Da li imate preko 18 godina?

Organizujete diskusiju o predstavi Dejvida Mameta, platite 25.000

Jedan od najvećih američkih pozorišnih pisaca uneo je neobičnu klauzulu u ugovor o izvođenju njegovih dela.

2
0

Mamet je zabranio diskusije nakon izvođenja njegovih komada, a ko se ne bude pridržavao ovog pravila plaća kaznu (ili dodatni honorar) od skromnih 25.000 dolara.

David_Mamet_2_by_David_Shankbone

David Mamet na Tribeca filmskom festivalu2008, photo : David Shankbone, izvor : Wikipedia

Razgovori o predstavama nakon premijera su postali izuzetno popularni u Americi i Velikoj Britaniji i, za razliku od domaćih pozorišta gde se, sem kada je BITEF u pitanju, kritičari, publika, i akteri predstava okrepe žestinom u holu pozorišta odmah nakon izvođenja, i publika i autori vole da sučele mišljenja o izvedenom tekstu. Tako su legendarne debate o Eshilovoj tetralogiji „Orestija“ izvedenoj u Royal Court Theatre-u u Londonu, u kojima se preispituje etičke i moralne pozicije nasilja i antičkih Bogova snimane i postale maltene popularne kao i samo izvođenje predstave. Takođe, prošlogodišnje izvođenje sudske drame Ferdinand von Schirach-a „Teror“ u londonskom teatru Lyric Hammersmith izazvalo je dosta kontroverzi, pošto se komad bavi opravdanošću odluke o obaranju putničkog aviona sa teroristima kako bi se sprečile još veće potencijalne žrtve. Publika je ušla u žučnu raspravu zamalo završenu tučom između pristalica globalnog rata protiv terorizma i protivnika američkog nametanja demokratije.

Sve ovo nećete videti kod Mameta. Dobitnik Pulicerove nagrade i autor slavnih komada „Glengarry Glen Ross“, „Oleanna“ i „House of Games“ naložio je svojim agentima da u svaki ugovor unesu klauzulu o zabrani organizovanja postpremijere diskusije. Ukoliko se producenti ili pozorišta ne budu pridržavali ovoga kazna je 25.000 dolara. Prava sitnica.

glengary

insert iz filma “Glengarry Glen Ross” (1992), izvor : Youtube screen shot.

Mametovi komadi su uvek dizali prašinu i same rasprave su bile kontroverzne. Nakon brodvejske premijere „Oleanne“ 1992. , komada koji govori o seksualnom uznemiravanju studentkinje od strane univerzitetskog profesora i svega što ide uz to, svi kritičari su više pisali o muško-ženskim sukobim parova iz publike na razgovoru nego o samoj predstavi, tako da je pisac sigurno imao razloge za svoju odluku.

List Independant je pokušao da dođe do odgovora od samog autora, ali njegovi predstavnici nisu dali komentar na odluku. Zato je u komentaru bio veoma jasan Sir Ronald Harwood, jedan od najvećih živućih anglosaksonskih pozorišnih pisaca : „Bože, bože! Nije mi jasno zašto insistira na tome. Šta je konkretan razlog? Učestvujem i učestvovao sam u stotinama takvih razgovora posle mojih, a i tuđih predstava, i uvek je bilo savršeno. Odgovarao sam na pitanja publike, ulazio u razgovore od kojih neki nisi uopšte bili prijatni, ali uvek se završavalo dobro. Čujte, i ja bih voleo da naplatim 25.000 za to, ali mi se čini nekako bez veze. Iskreno, sve oko toga mi je bez veze. Možda da obrazloži svoju odluku pa da razumemo, ali ovako deluje stvarno besmisleno“, zaključuje autor „Garerobera“. Slično mišljenje ima i pozorišni kritičar „The Guardiana“ Michael Billington. On odluku smatra apsurdnom i zasnovanom na potpuno pogrešnom Mametovom zaključku da pozorište mora da se bavi duhovnim, a ne društvenim problemima i dilemama što je autor izneo  u nekoliko intervjua

Mametovi američki predstavnici, njujorška agencija „Dramatists Play Service“, dobili su zahtev od pisca krajem marta što odluku čini prilično friškom i navodi na mišljenje da se nešto skoro desilo što je podstaklo na njeno donošenje. Ipak, onima koji postavljaju predstave – reditelji, trupe i pozorišni producenti – važnije je igranje komada nego da li će neko komentarisati ili ne ono što je upravo pogledao. Njujorški reditelj  Scott Behrend čija pozorišna trupa „Road Less Traveled Productions“ postavlja „Glengarry Glen Ross“ ovog vikenda kaže da je čitava stvar delikatna : „Naša trupa ima veliku produkciju i postavlja puno komada novih i starih pisaca. Uvek se trudimo da maksimalno poštujemo uslove i ideje koje autori imaju. U ovom slučaju to su Mametovi uslovi i moramo ih se držati. Uostalom, mnogo je bitnije da publika vidi predstavu nego da diskutuje o njoj“.

Sličan stav ima i Rosemary Squire, britanska prouducentkinja koja je postavila sve piščeve komade u Londonu : „Kod Mameta uvek ima spornih pitanja i imali smo veoma žestoke rasprave posle njegovih premijera. Setite se samo „Oleanne“ sa tučom između žena i muškaraca. Ja se, kao producent, uvek trudim da organizujem razgovor posle predstave. Ukoliko je tema „vruća“ ili aktuelna razgovor dodaje vrednost samoj inscenaciji. U ovom slučaju mogu pretpostaviti da je ili imao veoma loša iskustva sa percepcijom predstave na tim razgovorima ili je prosto odlučio da želi publiku koja razmišlja o predstavi a ne publiku koja se raspravlja sa autorima“.

Zamislite Bitef bez onih super razgovora o predstavi gde publika samo ćuti, sluša autore i ne ume ni da bekne, a ovi očekuju tuču i žustru raspravu.

Kod nas je narod ipak navikao da mu se sa domaćih “dasaka koje život znače” krevelji Desko Stanojević i ostali oronuli predstavnici srpske glumačke družine. Solidarišemo se sa kolegama iz Amerike i Engleske i tražimo da Memet revidira odluku! Šalu na stranu, u domaćim pozorištima ne postoji tradicija razgovora nakon premijere, pa nam ovaj problem i nije preterano blizak, ali postavlja pitanje gde su granice autorstva i percepcije dela.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: