Da li imate preko 18 godina?

Ostrvo Macura

Deset godina od otvaranja Muzeja Macura poslužilo je kao dobar povod za razgovor sa Vladimirom Macurom, čovekom izuzetne pokretačke energije.

Nadomak Beograda, u Novim i Starim Banovcima nalaze se na adresama Zenit 1 i Zenit 4 – Muzej Macura i Magacin Macura. Impozantna privatna kolekcija njihovog osnivača Vladimira Macure, koja je i dalje u nastajanju, približiće nam, između ostalog, umetničku praksu zenitizma, yugo-dade, srednjoevropske avangarde, ruskog i poljskog konstruktivizma, beogradskog nadrealizma, Gorgone, bečkog akcionizma…

Desetogodišnjica od otvaranja Muzeja Macura poslužila je kao dobar povod za razgovor sa Vladimirom Macurom, čovekom izuzetne pokretačke energije koji svoj životni moto ‘Ej pa ja to mogu! po sopstvenom priznanju duguje krajiškom kamenu i svom poreklu… Sve je u nastajanju, kako kaže, a njegovi projekti vođeni su upornošću i istrajnošću, harmonizovanom silom koja spolja gledano lagano postiže rezultate. Inspirisana likom i delom Ljubomira Micića zamisao Vladimira Macure da “zenitizuje“ objekte na različitim lokacijama širom, za sada, Evrope pretvarajući ih u posebne prostore za konzumiranje umetnosti i života traje već deset godina. Svoje želje i snove, proistekle iz strasti prema kolekcionarstvu, uspeva da ostvaruje sopstvenom upornošću i angažmanom posvećenika.

U isto vreme asketski i glamurozan Macurin životni projekat, ili put, kako ga on naziva, dojmi se kao ostrvo / sada i ovde. Otrgnuto, ono egzistira nezavisno i slobodno.

Istovremeno spontano i promišljeno, kreiranje specifičnih ambijenata kao i njihovog spoja sa različitim kolekcijama, predstavlja oslobođen stvaralački akt usmeren ka životu, i prirodi. Evidentan respekt prema prirodnom krajoliku kao da dodatno omogućava da se Macurine lične pasije, ugrađene u kompletan ambijent, sasvim slobodno prenose na posetioce. Komunikacija i protočnost misli i ideja ostvaruju se unutar Ostrva Macura, možda i kao posledica njegove osnovne potrebe za deljenjem: ”Moraš deliti sa ljudima…“ Svom narodu, kako je na tabli kod ulaza u Zenit 1 i naglasio, Macura posvećuje svoj put. Ideja deljenja, kao uzvišeno filosofsko pitanje i okosnica njegovog životnog projekta, započinje, opet, u isto vreme i spontanim i insceniranim gošćenjem ljudi u provatno/javnim prostorima istančanim hedonistickim manirima.

Deljenje

Moraš deliti sa ljudima! Na primer- neki veliki filosofi i učitelji su uticali na mene i uvek sam mislio da je lepo da ja to vratim drugim ljudima. Kada, recimo, mladi ljudi ovde dolaze, za njih je sve ovo jedna oaza i oni mogu da kažu- evo jednog primera kako možeš sa relativno malim sredstvima krenuti dalje. Ovde u Srbiji nema orijentacije, to jeste problem; sistem kao sistem je propao, država i institucije su pred penzijom, ali ovo je jedan konkretan primer kako može upornošću i u uslovima koji nisu idealni da se ostvari jedna ideja, da se pokrene jedna zdrava živa stvar…

Prepreke /želja i strast

Ja sam odabrao jedan put i ja sledim taj put, prepreke su samo nijanse i sitne stvari koje su manje bitne i značajne u odnosu na tu odluku. Jer velika je želja i prevelika je strast a onda sve drugo stoji po strani. Ali normalno je da je bilo malo poteškoća- na primer sva ta česta putovanja na koja gubim puno energije i vremena… Zapravo, kroz život konstantno tražimo neke eficijentne odgovore kako brže savladati put i kako brže stići na cilj.

Put

Ja volim reč put, a sve ovo je jedan put…Sve to u čemu se ja nalazim, i kolekcija i filosofija projekata, sve je to na jednom istom putu. Kolekcija je na neki način kao završena stvar- ona je jezgro i od nje se ja krećem dalje. Od kada smo otkrili ovaj novi objekat, Magacin Macura, posvetili smo mu se potpuno jer ovde trenutno ima još mnogo stvari koje trebamo da napravimo. A moja ideja je da i posle toga odemo dalje, već znamo da ćemo putovati u Hrvatsku i da ćemo tražiti nove lokalitete…

Izazovi/Glad

Ja imam veliku glad… Prošle nedelje je ovde u gostima bio jedan italijanski novinar koji radi za neki njihov čuveni časopis i on me pita, pošto je ovo ovde sve kao asketski, kako se ja zadovoljavam sa time, u kontekstu potreba? Asketski da, ali ja imam veliku glad! Dalje! Glad da idem dalje, tim istim putem… Bilo bi možda najlepše da ovo neko potpuno prepozna i da mu ti to simbolički pokloniš. Mene interesuje put kao takav – proces stvaranja i delovanja, jer to putovanje je važno samo po sebi, to kretanje ka novoj tački, to je izazov! Jako je bitno pomenuti da je sve ovo što radimo non profit- mene pre svega interesuje proces stvaranja i delovanja  sa malim sredstvima.

Kolekcija

Počela je da nastaje pre 30 godina sasvim spontano – lepota, opet put i na putu srećeš divne ljude i onda kreneš sakupljati. Sakupljačka strast je nesto posebno, sakupljačku strast je teško objasniti ljudima koji ne sakupljaju. Spoznaja, istraživanje i nešto što je neverovatno, neopisivo, lepo a kreativno i izazovno.

Angažman

Nije lako/lako je – ja kažem lako je, sve što radim ide jako lako, i upravo tako treba da bude. Veliki je angažman u pitanju, zaista. Ali u mom slučaju zapravo jedna važna stvar pravi razliku- ja sam u ovu sredinu došao, a da sam, kojim slučajem, iz ove sredine ponikao moj put bi možda bio teži! Ja u ovu sredinu dolazim, a to je ogromna razlika… Mene motiviše davanje. Došao sam sa nekom malom količinom zarađenog novca, od nekuda, i prosto poželeo da nešto podelim sa ljudima. Drugo, ja imam prethodnike koji su razmišljali slično kao i ja ali oni nisu uspeli jer ih je sistem ugrožavao, komunizam ih je sprečavao… Sistem je tim ljudima bio velika prepreka. Ljubomir Micić je, na primer, imao fenomenalnu ideju i predlog čiju su realizaciju sprečili, na neki način i nas sada sprečavaju ali ja imam ogromnu želju da to uspe i u meni egzistira ogormna potreba.

Mene sistem sprečava, ali ja tražim put; bilo je tu poteškoća, ali sam znao da to moram napraviti – ne samo radi mene, nego i zbog prethodnika, zbog Micića.

To je jedno ogromno poštovanje pred nečijim delom, prema jednoj napaćenoj zemlji, prema mladim generacijama… I kad se uneseš u sve to, a pri tome sa sobom nosiš to nešto specifično, krajiško, kršno, na kraju kažeš samom sebi: Ej pa ja to mogu! i napraviš…

Istrajavanje

Taj krajiški kamen je genetski formirao mene i u meni tu neku istrajnost/istrajalost, a u ovim projektima moraš da istraješ! To je važno… Trideset godina slikicu po slikicu, ciglu po ciglu… Svakog dana nosiš po dve cigle! Kontinuitet. Trideset godina – komad po komad. Ljudi kad dođu ovde i stanu pred ovu zgradu vide samo nešto monumentalno, a ti znaš da si trideset godina pre toga nosio po džak cementa jer nisi imao dovoljno sredstava. No, iako je skoro uvek vidljiva samo završnica, sve je zapravo u nastajanju!

Privatno/Javno?

Intimni prostori spavaćih soba privlače pažnju posetioca… U te privatne prostore možda ne bi ni trebalo puštati ljude da ulaze, ali oni žele, a poneko čak izrazi želju da bi prespavao u njima i pita me (smeh). Na neki način ovo je sve privatni prostor, a mene zapravo izuzetno zanima i inspiriše upravo ta granica između privatnog i javnog. Ta tanka granica…

Prostor Magacina Macura / Živa stvar

Ova zgrada je u svojim prošlim vremenima bila otkupna stanica za poljoprivrednu robu, ispred kuće se i dalje nalazi velika vaga za merenje pšenice i kukuruza kao i još neki tragovi prošlosti koji su ostali. Ali, evo i ova priča je ustvari prelepa, ovo je takođe jedan dobar primer: urušila se država, urušio se sistem i ova zgrada je umirala, kao lešina, unutra je bilo smeća i na neki način ličila je na groblje. A onda- ti otkrivaš prostor, dolaziš, ulaziš u njega i kroz kreativnost mu daješ život. I sad je sve ovo ponovo živo, živa stvar! Ja to upoređujem i sa državom, Srbija – država skoro na umoru, posmatrajući institucije vidiš da je sve pri penzionisanju, pri umiranju i sad bi joj trebalo dati novu energiju, živu energiju. A kao dobra paralela – ušli smo u najuži izbor za nagradu koja se zove Nagrada Živa* uklapa se, jer naši projekti su živa stvar, mora uvek biti živa jer mene ne zanima grobnica za umetnost, mene zanima da joj unesem život…

Uloga

Naša uloga nije da vređamo institucije ili bilo koga drugog, mi smo jednostavno nešto drugačije i u tome leži naša prednost… Na nama je da se koncentrišemo na naš projekat i ideju. Mene lično interesuje siromašna umetnost, arte povera sedamdesetih, Italija. Siromašno pozorište, siromašna arhitektura. Kako iz ničega napraviti nešto posebno…

43?

Ja bih voleo kada bi smo imali ukupno 43 objekta, simbolično baš kao 43 broja časopisa Zenit. Krenulo je sa jednim objektom a sada ih ima ukupno 5: Magacin Macura je objekat broj 4, u Hrvatskoj trenutno pravimo jedan mali prostor koji će predstavljati broj 5, objekat broj 1 je Muzej Macura, a objekat broj 2 – kuća u Prote Mateje u kojoj je radio i živeo Ljubomir Micić. Adresa objekta broj 3 je u Burgenlandu, Južna Austrija. Na toj adresi živi moj dobar prijatelj koji je oznaku Zenit 3 dobio jer je veliki pristalica našeg projekta, inače ozbiljan kolekcionar savremene grafike i izdavač umetničkih knjiga. Ideja je lepa i bilo bi dobro naći priijatelje sa kojima bi ta zamisao mogla da se izvede, ali i ne mora, jer ništa ne mora, ni jedan objekat više.

* Forum slovenskih kultura (FSK) dodeljuje Živa nagradu (koja je dobila naziv po slovenskoj boginji Živi) na godišnjem nivou za najbolji slovenski muzej. Ove godine muzeju “Macura” dodeljena je nagrada za kreativnost.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: