Omaž stvaraocima dramskih strahota

Dramska umetnost XX veka ostala je bez dve značajne ličnosti koje su, iako s dve suprotne strane okeana, ostavili gotovo podjednako značajan trag u savremenoj kulturnoj istoriji i označili kraj dve različite, a opet slične, epohe.

„Najveći kliše koji postoji je poistovećivanje života sa planinom. Penjete se, dođete do vrha pa morate da padnete. Za mene je život put ka gore dok ne izgorite u plamenu “ Jeanne Moreau

„Postoje razne teritorije u nama – na jednoj smo brižni otac, na drugoj dete, a na trećoj kompletan mušakarac. Ono što me najviše zanima je gde se te teritorije tačno nalaze i kada ih pohodimo?“ Sam Shepard

Sam Shepard u ikoničkoj ulozi test pilota američkog svemirskog programa Chucka Yeagera u filmu “The Right Stuff”, foto : Youtube screenshot

Jeanne Moreau i Sam Shepard, glumica i dramski pisac, stvarali su i živeli u istom dobu „zlatne sredine“ XX veka, vremena velikih političkih i kulturnih revolucija, nemira i potresa. Moreau je preminula u 89. godini mirno u Parizu, dok je porodica objavila da je Shepard preminuo 27. jula od posledica amiotrofične lateralne skleroze, od koje je bolovao poslednjih godina.

Iako je razlika u godinama velika (15 u korist dame, ali neću sada o tome pošto nikako nije džentlmenski), iako su im karijere tekle potpuno drugačije i bile na suprotnim geografskim stranama, Jeanne Moreau i Sam Shepard gotovo namerno, ali potpuno slučajno, imaju slične sudbine. Poptuno različita putanja karijera, dostignuća, žanrova u kojima su je ostvarili, ali čudna simbioza umetničkih sudbina.

Jeanne Morreau je bila princeza “novog talasa”, revolucionarnog filmskog pokreta koji simbolizuje raskidanje formalnih stega kinematografskih i narativnih formi, upliv ideologije i politike u kinesteziju i tvori novi filmski pravac. Tada mlada Parižanka francusko-britanskog porekla postaje prototip evropske femme fatale različite od one prototipske iz američkog noir podžanra jer pored fizičke poseduje i ontološko-filozofsku lepotu zbog koje je svaki muškarac spreman da napravi i najstrašniji zločin bez razmišljanja.. Ikonička scena koja se nalazi ispod dolazi iz debitanskog filma Louis Malle-a „Lift za gubilište“ (1959) za koji je muziku pisao Miles Davis, njen budući ljubavnik, pokazuje svu punoću glumičine lepote i talenta i neverovatnu vizuelnu i mizanscensku privlačnost.

Prava zvezda postala je ulogom u kultnom filmu „Žil i Džim“ (1962) François Truffaut-a, gde je bila vinovnik ljubavnog trougla visokog filozofskog napona.

I Shepard se izdvajao neverovatnom lepotom. Došavši sa farme avokada u kalifornijskom mestu Duarte u Njujork 1962. Shepard je odmah zainteresovao intelektualne krugove Njujorka Lower East Side dela Manhattana  okupljene oko avangardnih teatra “La Mama”, “Genesis” i “Caffe Cino”. Mladi kauboj mračnog detinjstva, opsednut ljubavlju ka džezu i komadima Samuela Becketta  obeležen je tugom za ocem, bivšim vojnim pilotom i notnornim alkoholičarem nomadskih sklonosti i postaje veoma brzo značajan činilac njujorške dramske scene. Odmah ostvaruje saradnju sa Genesis off Brodway dobija 6 Obie nagrada od ’66. do ’68, nagrade za najbolje off Brodway produkcije koje dodeljuje njujorški časopis Village voice. Baš kao i Moreau u Parizu postaje odmah intelektualna zvezda i ostaje sve do smrti. Uostalom,  dovoljno je pogledati poslednju sekvencu najboljeg filma Wima Wendersa, „Paris, Texas“ (1984), koju je Shepard napisao na dan snimanja, poslao Wendersu telefaksom, a on odlučio da je snimi iz jednog dubla pozorišnom tehnikom bez ijednog prekida, i shvatiti kakav je bio pisac. Ovaj dijalog je kvintesencija muško-ženskih odnosa i kao takav stoji monolitno u dramskoj istoriji.

Još jedna sličnost : i glumica i pisac bili su zanimljivi medijima zbog svog privatnog života: Moreau je bila u skadalozoj javnoj vezi sa slavnim modnim kretorom Pierre Cardinom početkom šezdesetih, a tokom te epohe bila je i sa obojicom reditelja koji su je proslavili (Malle i Truffaut) kao i sa najvećim džez muzičarem svih vremena – Milesom Davisom. S druge strane Atlantika i desetak godina kasnije, Shepard je bio u skoro pa javnom bigamističkom odnosu sa čuvenom pank kantautorkom Patti Smith dok je još bio u braku sa glumicom O-Lan Jones. Oboje kasnije ulaze u brakove sa legendarnim dramskim umetnicima: glumica sa američkim rediteljem „novog Holivuda“, autorom „Francuske veze“ i „Egzorcista“ William Friedkinom, a Shepard je dugo bio u braku sa oskarovkom  Jessicom Lange, s kojom ima dvoje dece i od koje se razveo 2009. godine. Oboje su svoje privatne živote vodili bezbrižno, ali čuvajući ih od tabloidnog blata. Uostalom, Truffaut je najbolje definisao ličnost Moreau u intervjuu datom njujorškom Time magazinu, 1956:

„Ona ima sve najbolje osobine koje može imati
žena lišena neugodnosti oba pola“.

Sam Shepard je svojom ulogom u filmu „The Right Stuff“ (1983) Philipa Kaufmana zaradio nominaciju za Oskara; bio je pravi Amerikanac, antiheroj i test pilot začetaka svemirskog programa, ali dovoljno lucidan, lud i mudonja da preživi ono što bi retko ko uspeo i uđe u istoriju. Baš kao i sam pisac.

Poslednja, antologijska sekvencu filma u kome Shepard glumi oktriva zbog čega je baš on simbol one Amerike koju volimo, zemlje ideala i zajebanih likova koja je odavno izdala sopstvene ideale.

Shepard je napisao 55 pozorišnih komada i najpoznatiji je američki pozoršni pisac uz Arthura Millera. Počeo je kao nadrealistički pisac, a vremenom posaje „američki Strinberg“ kako ga je prozvao New York Times. Njegovi komadi su dekonstrukcija mita o zapadu Amerike, moralno ispravnoj i porodično orijentisanoj provinciji gde se u glibu nazovi „pravih vrednosti“ krije palančki mrak, ubistveni provincijalizam i satiranje bilo kakve individualnosti u emotivnim, ljubavnim ili porodičnim odnosima. Komadi “Fool for Love” (1983) i ovenčan Pulicerom “Buried Child” (1978) koji je deo slavne family trilogije (tu su još i “True West” iz 1980. i “Curse of the Starving Class iz 1976.)  razbijaju mit dekonstruišući prljavštinu provincijalnog američkog zapada.

S druge strane, Moreau je radila sa svim prominetnim rediteljima XX veka od kojih su tu i najveći (poput Antonionia, Orsona Wellsa), najavangardniji (kao Fassbinder) i najnapredniji (Wim Wenders) čime postaje deo filmske umetnosti prošlog veka, i to njenih najboljih delova. Kao i Shepard, samo u potpuno drugom kontekstu, postaje kinestetički simbol jedne umetničke estetike. I snimila preko 100 filmova. Nekih revolucionarnih, nekih komercijalnih, nekih koji se mogu pre svrstati u đubre nego u film, ali karijere koju je beskompromisno i puno samopouzdanja gradila preko 50 godina. Isto kao i Sam.

Dve karijere toliko različite, a toliko iste. Dve sudbine sa dve strane Atlantika. Jedan mračni, genijalni pisac i glumac, lepotan koji radi sve suprotno od onoga što bi lepotani trebalo da rade i da budu. Jedna lepotica, pametna, britka i lucidna koja upravo radi sve što bi trebalo femm fatale  a potpuno drugačija od svih lepotica. Na kraju, bez i trunke lažne epitafne skromnosti, može se ponosno reći – slava im!