I ne tako čudesna „Čudesna žena“

Kada se slegne uskovitlana prašina oko novog superherojskog filma „Čudesna žena“ jedino što gledalac može da zaključi je da je Gal Gadot zaista čudesna i da DC i dalje mlati praznu slamu kada je u pitanju preliminarna kritika nekog njihovog filma.

Hajpovanje filma unapred je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane može da bude natrljavanje (potencijalnog) uspeha na nos, pogotovo ako su prethodna dela smeće, a sa druge pak može da te poseče po kolenima i ostavi te da obogaljeno puziš po tlu i moliš za milost, ostavljajući krvave tragove za sobom. Doduše, ovo drugo je jednom glumcu donelo Oskara, tako da studiji verovatno misle „Upalilo je jednom, mora i drugi put“.

Dosta prašine su digle preliminarne kritike za novi superherojski spektakl „Čudesna žena“. Od toga kako je Gal Gadot strava superheroj do toga da je ovo film koji će pomoći Vorneru da se uspne na nivo koji je pre nekoliko godina postavio konkurentski studio Marvel. No, pošto sam ostavio dva i po sata života Vorneru u amanet, slažem se da je Gadotova sjajna kao i da se Kris Pajn, koji tumači ulogu britanskog špijuna, trudi za sve pare. Iako je završio master ošljarske glume na Akademiji umjetnosti „Milutin Mima Karadžić“.

Kad sam već kod glumaca, zanimljivo je to što uvek viđam ista lica po filmovima koje proizvodi Vorner studio. Kao da i dalje funkcionišu po principu iz 20-tih i 30-tih godina XX veka, kada je svaki veliki studio imao glumce na ugovoru i onda ih koristio za sve filmove koje su snimali, bez obzira da li neki glumac pasuje za to delo ili ne. Kada malo bolje razmislim, ovako danas funkcionišu i domaća pozorišta.

Rediteljka filma, Peri Dženkins, je odista sjajno uradila svoj deo posla i čak je unela i neke nove elmente u poprilično klišeiziran način na koji se snima visokobudžetni akcioni film. Pojedina rešenja akcionih sekvenci su sjajna. Možda bi bila i briljantna da ne postoje ti „pravi glumac/CGI glumac“ prelazi koji još uvek ne mogu da prevare oko i onda razbiju ono malo iluzije koje je film uspeo da stvori do tog trenutka.

Problema, kao i u većini modernih spektakala, ima na pretek. Od kontinuiteta, preko scena kojima se vide šavovi, pa sve do besmislenih dramaturških propusta i još besmislenijih bodenja u oko nepotrebnim i očiglednim detaljima. Samo neki od primera su magični laso i štit, koji se magično pojavljuju i nestaju iz kadra u kadar. Tu su svakako i nepotrebne romantične govorancije između dvoje protagonista, besmisao pokušavanja uspostavljanja emotivne konekcije sa nebitnim likovima i očaj nategnutnog humora, što sve samo čini da se sredina filma vuče u nedogled.

Međutim, ono što najviše boli je ta suluda potreba da se pokaže multikulturalnost u modernom filmu, koja služi da nasilno stavi do znanja kako različite nacije mogu da funkcionišu zajedno bez obzira na inicijalne različitosti. U „Čudesnoj ženi“ to su, pored Amazonke i Britanca, škotski snajperista (daleko poznatiji kao Spad iz „Trejnspotinga“), Turčin (koga tumači francuski glumac marokanskog porekla) i SEVERNOAMERIČKI INDIJANAC (koga tumači kanadski indijanac stacioniran u Eurodiznilendu)! Ok, bilo je indijanaca koji su se priključili Velikom ratu, ali oni su mahom imali sopstvene odrede jer su bili šikanirani od strane vojske, te su tako prepušteni sami sebi pokušavali da se domognu fronta, što im je i uspelo pred sam kraj rata. Stoga, nikakvi prekaljeni ratnici se nisu vukli po rovovima.

Čak i ako se sve ovo prenebregne, što je oko 45 minuta osrednje patnje, film zađe u treći čin gde pređe iz avanture u full on superherojski film i time u potpunosti ugazi svu iluziju koja je do tada možda uspela da opstane u glavi gledaoca. Naime, iz nekog razloga Vorner i DC imaju tu fiksaciju da na kraju svakog njihovog filma glavni junak mora da se suoči sa „velikim i naizgled neuništivim protivnikom“. Kao neka kraljica na kraju kompjuterske  igrice, što „Čudesna žena“ i postane u poslednjih 25 minuta. Sve postane animacija, a destrukcija i akcija koje su do tog trenutka još koliko toliko bile uverljive postanu besmisleno prenaduvane.

Sve ovo čini da „Čudesna žena“ bude osrednji film, kome je najviše štetio preterani hajp. Što je šteta, jer film ima odličan početak, ne tako loše likove, sasvim ok glumce, dobru režiju, odlične negativce i sjajan seting koji umru u mukama usled insistiranja na CGI-ju i besmislenoj dramaturgiji. Što je rekao moj drugar i bioskopski sapatnik:

„Dok sam gledao film, imao sam osećaj da je Wonder Woman trebalo da bude snimljen sredinom devedesetih. Dete poraste u ratnika, ratnik čarobnim portalom zaluta u Njujork, malo pomogne stanovnicima u sitnim prepirkama, malo mu se smeju jer je retardiran i ne razume grad i moderno, nego samo mač i batine, a na kraju taj Njujork rasturi čudovište iz ratnikovog sveta i onda ide dvadesetominutni fajt.“