Novosadski Bulevar Books: Nova knjižarska estetika

Novosadska knjižara Bulevar Books je već šest godina izuzetak u moru velikih knjižarskih lanaca, raznovrstan kulturni prostor i mnogo više od samo prodajnog mesta. Činjenica da ova knjižara (samostalno) radi više od pola decenije dokazuje da su Novosađani željni nekonvencionalnog, alternativnog knjižarskog prostora sa kojim mogu da se identifikuju. Letos se Bulevar Books preselio na Bulevar Mihajla Pupina, u veći prostor i od tada je u sklopu knjižare otvoren i kafe, a u najavi je i poseban deo koji će biti posvećen vinilima. Milan Tripković i Svetlana Sremčević su sa nama podelili svoje iskustvo višegodišnjeg rada u knjižari, priču o preseljenju na novu lokaciju i objasnili nam zašto je stalno potrebno animirati ljude raznovrsnim sadržajima.

Bulevar Books knjižaru su otvorila tri prijatelja. Kako je došlo do toga da se odlučite baš za knjižaru i da li ste uspeli da opovrgnete uvreženo mišljenje da se sa prijateljima ne treba upuštati u poslovne poduhvate?

Milan: Pre otvaranja Bulevar Booksa 7 godina sam radio u jednoj novosadskoj knjižari i bio sam nezadovoljan na poslu, a moja dva drugara su završila fakultete i nisu mogli da nađu posao. Pošto sam već imao iskustva sa knjižarskim poslom, odlučili smo da otvorimo knjižaru zajedno, što smo i uradili u novembru 2011. Do sada nismo imali većih problema, tako da smo opovrgli to uvreženo mišljenje.

Svetlana: Mislim da je ova knjižara nastala u momentu kada je jedan knjižarski koncept male, ljupke knjižare iz kraja prestao da bude moguć. One su prevaziđene i počele su da se pojavljuju (velike) knjižare koje pripadaju lancima knjižara. Bulevar knjižara se pojavila kao novi koncept, na tragu neke nove knjižarske estetike i prepoznata je kao ono što je potrebno.

Knjižara se u avgustu preselila na Bulevar Mihajla Pupina, a otvorili ste i kafe u sklopu knjižare?

Milan: Naše preseljenje je bilo neplanirano… Kada te neko dovede u nepriliku, gledaš da iz te situacije izvučeš najbolje što možeš. Tako smo mi imali 2, 3 nedelje da nađemo adekvatnu zamenu za dotadašnji prostor i pronašli smo ovaj lokal, koji je veći. Kafe nam odlično služi kada organizujemo književne večeri, svirke i druga dešavanja. Što se lokacije tiče, mnogo je sve lepše, ali je još uvek je rano za donošenje suda. Za sada smo jako zadovoljni.

Svetlana: Na početku nam je sve delovalo haotično i traumatično, ali mislim da je sve dobro i da je ovo prirodni put kojim je knjižara krenula.

Da li se poslovanje izmenilo otkako ste se preselili?

Milan: Ljudi ovo doživljavaju kao otvoren prostor u koji mogu da dođu, što i treba tako da bude… Mnogo češće organizujemo razna dešavanja. Ovde je prisutna lenjost duha, tako da ljudima mora više puta da bude lepo i da ih dovedeš da bi sami navikli da dolaze.

Svetlana: Po mom mišljenju ovo nije realna slika knjižare, sve je malo intenzivnije upravo iz razloga da bi ljudi došli, da bi se upoznali, sreli. Mora stalno nešto da se događa da bi ovo postalo opšte mesto.

Šta je ono što najviše volite u svom radu?

Milan: Okupljanja ljudi, susreti sa različitim ljudima, komunikaciju koja je prilično zapostavljena u poslednje vreme. Nama se formirala publika koja dolazi jer ima potrebu za kulturnim sadržajima i prati šta se ovde dešava. Pri tome mi ne dobijamo nikakvu institucionalnu podršku za te događaje, a pokušali smo da je dobijemo više puta.

Svetlana: Dešava se svojevrsna regrutacija ljudi, pa čak i dece. Nama se ovde održava Čitanjac za decu već 5 godina. Tu se dešava regrutacija budućih konzumenata sadržaja u kulturi. Dolaze deca od tri godine i rastu na ovom mestu, kroz Čitanjac je već prošla jedna generacija dece koja je krenula u školu i oni samostalno čitaju. To je ozbiljna stvar, pogotovo u današnjim uslovima. Pet godina kontinuiteta nečega što niko nije pomislio da treba na neki način podržati.

Bulevar Books nije tipična knjižara na kakvu smo navikli, trudite se da organizujete razne aktivnosti – od Čitanjca za decu do književnih večeri, svirki, veliki deo donjeg dela knjižare je posvećen stripu. Kako biste opisali BB u nekoliko reči?

Milan:  Meni je od starta bio cilj da ovo bude knjižara sa najvećom ponudom u gradu. Tako da bih je tako i opisao – velika knjižara sa skoro svim naslovima koje možeš da zamisliš. Neke knjižare nemaju toliko naslova koliko mi imamo stripova. U narednom periodu ćemo se obogatiti i ponudom iz muzike, imaćemo ploče… Ljudi ovo doživljavaju kao jedan otvoren, kulturni prostor i mi i želimo da ga tako doživljavaju.

Svetlana: Ja ovu knjižaru doživljavam kao mesto neobičnih susretanja. Od metafizičkih susreta – čitalac sa knjigom, do susreta čitalaca između sebe koji započinju priče i druženja, neku vrstu knjižarskog prijateljstva.

Da li imate kategoriju knjiga za koje se može reći da su najprodavanije?

Milan: Primetili smo da se dosta razlikuju knjige koje se prodaju ovde i koje su se prodavale na staroj lokaciji. Tamo su najprodavanije bile knjige popularnih izdavačkih kuća. Tamo su se mnogo više prodavale i dečije knjige. Ovde se mnogo više prodaju knjige iz humanističkih nauka, filozofije… Ipak, uvek je najprodavanija lakša beletristika i popularna psihologija.

Da li postoje knjige / izdavači koje ne biste pristali da prodajete (zašto)?

Svetlana: Knjige koje vređaju nečiji integritet na bilo koji način.

Milan: Dešava se i da ljudi napišu svoju knjigu i dođu jer hoće da se ovde prodaje i to je teško odbiti, ali prosto zakonski ne mogu da se otkupljuju knjige od fizičkih lica.

Koje knjige privatno volite da čitate?

Svetlana: Vremenom izgubiš kontakt sa svojim čitalačkim afinitetima. Počneš da čitaš ono što se pojavljuje, sa čime je potrebno da se upoznaš… Ti više ne znaš šta voliš da čitaš, ali ponekad, vrlo retko, bljesne nešto. Ja mislim da mnogo manje čitam ono što bih stvarno volela da čitam, u poređenju sa prosečnim čitaocem, iako stalno nešto čitam zbog prirode posla.

Milan: Ja ne čitam ništa. (Smeh)

Koje knjige od savremenih pisaca/spisateljica biste nam preporučili?

Svetlana: Oja Bajdar – “Izgubljena reč”, romane Dževada Karahasana, romane i zbirke priča Muharema Bazdulja, zbirka priča “Žena iz Huareza” Uglješe Šajtinca, Vida Ognjenović “Maksimum”.

Milan: Preporučio bih Aleksandra Hemona, sarajevskog pisca koji živi i radi u Americi, piše na engleskom i Slobodana Tišmu, našeg prijatelja.

Kakvo je vaše mišljenje o trenutnoj književnoj sceni u Srbiji?

Svetlana: Mislim da je uprosečena, kao i sve. Knjige su dobar lakmus onoga što se događa u društvu. I druge stvari su, ali mi smo ovde. One knjige koje se čitaju pokazuju kakvo je stanje svesti čoveka i sa kojim razgovaraš i uopšte. Literatura je uprosečena, kao i sve. Ne znam da li u poslednjih petnaest godina postoje knjige (južnoslovenske, koje čitamo bez prevoda) koje se traže sa jednakom pažnjom, kao što je to mogao da bude slučaj ranije. Sa druge strane, za poštovati je što ljudi uopšte pišu, a postoje sjajni savremeni pesnici, filozofi.

Milan: Ja mislim da je scena vrlo živa. Recimo “Nesaglasnost” je potpuno nova scena mladih pesnika koji su vrlo agilni, organizuju čitanja… E, sad, tu je problem smisla bavljenja time. Bez obzira što su veliki izdavači zauzeli 90% tržišta, postoji razlog više da se čovek bavi time ako oseća potrebu.

Koje domaće izdavače biste izdvojili kao posebne?

Svetlana: Postoje izdavačke kuće koje na jako dobar način, vešto upoznaju čitaoce sa svojim naslovima. Na prvom mestu izdavačka kuća Booka koja ima fantastičan marketing, ima odličnu izdavačku politiku, ciljnu grupu do koje dobacuje i to je nešto što je vredno pažnje. Neke druge izdavačke kuće koje rade jednako dobro su Karpos, Gradac, AED studio. Jedan od najznačajnijih izdavača je Akademska knjiga iz Novog Sada.

Milan: Uvek volimo da preporučimo Booku, Lom i Geopoetiku. Plato i Dereta takođe imaju odlična izdanja.