Neželjeni pogled Vladimira Mitrovića

Projekat Neželjeni pogled Vladimira Mitrovića deo je desete jubilarne izlagačke sezone Kulturnog centra Grad. Publiku u Gradskoj galeriji u ponedeljak 4. novembra od 20 časova očekuje multimedijalni triptih koji nije rađen standardnim slikarskim i skulptorskim tehnikama, a ipak pripada ovim žanrovima. Ni Mitrović ne dolazi sa Akademije umetnosti već sa ETF-a, a njegove četke i dleta su algoritmi i softveri, o čemu je i podučavao na radionici koja je spajala softver i umetnost. Jer kako sam kaže formalno obrazovanje ne doprinosi tom spajanju – ili si umetnik ili inženjer.

Triptih neželjeno gleda u kapitalističke IT gigante – Google, Amazon i naravno Facebook, u kompanije koje tako poželjnogledaju nas godinama unazad i već znaju sve o nama. Mitrović pokušava da okrene taj smer, makar i kroz jedan projekat vizuelne umetnosti, jer svi mi dodirujemo ove nevidljive mehanizme svakodnevno, tako da je krajnje vreme da saznamo njihovu kompleksnost time što na triptihu oni postaju vidljivi. Pitao sam ga kako je sve počelo, ko su njegovi uzori, al i šta misli o prikupljanju informacija i njihovoj zloupotrebi. Mitrović nije nov u svetu vizuelnih umetnosti, ali ovo je njegova prva IRL ili offlineizložba, dakle premijerno predstavljanje publici u Beogradu, a u galeriji će biti otvorena sve d 17. novembra, svakog dana od 14 do 20 časova.

Prvo pitanje je možda očigledno, ali kako i kada si poželeo da se baviš vizuelnom umetnošću, s obzirom da dolaziš iz sfere kompjuterskog inženjeringa, koji mnogi smatraju dijametralnom suprotnošču umetnosti?

U inženjerstvu ima i dosta umetnosti, ali nije u onom obliku u kojem bi ljudi sa strane očekivali. Kada krenete da istražujete obronke inženjerstva poput industrijskog dizajna, hardverskog dizajna, dizajna operativnih sistema, računarskih jezika, pronašli biste mnogo bisera. Pitajte na primer bilo kog boljeg softverskog inženjera šta misli o dizajnu UNIX operativnog sistema, ili o programskom jeziku LISP. Ljudi o tome pričaju kao o dobrom romanu ili filozofskom pravcu. Postoje bezbrojne niše unutar inženjerstva, a u svakoj od njih postoje ljudi koji su heroji tih zajednica upravo zbog svoje lucidnosti.

Doduše, moja priča sa umetnošću nije krenula iz inženjerskog ugla. U srednjoj školi sam krenuo da se zanimam za crtanje grafita, čime sam se posle bavio skoro celu deceniju. Paralelno sa tim sam naravno istraživao i ostale vizuelne umetnosti, ponajviše slikarstvo i arhitekturu. Onda sam 2012. otišao na prvi Resonate festival ovde u Beogradu, i tu sam iz prve ruke video da spoj inženjerstva i ummetnosti ima “težinu” i da postoji velika svetska zajednica koja se time bavi. To mi je dalo vetar u leđa da i ja krenem tim vodama, pa sam od 2015. i zvanično podigao svoj sajt (brutalism.rs) na koji sam počeo da kačim radove.

Iza tebe je par realizovanih projekata, kako si se pozicionirao na nezavisnoj i nezavidnoj umetničkoj sceni u Srbiji?

Na lokalnoj umetničkoj sceni sam potpuni autsajder, jer su svi moji radovi u digitalnom obliku (uz par printova izuzetka), pa nisam skoro uopšte imao dodira sa domaćom zajednicom osim što imam dosta drugara iz te sfere. Uvek sam na toj raskrsnici gde se pitam da li bi trebalo da se više lokalno pozicioniram, jer je moja publika, iako mala, potpuno internacionalna i bazirana je na društvenim mrežama i ponekom ličnom poznanstvu. Tako da mi je ova izložba u KC Gradu jako draga i bitna, jer se prvi put zvanično predstavljam na domaćoj umetničkoj sceni.

Zapravo bih voleo da se domaća publika malo proširi i sa ekipom koja kapira algoritme ali nije toliko u “umetničkim vodama”, a voleo bih i da umetnici više eksperimentišu sa parametrizovanim procesima. Na primer, prošle godine sam u Novoj Iskri držao radionicu generativnog dizajna, sa ciljem da ljudima približim algoritme i procese kao jednu od četkica koju mogu da koriste. Treba spajati ta dva sveta, jer formalno obrazovanje to nikad neće uraditi – uvek ćeš biti ili umetnik, ili inženjer.

Publici u Gradskoj galeriji donosiš dosta kompleksan projekat pod nazivom Neželjeni pogled. Baviš se vizuelizacijom podataka očitanih sa mreža IT giganata. Da li je u pitanju projekat koji kritikuje kompanije ili približava ove IT kategorije široj publici, koja ih, poput mene, ne razume?

Projekat jeste kritika, ali najpre sam hteo da sve te nevidljive mega-strukture razotkrijem i prikažem ih široj publici. Svi dodirujemo ove nevidljive mehanizme svakodnevno, ponekad i ne znajući da ih koristimo. Na primer, na Amazonovom AWS servisu je zasnovano preko 40% velikih (“cloud”) sajtova na internetu, tako da je velika verovatnoća da neki sajt koji posećujete radi na Amazonovim mašinama.

Sam triptih je prikaz istih podataka iz beskonačno mnogo uglova, i svaki “pogled” se ponovo generiše nakon dva minuta. Podatke sam prikupljao analitičkim alatima, ali zbog prirode algoritamskih sistema taj uvid nikad nije stoprocentno tačan. Samim tim i vizualizacije su donekle tačne ali nisu precizne, i tako su osmišljene da podatke nikad ne možete da sagledate u potpunosti ako ih posmatrate samo iz jednog ugla.

Da li si birao kompanije nasumično ili ciljano? Kako je izgledala ta šetnja obodima njihovih mreža, kako navodiš u stejtmentu. Šta je dostupno javnosti a šta je sakriveno?

Birao sam ih vrlo ciljano, jer su to kompanije sa samog vrha top liste po količini prikupljanja i obrade podataka o ljudima. Svakog od nas je dodirnuo algoritam ovih kompanija, bez izuzetka. Hteo sam da i mi, obični građani, na neki način dodirnemo njih nazad.

Podaci koji su predstavljeni na izložbi su naravno javno dostupni (nisam se bavio ilegalnim aktivnostima), ali u normalnim okolnostima nisu od značaja ljudima izvan inženjerske struke. Svaka od ovih kompanija ima javnu listu internet adresa koje koristi, i te adrese su ono što sam koristio za moju “šetnju”. Na svakoj od tih adresa se nalazi neki od web servera koji vam odgovori kada u vašem browseru ukucate npr. “facebook.com” ili “google.com”. Nasuprot uobičajenoj percepciji da su ti sajtovi “mesto” na koje “odeš”, ovaj rad ih predstavlja za nijansu verodostojnije – to su ogromne infrastrukturne mreže računara, mrežnih raskrsnica, nadležnosti, geografskih granica, itd.

Sama šetnja je trajala dugo, nekoliko nedelja. Ako prebrzo krenete da osmatrate infrastrukturu, možete lako biti označeni kao potencijalni haker i od tada zahtevi vaših alata više ne prolaze. Tako da sam alate podesio da rade sporo i metodično, a rezultate sam agregirao na disku. Triptih zapravo te sirove rezultate na svaka dva minuta iznova interpretira i prikazuje iz novog ugla.

Kako publika treba sagledavati triptih?

Svaki od tri rada predstavlja iscrtane staze kojima je alat od mog kompjutera dolazio do kompjutera na mreži jedne od ove tri firme, pamteći pritom sve usputne tačke i mrežna čvorišta. Pošto svaka kompanija ima na desetine hiljada javno dostupnih servera, a i na putu od mog kompjutera do ciljnog ima još drugih računara koja preusmeravaju saobraćaj, tih staza je mnogo. Račvaju se, spajaju, formiraju ćorsokake…

Pošto su podaci donekle nepotpuni, jer prikazuju stalno promenljive sisteme, pozivam publiku da ovim vizualima pristupi u čulnom smislu i pokuša da percipira “oblik” ovih mreža, umesto da traži značenje u detaljima jer su oni varljivi.

Nesumnjivo je da informacione tehnologije utiču na savremenu umetnost, upravo zbog prisustva u svakodnevnom životu. Da li je tebi kao poznavaocu ove sfere to opasno? Šta misliš o tom konstantnom surveillance-u kom smo izloženi na mrežama?

S obzirom na to da ne možemo sprečiti sebe da isijavamo ogromnu količinu podataka u etar, veoma je bitno da ljudi budu svesni tih mehanizama i da se, pokrenuti tom svešću, postepeno krenu uvoditi i neki regulatorni mehanizmi, jer je info-kapitalizam bez lanaca veoma opasna stvar. Najviše me plaši pogrešno tumačenje podataka od strane moćnika ili manipulacija postojećim podacima. Pogledajte na primer šta sve danas mogu da urade algoritmi koji koriste neuralne mreže – ne samo da se fotografija može izmanipulisati da sadrži bilo šta, već i video zapis! I sada se naravno već razvijaju kontra-algoritmi koji će da detektuju rad ovih prvih… sve je to apsurdno komplikovano. Preporučujem knjigu “The Stack” od Bendžamina Bretona ako vas zanima ovo preplitanje stvarnog i algoritamskog, odlična analiza. Fizičke granice su odavno apstraktne u doba sveprisutne mreže.

Koliko pratiš lokalnu scenu, da li imaš kolege i koleginice čije stvaralaštvo utiče na tvoje?

Najveći domaći uzor mi je bez sumnje pokojni Vladimir Veličković. Noviju scenu slabo pratim, verovatno zato što sam u lokalne vode doplivao sa interneta pa nisam toliko u toku. Imam dosta drugara koji se bave raznim vrstama dizajna, ali umetnošću tek par njih. Svakako smatram sebe malim igračem na globalnoj sceni, zbog digitalne/interaktivne prirode mojih radova. Međutim, voleo bih da nastavim da približavam ovu tematiku domaćoj publici u vidu instalacija, imam neke planove po tom pitanju za skoriju budućnost.

Šta pripremaš nakon Neželjenog pogleda?

Upravo sam završio jedan rad za digitalnu platformu FRAMED, možete ga pogledati ovde. U januaru će biti izložen u Jokohami u Japanu na velikom LED zidu, pa sada pripremam rad za tu projekciju. Stigao mi je i pen plotter koji treba da sastavim (sve je na kineskom), pa ću raditi tematske one-off algoritamske crteže koje planiram da rasipam i delim po gradu ljudima – grafiti pristup. Planiram i Aesthetic Engine 3 već neko vreme, i neku dataviz aplikaciju za programere, i tako dalje. Nema stajanja.

Vladimir Mitrović je rođen 1983. godine u Pančevu. Diplomirao je na Elektrotehničkom Fakultetu u Beogradu (klasa 2002.) na smeru za računarstvo i informatiku. Dizajnom softverskih sistema se profesionalno bavi poslednjih 13 godina, a tokom karijere je radio za mnoge istaknute firme iz zemlje i inostranstva (Nordeus, Google, Apple). Vizuelnom umetnošću kreće ozbiljnije da se bavi 2015. godine, kada osniva svoj studio za generativni dizajn i umetnost – BRUTALISM. Trudi se da u svom radu bude što transparentniji i da što više svog koda ponudi kao javno dobro, pod otvorenom softverskom licencom. Često govori na konferencijama i okupljanjima, drži radionice, i piše o procesu izrade svojih radova.