Da li imate preko 18 godina?

Ničije dete Vuka Ršumovića

Šta nas čini ljudima

0
0

Posle impozantnog starta na filmskom festivalu u Veneciji, gde je pokupio dve nagrade, a zatim i dugog niza projekcija i nagrada širom sveta, debitnatsko ostvarenje scenariste i reditelja Vuka Ršumovića “Ničije dete” stiže i u beogradske bioskope. Snimljen po motivima stvarnog događaja, film prikazuje neverovatnu i potresnu sudbinu dečaka kog krajem osamdesetih bosanski lovci pronalaze u šumi kraj Travnika. Na osnovu dečakovih animalnih pokreta socijalne službe zaključuju da su ga odgajali vukovi, on dobija ime Haris Pućurica i biva poslat u dom u Beogradu, koji tada i dalje pripada staroj Jugoslaviji.

Haris je poput male, uplašene životinje. Ne ume da govori, drži kašiku, niti da stoji na dve noge. Nepoverljiv je i agresivan, a pride bačen u surov kontekst ostavljene dece, koja funkcionišu poput čopora. Međutim, njihov jezik, pravila i hijerarhije su njemu nepoznati, a oni bezvoljni da ga u svoj svet uvedu. Ipak, Pućke, kako ga domci zovu, nailazi na naklonost domca Žike (šarmantni Pavle Čemerkić), pomalo rezervisanog, ali dobronamernog vaspitača (Miloš Timotijević) i učiteljice (Borka Tomović), koji uspevaju da ga prilagode i integrišu u zajednicu.

vuk-2

Posmatrajući društvo kroz oči deteta koje je tabula raza, gledalac je smešten u specifičan ugao iz kog civilizacijski postulati koje ne dovodimo u pitanje deluju nemilosrdnije od životinjskih. Bespomoćno biće melju dečja zloba, nestrpljenje onih koji pokušaju da ga socijalizuju i na kraju birokratija gluva za tananosti pojedinačnih sudbina. Ipak, zahvaljujući suptilnim rediteljskim postupcima i briljantnom Denisu Muriću, “Ničije dete” ne klizi u patetiku ili banalne simbole. Scene u kojima Pućke polako razumeva šta znače nežnost, lojalnosti i pripadnost ljudskoj grupi su dirljive, bez trunke emotivne manipulacije publike. Aspekte filma koji pročišćeno i precizno prikazuju prelazak od šteneta do deteta podupiru apstraktne ideje o tome šta zapravo znači biti čovek.

Kroz ovu u suštini jednostavnu priču, Ršumović se bavi složenim pitanjima šta je naučeno, a šta instiktivno, kao i na koji način pojedinac, bivajući deo sistema, kreira konstrukte koji ga na kraju orobljavaju ljudskog u njemu.

vuk-7

Kako se sukobi u regionu zaoštravaju, izbeglice iz Bosne pristižu u dom u kom se odvija veći deo radnje, Pućke odjednom postaje Haris i maltretiranje u vidu lajanja i režanja sada menja svoj pojavni oblik. Divlje dete postaje “Balija”, a ljudi divlje zveri. Harisa, koji je tek naučio da vezuje pertle i prelazi ulicu vraćaju u Bosnu, jer po izvodu iz knjige rođenih i suštinski besmislenim rečima sa papira – tamo pripada. Apsurd konstrukta nacije kao takve doveden je do vrhunca kada se nacionalni identitet dodeljuje detetu koji nije u stanju da te ideje uopšte spojmi. Međutim, obrađivanjem ove ideje otvara se jedan novi nivo, u kom kroz identifikaciju sa Pućketom svi oni kojima je rat samleo detinjstvo postaju ničija deca. Obeleženi nazivima koji nas nasilno i lažno određuju i suprotstavljaju, žrtve smo sukoba koji bi, kako film apostrofira, bilo nepravedno nazvati zverskim.

U životinjskom svetu vladaju pravila koja će se pokazati kao, ironičnog li izbora reči – humanija.

vuk-5

Retko dobro stilski usaglašena gluma profesionalaca i naturščika, kao i dece i odraslih; izvandredni i promišljeni vizuelni identitet filma (direktor fotografije Damjan Radovanović, kostim Maja Mirković, scenografija Jelena Sopić) i pročišćen i jasan scenario doprinose utisku da je “Ničije dete” još jedan u ovogodišnjem nizu izvanrednih domaćih ostvarenja koje imamo prilike da gledamo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: