale zelene stazice velegrada posute lišćem koje se oko vaših članaka mrvi u vijugavi prah. U preostalom parku, sveže osušena klupa na kojoj jedete svoj ručak, pre nego što požurite natrag na posao, oaza je mira, petnaestominutno utočište od vreve, obećanje kismetskog susreta, zakasnele letnje romanse. Kao neka jesen u Njujorku. Fali još samo da vam Vinona Rajder rikne na rukama, u usporenom snimku.

Uživajte u očicama oluje, gde se trenutno nalazimo, posle najjačeg toplotnog talasa zabeleženog u istoriji čovečanstva. Posle izlivenih reka i deponija u plamenu, a pre dugih zimskih noći bez grejnog tela da mu se kao kašika prišljamčite pod pokrivačem, obgrljeni i voljeni, pre sledećeg epidemijskog pika i medijskih prizora srednjoškolaca kako krkljaju od kovida, još javnih parkova koji postaju privatni parkinzi, sledeće iteracije „ekstremnih vremenskih prilika“, i postepenog kraha ekonomije u kojoj će inflacija i akcize uvek poravnati oblinu vašeg jedva dignutog minimalca. Slom sistema očekuje se (spoiler alert ) oko 2040. Apokalipsa dolazi, samo ne baš danas. Radije, preti da se otegne kao kraj duge veze, uz puno inercije i agonije, uvreda izrečenih u impotentnom besu i habanju ono malo dostojanstva što nam je preostalo. Smor. Ne bi li bolje bilo da se ode odjednom, pa makar i sa usamljeničkim zlokobnim predznanjem?

Zato smo vam pripremili izbor za poslednji filmski bindž. Za jedan dumerski dejt koji će da okonča sve dejtove. Uživajte. Ako imate s kim.

Take Shelter (2011, r. Džef Nikols)

Je li osećaj nadolazeće oluje simptom paranoidne šizofrenije ili razložno utemeljen predosećaj? Zašto ne bi bio oba? Na toj ambivalentnoj oštrici brijača puže drugi film Džefa Nikolsa, verovatno jedinog reditelja pored Toda Solondsa koji će Majklu Šenonu dodeliti nešto više od sporedne uloge. (Hvala mu.) Ovo je i period mlade Džesike Čestejn, kada je još morala da igra u nezavisnom filmu i da glumi, pa je bezmalo savršena kao supruga i majka gluvonemog deteta jednom prosečnom džou po imenu Kurtis, kome kao Noju počinju da se priviđaju – ili su to kobna znamenja? – čudni obrasci od jata ptica i scene apokaliptične „oluje“ koja će oduvati sve što mu je drago. Ne preostaje mu ništa drugo do da… sazida podzemno sklonište na svom imanju. Ali, on kao da već stoji – kao i mi – u očicama svih tih oluja. Samo mu fali jezik da to formuliše.

Jedna od njih je kriza maskuliniteta: (zasluženi) pad autoriteta Oca uneo je konfuziju u to šta danas znači „biti dobar muškarac“. Na jeziku gluvonemih, znak za „oca“ koji Kurtis uči na radionici sa detetom i ženom podrazumeva da staviš vrh palca na vrh nosa i mašeš prstima: klovn Baksuz Kliberić. Od noćnih mora koje ga pohode jednom se probudi upišan, mator čovek od 35 godina, previše postiđen da bi dopustio ženi da mu priđe. To što mora da se obrati za profesionalnu pomoć u ruralnoj varošici i dalje mu pada kao njegovom pretku iz pedesetih godina prošlog veka, ma koliko bio rešen da reši svoje mentalne probleme. Do trećeg čina, prsnuće pred celim gradom, na poselu.

Druga oluja koja se već desila bila je brisanje četrdeset odsto svetskog bogatstva praktično preko noći; film je sniman usred osetnih posledica najgore svetske ekonomske krize u modernoj istoriji. Kad diže kredit za dodatnu kuću (odnosno za prepersko sklonište u izgradnji), advokat ga upozorava da sa fiksne prelazi na varijabilnu kamatnu stopu – praktično finansijski instrument koji je u Americi izazvao homeownership krizu – ali Kurtis je i tu rešen da se bori do poslednjeg anksioznog daha i zato stegnute vilice stavlja potpis na ugovor sa đavolom.

Denindustrijalizacija srednje Amerike i globalizacijska „trka do dna“ u jeftinoj radnoj snazi donela je u njegov kraj samo manjak poslova, društvenu izolaciju, preostale naftne bušotine – na jednoj radi – i frakking. Kišnica iz Kurtisovih vizija po dlanovima mu ostavlja žute kapi, kao zrenjaninska voda iz česme. Amerika više nije sila, kao što ni Juga – podsetimo zanesene leve milenijalke – više ne postoji. Kao što bi i Kurtis mogao da bude maltene bilo koji Zrenjaninac.

Miracle Mile (1988, r. Stiv de Džarnet)

Tmurni Take Shelter ostaviće vas utešene ali umrtvljene. Takav će i seks biti. Plakanje pre, tokom, a naročito posle, jedva isteranog orgazmičkog hropca, nije isključeno. Vreme je za nešto dizački. Zato se selimo u vreme udarničkog neoliberalnog optimizma u daleku zemlju zvanu osamdesete, i najzažarenije dane hladnoratovskog zveckanja nuklearkama.

Kad slučajno sazna da je do opštenarodnog istočnozapadnog holokausta ostalo svega par sati i da je na pomolu (kao sa vašim vezama) „međusobno zagarantovano uništenje“, naš junak, koga ćete prepoznati kao mlađeg doktora Marka Grina iz serije ER, pokušava da dođe do svoje simpatije, te da se nekako izbave (važi). Ona je kočoperna i simpatična, fura urnebesnu mullet frizuru, a poetska lepota ovog kratkog filma je što za udarne vesti ona saznaje tek na 25 minuta do odjavne špice. „Ništa, bar ću napisati o ovome tekst za Esquire“, kaže ona, još uvek u neverici, „I namaknuti pare za kartu za koncert The Pixies, iako sad sviraju bez Kim Dil, al’ možda im je poslednji“, parafraziram je.

Svet u kojem žive i dalje pripada univerzumu smisla, prema čemu ćete osetiti naročitu nostalgiju. Čak i dok gledate kako se taj poredak smisla mrvi u prah melanholično kao dugi sintisajzerski tonovi benda Tangerine Dream na saundtreku, a civilizacijska skrama podaje na oltaru poslednjeg dopaminskog fiksa. Dražesno je gledati ekipu koja pokušava da u hodu sastavi spisak „najvećih umova današnjice“ (Karl Sagan je na listi) za leteću Nojevu barku. I praroditelje koji ne pričaju jedno deceniju i po zbog neke svađe kako se na keca mire – nešto što se nikad ne dešava u stvarnom životu.

Ali vaš cinizam otopiće završne reči protagoniste, sigurno kao polarne glečere, reči preplavljujuće kao bujica koja mu prska naočare. O Supermenu.

Seks posle ovog filma biće strastan kao retko koji u vašem životu, pomalo smotan i užurban. Slaviće život. Vaše suze biće radosnice.

First Reformed (2017, r. Pol Šreder)

Film toliko depresivan da je sniman u razmeri 4:3. A i šta očekujete od Šredera: u pećini depre gde mi samo sporadično odlazimo, taj čovek živi i stvara, uprkos vekovima. Šreder ili omaši ili pogodi pravo u metu. First Reformed je najrelevantniji film protekle decenije koji niko nije gledao. Kao što je često slučaj sa velikim delima – setite se stripa Nadzirači – prvih deset minuta kao da namerno davi. Lepo ostareli Itan Hok igra Ernsta Tolera, popa koga je bog baš voleo, ako razumete. Ali Otac Toler trudi se da ne izgubi veru. Kao humanističkije naklonjeni Trevis Bikl iz Taksiste, piše dnevnik: vojsoveri su najrafiranije mudrosti dvadesetovekovne katoličke i protestantske misli destilovane u narativnu formu (dakle, puno Paula Tiliha). „Čudo jedno šta ti je isceljujuća moć najobičnijeg fizičkog naprezanja,“ kaže on dok vozi bajs na lep jesenji dan sa mladom članicom pastve, a što je mogao da kaže i De Niro u Taksisti. „Stvarno je od Boga.“

Njegova izolacija je potpuna, dok od emocionalnog uvezivanja – naročito od ženskog roda koji ga spopada – beži kô đavo od krsta. Iz njegove nevelike pastve prilazi mu predivna mlada žena (ova što će voziti bajs sa njom), zabrinuta za ekstremističke tendencije i destruktivne planove svog predivnog mladog muža, radikalizovanog eko-aktiviste. „On smatra da je pogrešno doneti dete na ovaj svet“, žali se ona pastoru Toleru, šaka raspetih na globusu ljubavi od svog nabreklog stomaka. „Hoće da ubije našu bebu.“ Pop pristaje da razgovara s njim, da mu kaže kako je moguće održati optimizam volje uprkos pesimizmu intelekta; da za to svima nama služi vera sve i da smo ateisti; da mu kaže kako se nosi sa zaginućem sina u jednom od besmislenih (kao da nisu svi) ratova i raspadom porodice. Odatle sve ide nizbrdo. Jer šta ako je ekstremista u pravu?

„Socijalna struktura ne može da izdrži stres višestrukih istovremenih kriza“, insepšnuje on Oca Tolera , uz puno zvaničnih, kredibilnih, proverenih statistika, podataka, i projekcija. Ubrzo pop saznaje da ni renovacija njegove crkve nije sveta, jer pare dotira jedan od najgazađivačkijih tajkuna na svetu – inače komšija. Pop se ne ostriže na čirokanu u trećem činu, ali je sve ostalo tu. Grandiozni romantični kraj, brutalno sasečen kao Sopranosi, potcrtava koliko tako nešto može jedino da bude fantazija.

Posle ovakvog filma, neće vam biti do seksa. Više vam neće biti ni potreban. Jedno od vas leći će na ono drugo, kao heroj i heroina First Reformed. Gledaćete se pravo u oči, razoružani od mehanizama za beg od intime. Osećati svaku poru nadahnutu taktilnim dražima, svako toplo strujanje daha iz usta drugog. Dok sve drugo oko vas ne iščezne.

Children of Men (2006, r. Alfonso Kuaron)

Britanska autorka krimića P. D. Džejms jedna je od najrafiranijih spisateljica uopšte. Da se za nju čuje malo dalje od verziranog esnafa, poslužio je film po jedinom naučnofantastičnom romanu koji je ispisala, verovatno kitnjastim kurzivom. Ovo će i ostati najbolji Kuaronov film u narednih 15 godina.

Potka je jednostavna, kao i sve antiutopije. Na svetu su prestala da se rađaju deca. Pravi feministički košmar ministra za brigu o porodici, demografiju, i vređanje žena na Tviteru. U Potomcima nisu krive samo žene – i muški su jednako jalovi – mada se čini kao da se na njima (ženama) nešto jače lomi breme našeg doba (kao i svakog). London je uzbudljiv, ali kao Bagdad circa 2007. I najobičniji odlazak do kafića može vam promeniti život. Možda upoznate Pravu osobu čiji pogled će vas raspršiti u atome. Možda vam to uradi i podmetnuta bomba. Bitno je održati taj pozitivni stav. Zato nije moglo bolje nego podariti glavnu ulogu Klajvu Ovenu, glumcu tako drvenom i ozbiljnom, da ne znate je li bolje kad mu dupe pomera Majkl Kejn – u ulozi živopisnog hipajdera bumera stonera – ili Džulijen Mur, otresita vođica otpora, bivša žena. Na Klajvu je da, kroz sve sirovije krugove pakla na Zemlji, isporuči na sigurno odredište jedinu ženu za koju izgleda da će isterati trudnoću do kraja. Kao neki R-rated Frodo, jednako bosonog i nesnađen u nekoj zbilji gde fantasy quest sreće road trip. Van nepatvorenog i neizdrživog dokumentarističkog nasilja, od vizuelnih momenata izdvaja se oživotvoren omot jedne ploče Pink Floyd, dobro poznat (danas i ekološki) grafit „ko ostane poslednji nek’ ugasi svetlo“, i neprekinuta kadar-sekvenca, kojima film obiluje, a koja u sećanje priziva nešto iz zlatnih dana opsade Sarajeva. Izbeglički kampovi bliži su centru (i Imperije, i glavnih gradova), u njima džihadisti se dižu, prokrijumčareni kalaši sevaju u mraku, ide gas, biće belaja.

Za iskupljenički kraj filma Slavoj Žižek tvrdi da je fantazija umirućeg čoveka. Kuaron tvrdi da nije video takvo čitanje filma, jer slepac nije skapirao šta je snimio.

Posle Potomaka seks će biti kao prvi i poslednji.

Melancholia (2011, r. Lars fon Trir)

Šta ako niste sposobni ni za to da se ustanete sa kreveta, ali vas baš to čini najspremnijom osobom za smak sveta? Za kraj, najbolji film o depresiji ikad snimljen.

Fon Trir često popusti svom infantilnom i malograđanskom impulsu da šokira malograđanske baba-tetke hladnih trajni. Ovde je bio bolno iskren. Šok-koridorcu čak nekako pođe za rukom i da mu toliko put korišćena uvertira za Tristana i Izoldu zvuči tako setno, tako prigodno, tako… pa, melanholično. Objekat želje još uvek je tu fizički, ali je već izgubljen, jer melanholija nije žal zbog gubitka objekta želje, već žal za gubitkom same želje za objektom želje (fala Žižeku još jednom). Naša junakinja samo to, izgleda, i proživljava. Ima sve – zgodnog fracu za muža, posao art direktorke u marketinškoj agenciji, sve privilegije visokoklasnog nasleđa – ali samo se koprca, jer sve to na njenim nepcima, kao i hrana koju jedva može da stavi u sebe, i samo na višečasovne nagovore sestre, „ima ukus pepela“. Zato se prohisteriše pa napravi haos. Napije se i izvređa čitav svoj radni kolektiv. Roditeljima ne ostane dužna. Na afteru svog life eventa ne ode na prvu bračnu noć sa svojim čadom, već zajaše nekog incela iz firme u rupi za golf. I kad postane očigledno da će se sa našom plavom planetom sudariti još plavlja, po imenu Melanholija – tako ziceraška metafora da samo fon Trir može da je iznese mrtav ozbiljan – ko jedini bude spreman da uteši dotad funkcionalnu sestru, i njenu decu?

I dok i sâmi zakoni fizike polako počinju da otkazuju, najdirljiviji momenat je kada sa dečicom skuplja grančice za neku kolibicu, da je izgradi na svom nesačuvanom zvezdarskom poljančetu, na svom potoku koji će uskoro biti opasan železnom cevkom, u svom parkiću kod posla koji će uskoro postati parking, i u njoj sačeka neizbežno; i drhti. Hrist u bašti, u noći pred najavljeno hapšenje. Ljudsko stanje u jednom kadru.

Dok kreščendo Vagnerovih gudača bude pretio da preplavi patetikom, dok ravnodušno nebesko telo bude poniralo u, i brisalo sve, apsolutno sve što ste ikad znali i što ćete ikada biti, držaćete se za ruke. Neko će možda reći ono najbesmislenije a jedino smisleno što je ostalo da se kaže. „Volim te.“ Pa da se razilazimo.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: