Da li imate preko 18 godina?

Paluba ispod Terazija

Intervju sa Dejanom Vlaisavljevićem Niktom, nezavisnim filmskim rediteljem, kompozitorom, strip crtačem i Ilijom Labalom, filmskim producentom.

O beogradskoj umetničkoj sceni 80-ih napisana je nekolicina raznorodnih studija, bilo da je reč o vizuelnim umetnostima, filmu, muzici ili teatru. Svakako je reč o specifičnoj atmosferi koju karakteriše, najpre smrt Josipa Broza Tita 1980. godine, a potom i klimaks političkih i društvenih promena koje će se ubrzo pretvoriti u rasapad tadašnje SFRJ. Ovde je pritom, lokalne scene neophodno sagledati u svetlu jugoslovenskog umetničkog prostora, u okviru kojeg je dolazilo do pulsirajuće saradnje odnosno preplitanja različitih aktera i umetničkih disciplina – novi talas, filmski festivali, omladinski centri (kao stecišta novih ideja i pristupa) i razvijena DIY kultura. Međutim, mimo (često diskutabilnog) jugonostalgičarskog sentimenta i različtih interpretacija pomenutog perioda, ostaje izvesno da analize pojedinih fenomena i pojava, praktično ne postoje. Posebno su umetnici koji se bave video umetnošću i eksperimentalnim filmom ostali u drugom planu. Bogata produkcija beogradske umetničke scene rotirala se oko tri centra: SKC-a, DKSG-a i u okviru televizije odnosno kultne emisije TV Galerija.

Ovi fragmenti su nephodni kako bismo pravilno kontekstualizovali opuse nekih od autora iz minulih 80-ih, tačnije, kako bismo razumeli ono što oni proizvode danas. Jedna od intrigantniijih figura upravo te dekade jeste Dejan Vlaisavljević Nikt, multimedijalni umetnik odnosno filmski reditelj i muzičar. U poslednje dve decenije on realizuje nekolicinu filmova nezavisne produkcije na relaciji dva kontinenta (Evrope i Amerike), te je njegov novi projekat Paluba ispod Terazija poslužio kao sjajan povod za razgovor o tome kako on posmatra filmsku umetnost u odnosu na dosadašnje iskustvo i savremeni trenutak.

U razgovoru učestvuje i Ilija Labalo, producent i scenarista filma General Mihailovic: Heroj i Kazna, (44 Blue Productions), koji je sarađivao sa Vlaisavljevićem na novom projektu.

O načinu na koji su povezani noir film i (totalitarna) ideologija, zbog čega je uopšte bitno misliti o filmskim žanrovim i tome da li je film autorsko delo razgovorali smo sa rediteljem i producentom nezaivsnog filma Paluba ispod Terazija.

paluba-2

Snimanje tvog novog filma Paluba ispod Terazija postepeno se privodi kraju. Koja ideja se krije iza njega? O čemu je tačno reč?

D.V. Nikt: Reč je dugometražnom filmu koji je neformalni omaž filmu Fritza Langa Scarlet Street iz 1945. godine, koji je sproveden kao detektivski meta noir.

Po čemu se razlikuje pristup rada na ovom filmu u odnosu na prethodne koje takođe koketiraju sa noir estetikom? Ovde bih napomenuo i tvoje višedecenijsko iskustvo rada sa eksperimentalnim filmom i videom.

D.V. Nikt: Moje rane radove nastale u formi eksperimentalnog filma i videa definisao bih kao muzičke slike u pokretu. Mene nikada nije zanimao video art, jer je za mene to oduvek bila forma neiživljenih slikara i drugih polu umetika, ali me je zanimao muzički film, muzika na filmu ili film kao muzika. Takođe, oduvek me je zanimao igrani film. Uvek sam imao potrebu da ispričam priču filmskim jezikom. Paluba Ispod Terazija je logičan nastavak mog rada u, takoreći, personalnom žanru koji se zasniva na žanrovskim kodovima klasičnog Holivuda i evropskog žanrovskog filma. Moji igrani filmovi su u stvari eseji o filmovima koji su me oformili kao sineastu. Pomenuo bih ovde moj pređašnji film Big Bang Kiss koji je u svojoj suštini ljubavno pismo Tarantinovom Resarvoir Dogs, ali ne samo tom filmu već i mnogim drugim.

Dakle, ta aproprijacija različitih uticaja, od Griffitha, Hitchcocka, preko Leni Riefenstahl, do Jean-Pirre Melvilla, u cilju kreiranja nečeg novog..

D.V. Nikt: Da, to sve je nekako ispod toga što ja radim. Međutim, meni nije cilj da izmislim novu stvar, da otkrijem toplu vodu, već da napravim stvar koja već postoji na moj način. Zanima me jedino žanrovski pristup filmu, film mora da bude žanr ili mešavina žanrova, a ako nije žanr onda nije ni film; ako nema akciju i emociju onda i nije film. Estetski me zanima ne film kao život, nego film kao film. Film nije život, ali je totalno živa stvar. Filmsko iskustvo je prema tome životno iskustvo. Živim život kao junak iz dobrog američkog filma.

Kako je došlo do saradnje sa ekipom koja je učestvovala u realizaciji filma?

D.V. Nikt: Tražio sam ekipu za film, a kako godinama živim u Americi do imena Senke Domanović i Marine Radmilac, asistentkinja režije filma Paluba Ispod Terazija, došao sam preko prijatelja i bivših saradnika. One su bile moje verne spartanke u produkciji.

paluba-3

Ovde ćemo u razgovor uključiti i Iliju Labala, jednog od članova ekipe, koji će nam dodatno ispričati o svojoj ulozi na filmu.

Labalo: Dodao bih da je Senka involvirana u ovaj film posredstvom Niktovog saradnika i prijatelja Igora Toholja, dok je Marina tu na moju ideju. Moja uloga u ovom filmu pored jednog od likova kojeg tumačim, jeste i koproducentska. Nikt i ja smo se upoznali 2013. godine, zapravo, upoznao nas je Jovan Bačkulja. On je za mene važno ime, pošto taj čovek spaja ljude sa nekom vrstom ideje, vizije, da bi oni mogli da rade nešto zajedno. On je u biti tradicionalista i arhivista, i osetio je da bismo nas dvojica mogli da imamo zajedničke teme. Mi smo u roku od tri dana našeg poznanstva već počeli da pričamo da ćemo raditi neku vrstu noira u Beogradu.

Otkud zanimanje baš za noir i u kom smislu se ovaj specifični filmski žanr može vezati za savremeni trenutak?

Labalo: Ni u kom smislu, sem u kontrarevolucionarnom.

Nikt: Ovo je jedan od najboljih odgovora, nemam šta da dodam.

paluba-4

Da li biste mogli da to eksplicirate malo bolje?

Labalo: Koristio si reč aproprijacija i ona jeste tačna u jednom neutralnom smislu. Nikt je jako dobro odgovorio kada je spominjao svoje uticaje i konstatovao da je to baza. Nije ideja uraditi neku vrstu interpretacije, pre je reč o rekonstruciji, i to jeste zadatak koji je težak.

D.V. Nikt: Dakle, mi se bavimo kontrarevolucijom.

Da li je u tom smislu ideloški aspekt važan?

D.V. Nikt: Mene ideologija ne interesuje, ali se ideologija putem svojih kurira uvek interesuje za mene. Dalje, moj kratkometražni film iz 1986. godine Made in Yugoslavia, zvanično jedan od najboljih srpskih alternativnih filmova te godine, počinje jednim citatom Ericha Frieda: Hteo bih da su sve revolucije tako revolucionarne, kao što su sve kontrarevolucije tako kontrarevolucionare. Kontrarevolucija je za mene uvek jača stvar, i treba da ostane tako, uostalom Andre Malraux je rekao Varvari prave revolucije, a civilizovani ljudi prave biblioteke.

Kakav je bio rad na scenariju?

D.V. Nikt: Dušan Zarić iz Nju Džersija, filmski i strip scenarista, je sa mnom koscenarista ovog filma, Za osam nedelja smo napisali scenario. Dodao bih da nastupamo i kao strip tandem pod nazivom Šund komiks. Dusan piše, ja crtam. Izdali smo prvu knjigu za američko tržište i pripremamo drugu, ali i treću. Reč je o neo noir mini seriji smeštenoj u Ameriku 70-ih, naslova Moonshot.

Labalo: Nakon Niktovog povratka u Filadelfiju 2013. ostali smo u kontaktu razmenjujući ideje, koji bi to film trebalo da bude; da li bi to trebalo da bude rimejk ili omaž, što je svakako zavisilo od različitih faktora. To nas vodi ka zaključku koji mi ideološki protežiramo da film nije autorsko delo, već kolektivno delo, gde postoji bos, produkcijski ili rediteljski.

Da li je hijerarhija u tom smislu neophodna?

Labalo: On mi je rekao da jeste, i to veoma decidno. Moja produkcijska ideja jeste bila da upoznam Nikta sa Nebojšom Pajkićem, koji je jako bitan za ideju amerikanofilije u Evropi i Jugoslaviji. To se i ostvarilo. Pajkić nam je sugerisao neke pravce oko tog scenarija, a na kraju smo opet izabrali nešto što je moglo da se uradi.

D.V Nikt: Ovo je prvi američko-sprski nezavisni film koji je snimljen na 4K kameri, zahvaljujući Predragu Bambiću, jednom od naših najboljih direktora fotografije. Bambić je bio moj John Alton u produkciji.

Koliko je ovo priča o Beogradu?

D.V. Nikt: U pitanju je priča koja se događa u Beogradu, a sad koliko je o Beogradu to zaista ne znam. Neka o tome rasuđuje publika. Reč je o našem viđenju ovog grada. Mi smo u tom filmu napravili Beograd koji postoji samo na filmu, kao što je Mellvil to činio sa Parizom.

Labalo: U periodu intezivnih razgovora o filmu spontano smo upali u krug mladih beogradskih umetnika. Tada je Nikt upoznao vizuelnu umetnicu Mariju Šević (glavnu glumicu), što mu je pružilo inspiraciju za ovaj film, i to je jedina kopča sa realnim Beogradom.

paluba-5

Da li je odluka da se vratite baš noiru neka vrsta eskapizma?

Labalo: Jeste, svaka kontrarevolucija je neka vrsta eskapizma.

D.V. Nikt: Noir nije žanr, već je stil. Ko je napravio noir u Americi? Evropski emigranti. Američki reditelji nisu nikada proživeli klaustrofobiju Evrope. Kada je propali slikar dobio izbore u Nemačkoj, cela UFA, koja je bila nepodobna ili jevrejska, otišla je preko Pariza u Holivud. Postojao je francuski pre noir film, 30-ih godina, kada su Žak Prever i Marsel Karne radili neverovatne i bitne filmove sa Žan Gabenom. Međutim, tek 50-ih Francuzi su skovali taj termin. Kada je Francuska oslobođena ’44, od Normandije do Alzasa je, zajedno sa Patonovom trećom armijom, došao i sistem distribucije američkih filmova koje oni nisu gledali četiri godine. To su u stvari B filmovi. Šta su u stvari B filmovi? Od 8 ujutro do 8 uveče se na sound stageu u Holivudu snimala A produkcija, a od 8 uveče do 8 ujutro se snimala (sa istom scenografijom i sa mnogo manjim budzetom) B produkcija. Kada se A i B film izbaci u bioskope, onda postoji double bill, za cenu jedne karte gledaju se dva filma; prvo A pa posle B. B produkcija podrazumeva filmove koji su lošije opremljeni u smislu osvetljenja, pa oni predstavljaju nešto mračno. Dakle, B film je ekonomska kategorija pa onda sve drugo. Noir nama sa ovih prostora može biti blizak jer mi znamo šta je klaustrofobija, dok Ameri to vrlo često ne znaju. Drugo, noir poseduje taj iracionalni fatalizam narativa. Te priče su najmračnije američke priče ikada ispričane, poput Sunset Boulevard ili Lost Weekend – alkoholičarskog noira sa psihodeličnim momentima. Scarlet Street je ubedljivo jedan od najmračnijih holivudskih filmova ikada i kraj tog filma je jedan od najjezivijih krajeva na filmu ikad.

Labalo: Uzbudljivo je to koliko faktora treba da bude prisutno da bi se jedan filmski fenomen primio. Konkretno fenomen noira sa tim zatamnjenim svetlima, klaustrofobijom ruskih i nemačkih Jevreja… Mi danas fetišizujemo noir ili gledamo na njega kao na neki eskapizam, na nešto čedno, iako je to tada bilo mračno. Dakle, neverovatno je koliko je elemenata potrebno da bi se ceo fenomen ustanovio u arhitekturi, set dizajnu, odeći, gestovima, američkom slengu. U tom smislu se pitam, iako je svima jasan taj jevrejski uticaj, koliki je američki autohtoni uticaj na ovaj stil? Mi možemo da kažemo da je vestern autentični američki žanr, i to zaista jeste, to su ta prostranstva, kontraklaustrofobija. Kada danas pomislimo na noir mi ne mislimo na Engleze u trench coatu (iako su ga oni izmislili), već na Amerikance. Dolazimo do toga da jedan čovek ili jedan kulturni agens ne može da stvori nešto ex nihilo, mi smo proizvod toliko različitih faktora. U vezi sa dolaskom Jevreja u Holivud kuriozitet je da Gebels nije učinio svoj posao do kraja, on je pregovarao sa Fritz Langom da ostane, međutim, na našu sreću on je otišao i zato imamo film noir.

Ovde dolazimo opet do pitanja ideologije, što je veoma važno, posebno imajući u vidu da to jeste fokus celokupnog tvog umetničkog opusa. Ma kakav pristup da je – revolucionaran ili kontrarevolucionaran. S tim u vezi, neizbežno je naglasiti i konstantno koketrianje sa popularnom kulturom.

D.V. Nikt: Ja ne koketiram sa pop kulturom, mi imamo vrlo intezivan seksualni život. Ja znam šta je meni ona učinila, i to ja vraćam svojoj publici. Reč je o uzajamnoj vezi infektivne prirode.

Labalo: Mi smo se možda i prepoznali zbog njegove metaideologije. Zapravo, Nikt se bavi pojavnim oblicima ideologije. On se ideološki ne određuje, niti je levo, niti je desno.

D.V. Nikt: Ja kažem za sebe da sam levičar koji piše samo desnom rukom; na levoj ruci nosim sat, a na desnoj ruci nosim nakit, crtam i pišem istom. Najbolji pripovedači u istoriji filma su desničari, levičari po meni uvek od filma prave esej o socijalnom životu ili o mogućnosti promene društva, tretirajući često story telling kao proizvod buržoazije i kapitalizma. Jedan polu digresivni primer; ja sam veliki poštovalac Johna Miliusa, čoveka koji je između ostalog napisao Apokalipsu Sad. Krajem 60 tih, u jeku studentskih protesta i hipi pokreta, on je uzeo bedž sa Peace Now znakom i prepravio ga u znak koji predstavlja bombardera B52, i onda je na bedžu napisao Apocalypse Now, da bi uspešno provocirao te leve hipije i ostale pacifiste. Genijalno.

Paralelno sa filmom tvoja muzička karijera je vrlo intenzivna. Rekao bih da je u pitanju mish mash Laibacha, The Residentsa i Autopsie. To performativno iskustvo čini se nezaobilaznim u odnosu na film, ta vrsta veze je dosta zanimljiva, kako ti to vidiš?

Nikt:  Jedna od najboljih operatvnih definicija DV Nikta kao one man benda jeste da je u pitanju neko ko je pobegao iz Laibacha, pa nastavio sam da ratuje, a da nikada nije ni bio u Laibachu. Zato ga Laibachovi bataljoni ne proganjaju. Dalje, DV Nikt kao bend je manifestna tvorevina, koja ima oblik estetskog režima, primarno počivajući na samoizgrađenom vojnom bluzu kao muzičkom izrazu. Novi album Tajni Odred treba da se pojavi na proleće 2016. godine.

Za sam kraj intervjua, šta očekujete od filma?

Labalo: Ovaj film posmatram kao plod rada svih nas. Međutim, napomenuo bih da je Niktova biografija, ili pre, činjenica da on kontinuirano reinterpretira ili tradicionalistički nastavlja tu filmsku žanrovsku nit kao jedan umetnički eksperiment, igrala važnu ulogu u procesu rada. Film ulazi u fazu postprodukcije. Kada smo razgovarali sa Pajkićem on je sugerisao da bi trebalo raditi čiste rekonstrukcije ili čiste remejke noira, poput Van Santovog rimejka Hitchcockovog Psycho. Mi, pak, nemamo budžet za tako nešto. U Srbiji se prave potpuno drugačiji filmovi, kako ja volim da kažem, tranzicioni filmovi, moralistički, dogmatski u svakom smislu. Ideja je da napravimo otklon od toga i da inspirišemo mlađe filmmejkere da krenu u žanrovski filim ili barem u razmatranje žanrovskog filma.

Kada ćemo imati prilike da pogledamo film?

DV Nikt: Po svemu sudeći na proleće 2016. godine.

 

Paluba Ispod Terazija (2015 – 2016)
Uloge: Marija Sević, Dejan Vasiljević, D.V. Nikt, Sasa Radojević, Ilija Labalo, Vanja Ejdus
Produkcija i režija: D.V. Nikt (Remaining Light prod)
Scenario: Dušan Zarić i D.V. Nikt

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: