Da li imate preko 18 godina?

No Borders Orchestra

Razgovor sa Premilom Petrovićem

0
0

Simfonijski orkestar No Borders Orchestra nije običan orkestar već je i platforma za promenu društva koja okuplja mlade profesionalne muzičare sa prostora bivše Jugoslavije. NBO je za Universal Music Austria/Deutsche Grammophon objavio debitantsko izdanje pod nazivom “The Opening”. Tim povodom razgovarali smo sa osnivačem i dirigentom Premilom Petrovićem.

nbo7

Šta znači biti istovremeno i osnivač i umetnički direktor i dirigent?

To znači baš to: da sam ja osnivač, umetnički direktor i dirigent! Studirao sam u Berlinu, posle toga sam radio u jednoj operi, kao jedan od dirigenata. Radiš stvari koje ti neko drugi kaže. Kada te pozovu na neko gostovanje, kažu ti, mi bismo veleli da diriguješ to i to. A ja sam ovde potpuno samostalan, kreiram programsku politiku ansambla, dakle, radim isključivo ono što mi se sviđa! I  zapravo to je idealna situacija da budeš sam sebi šef!

Kako si došao, ili zašto si došao na ideju da stvoriš orkestar i napraviš projekat koji ima tako jasan i snažan društveno-socijalni podtekst, aspekt?

Inspiracija za NBO dolazi od West-Eastern Divan Orchestra koji su osnovali dirigent Daniel Barenboim i palestinski intelektualac Edward Said. To je orkestar u kojem zajedno sviraju arapski i jevrejski muzičari. Ono što je meni jako uzbudljivo u tom projektu jeste to što su muzičari koji su prošli kroz iskustvo rada u tom ansamblu izašli promenjeni – kao muzičari i kao ljudi. Pomislio sam kako bi bila prava stvar napraviti West-Eastern Divan Orchestra Balkana. Mi u regionu imamo jako mnogo problema. Imao sam potrebu da kroz ono što je moja profesija, dakle muzikom doprinesem da to bude malo bolje mesto za život. Projekat je baziran na dve stvari – jedna je društvo, druga je muzika. Zašto sam započeo ima mnogo razloga. Pitanje lične odgovornosti. Ja sa svojom ekipom, kroz muziku činim da se prenese nekakva poruka. U tom smislu projekat jeste usmeren na dekonstrukciju stereotipa, prevazilaženje nacionalizma, rasizma, ksenofobije, homofobije. Ceo region ima užasno mnogo i socijalnih i ekonomskih, političkih i svih mogućih problema, ali ono što je meni zanimljivo jeste ljudski aspekt. Nešto što ja vidim kao dominanatne emocije u regionu su strah od drugog, drugačijeg i mržnja. Tim negativnim emocijama mi suprotstavljamo radost, i to radost zajedništva. Za mene je radost društvena aktivnost: biti primer. Ja nemam nameru da menjam ljude u regionu, mislim da to čak nije ni dopušteno. Jedina dopuštena revolucija je revolucija nad samim sobom. To je istočni koncept, niko nema pravo da vrši promenu na drugome, ako pokušavaš da menjaš drugog to je uvek oblik represije. NBO je transformativni prostor u kome se muzičari koji u njemu sviraju menjaju. Mi svi dolazimo sa određenim simptomima društava, svako ima svoje predrasude, svoje navike. Srbi dođu da sviraju u Prištini prepadnuti, a vrate se potpuno promenjeni. U trenutku u kom se granice ruše, u tom trentku ja više ne znam ko sam, ona vrsta identiteta koju sam imao do tada se dekonstruiše, tu počinje da radi, ono što je meni najbitnije – zajedništvo, biti sa nekim. Ta radost NBO-a može da se vidi na koncertu i čuje na snimku.To je jedan radostan zvuk, i shvatio sam da je muzički dobitna kombinacija staviti sve te fantastične muzičare i ljude iz naseg regiona u isti orkestar. Ono što je interesantno je da tokom bivše Jugoslavije nije postojao simfonijski orkestar na saveznom nivou, nije postojala jugoslovenska filharmonija, nije postojala muzička institucija u kojoj su muzičari od Slovenije do Kosova! Dakle mi tek posle raspada Jugoslavije pravimo postjugoslovenski orkestar!

 

Ti si nas istrgao iz naše ušuškane predstave o tome šta je koncert klasične muzike, kako se on izvodi i čemu služi?

Koncert klasične muzike se nije promenio od 19. veka. To je jedan ritualizovani događaj, gde se zna kako izgleda sala, kako izgleda publika. Za mene je koncert klasične muzike poseta muzeju. U trenutku u kom je muzika postala umetnost ona je otišla u muzej, to se dogodilo početkom 20. veka, ona se jednostavno odvojila od života. Od trenutka kada je postala stvar elite, eksperata, ona se odvojila. Pre toga, muzika se pevala po kućama. Bila je deo života. Fabrizio Cassol kompozitor sa kojim sam radio turneju opere Macbeth, jednu ludu produkciju sa crnim pevačima iz Južne Afrike ispričao mi je kako je dok je studirao u Parizu, preko dana komponovao savremenu klasičnu muziku, a noću svirao džez po klubovima. I osećao se potpuno šizofreno, jer su to toliko dve odvojene sfere života, jedno je umetnost drugo je nazovimo zabava. On se osetio šizofreno. Otišao je u Afriku, kod Pigmeja i proveo sa njima šest meseci. U njihovom životu muzika igra centralnu ulogu. Oni od jutra do mraka muziciraju, od buđenja do spavanja. Svuda je muzika. A ono što je najzanimljivije oni uopšte nemaju reč za muziku. Zato što je ona sam život. Ona nema ni ime, a kamoli da je smeštaju u fioke – za zabave, za sahrane, za buđenje itd.

Kaži nam nešto o izboru kompozicija, zašto Vagner?

Marina Abramović često govori: “Nije bitno šta radiš, bitno je iz kog stanja uma radis to radiš”. U suštini je potpuno svejedno koju muziku sviramo. Bitno je nešto, a to nešto nema ime. S druge strane hteo sam da na prvom NBO izdanju predstavimo heterogen program koji ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep, jedan NO BORDERS program. Kada se bude slušao disk, u celini, može se čuti kako ide u svim mogućim pravcima. Pri tom i svaka kompozicija se svira potpuno različito. Ideja je bila i da se prikažu razliciti aspekti jednog simfonijskog orkestra. A što se tiče samog Vagnera, meni je bilo zanimljivo uzeti sam kanon zapadnoevropske muzike i pokazati novo i drugačije čitanje. Reč je takodje i o stavljanju u novi kontekst – pre Vagnera – Isidora Žebeljan! Sama kompozicija je svirana u toliko ekstremno sporom tempu, da muzika prestaje da bude muzika, nema nikakvog toka, pojavljuje se neka vrsta večnosti, muzika nestaje u vazduhu. Zanimljivo je da je Vagner tu kompoziciju poklonio svojoj ženi za rođendan. Ona je spavala popodne, a muzičari su na stepeništu vile svirali rođendansku serenadu. Za mene je Siegfried Idyll mnogo više od serenade, za mene je to muzička materijalizacija Ničeovog Rođenja tragedije iz duha muzike. Na tom idiličnom svetu se malo malo pa otvore rane, i izađe sama tragedija.

Dok sam gledala izdanje, fotografije muzičara, pala mi je na pamet veoma bazična stvar: kako muziku slušamo? Šta znači slušati muziku, šta znači slušati? Ti kao dirigent i muzičari među sobom, vi slušate jedni druge , morate slušati kompoziciju kako biste je svirali, vi ste orkestar, ali postoji oblik slušanja koji se tiče vas kao ljudi?

Ako skupiš grupu izvanrednih pojedinaca, izvanrednih muzičara i staviš ih u jedan orkestar, to ne znači da će taj orkestar da bude vrhunski kao što su oni sami pojedinačno. Da bi se jedan ansambl uskladio potrebne su godine. Potrebno je da se usklade boje, tradicije sviranja. To je dug proces uzgajanja jednog zvuka. Ono što je fascinantno je da se to u No Borders Orchestra dogodilo za dva dana! To je magija NBO-a! I dolazi od radosti tih ljudi, koji su bili presrećni što su zajedno. Iz te radosti, spontano se pojavila spremnost da se sluša. Sve se dogodilo spontano i to je toliko ubrzalo proces, da mislim da ljudi koji slusaju CD, ili koncert uopšte ne mogu da veruju da mi toliko kratko postojimo. Zanimljivo je kako se to čisto muzičko pitanje spremnosti da se sluša, reflektuje na društveni plan. U našem regionu, ono čega najmanje ima jeste – slušati drugog, čuti drugog, videti, komunicirati, ne u obliku monologa, već biti spreman da se otvoriš za drugog. Najzanimljivije je što umetnički kvalitet, stvaranje zajedničkog zvuka ima i društveni aspekt, čak političku poruku.

U našem manifestu stoji nešto o slušanju, postoji poziv da se sluša bez predrasuda. Slušati zapravo znači ostati uz zvuk na duže vreme, na tom prvom nivou znači biti uz muziku. A na drugom nivou, kada ostanemo uz zvuk i počne svesno slušanje… Meni je najbolju lekciju dao moj šef u Nordhausen-u. Ja sam dirigovao i pitao ga “Kako vam se svidelo?” kazao je “Sjajno”, kada sam mu tražio da mi kaže šta mu se nije dopalo, jer jedino iz toga mogu nešto da naučim odgovorio je: “Ali znate, ja nikada ne slušam kritički”. Najzanimljivije je odvojiti misli koje imamo o muzici dok je slušamo i koje nam sve vreme prolaze kroz glavu od iskustva same muzike. Odvojiti ta dva fenomena koja se dešavaju istovremeno – muziku i razmišljanje o njoj. Jer to su samo misli i one u stvari nemaju nikakve veze sa muzikom, nego sa našim navikama. One su uvek vezane za prošlost i dosadašnje iskustvo. Stvar je u tome da se otvoriš za sada.

No borders podrazumeva ukidanje i naših unutrašnjih granica, onih koje nas čine gluvim za druge?

Granice su uvek unutrašnje, a manifestuju se spolja. I naš odnos prema tim granicama jeste pitanje količine slobode za koju se odvažujemo. Ako se medju nama pojave granice, to su moje unutrašnje granice, uslovljene kulturom, odrastanjem onim što sam usvojio. Zato mi je zanimljivo da provodim vreme u Indiji ili na Nepalu, jer je to potpuno druga kultura. To je drugi svet! Uostalom kao sto kaže Fuko : “Filozofija je ona vrsta pomeranja i transformacija okvira mišljenja, modifikacija etabliranih vrednosti i sav posao koji se čini, čini se da bi se drugačije mislilo, drugačije radilo i drugačije bilo od onoga kakav je čovek do sada bio”. Ta vrsta transformacije je ono što mene zanima u životu.

Šta trenutno slušaš?

Ovih dana uopšte ne stižem da slušam muziku!

nbo8

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: