Ambasada Srbije u Berlinu odavno je skinula kulturu sa to-do liste

Naša novinarka Natalija Miletić ne zazire od postavljanja pitanja, neretko neprijatnih, koja iniciraju rasprave i tragaju za rešenjima. Nakon šest godina života u Nemačkoj i intenzivnog bavljenja srpskom politikom, okrenula se i lepšoj strani naše stvarnosti kroz umetnost i kulturu, sa već poznatim berlinskim festivalom – Serbinale.

Tvoja karijera ima neobičnu putanju. Kako si, nakon diplomiranja, postala stjuardesa?

Potpuno slučajno. Pročitala sam oglas u novinama, iste večeri pripremila aplikaciju i sutradan otišla na kasting. Nikada nisam maštala o tome da postanem stjuardesa, niti mi je to bio devojački san. Sve se dogodilo vrlo spontano. Sećam se da su gotovo sve devojke na kastingu izgledale kao prave stjuardese – kostimi, štikle, marame oko vrata. Ja sam bila jedina koja je došla u farmerkama, ali sam ipak dobila posao. 2009. preselila sam se u Dubai i počela da letim za Emirate. Posao je bio super – obišla sam pola sveta, proputovala Aziju, Afriku i Okeaniju i sjajno sam se zabavljala. S druge strane, stil života u Dubaiju potpuno je drugačiji od onoga što ja volim i znala sam da se tu neću dugo zadržati. To nije grad po meri čoveka, već novčanika i automobila. Dubai je Las Vegas na steroidima. Ipak, to je bila jedna lepa avantura.

Šta se desilo nakon te lepe avanture?

Neposredno nakon selidbe u Ujedinjene Arapske Emirate, dobila sam stipendiju Fondacije Dr. Zoran Đinđić za praksu u nemačkom radio «Deutsche Welle» u Bonu. Novinarstvo, kojim se do tada nisam bavila, mi se učinilo kao dobra ideja i preselila sam se u Nemačku. U redakciju sam ušla kao tabula rasa, ali sam zahvaljujući sjajnim kolegama brzo naučila da snimam i montiram priloge. Tadašnja urednica Sanja Blagojević dala mi je punu slobodu da pišem o onome što me stvarno zanima, iako su se moje teme često razlikovale od konvencionalnih tekstova redakcije. To je u velikoj meri uticalo na moju odluku da nastavim da se bavim novinarstvom. Nakon Bona, preselila sam se u Hamburg gde sam studirala na Institutu za mirovne i bezbednosne studije. Kao i svaki grad koji ima luku, Hamburg ima tu posebnu energiju – uglađen je i prljav, živ i dosadan, pun prebogatih snobova, prostitutki i sitnih kriminalaca. Jednom rečju – prelep. U Berlin dolazim u proleće 2012. da posetim sestru. Tri godine kasnije, još uvek sam tu…

Pre tri godine je rođen Festival nove srpske umetnosti u Berlinu – Serbinale, iza koga stojite ti, tvoja sestra Jelena Miletić i vaša drugarica Milica Trifunović. Kako je došlo do tog neverovatnog projekta?

Ideju o Serbinalu pokrenula je Milica, danas direktorka festivala. Te 2012. godine smo sve tri sticajem okolnosti živele u istoj ulici, što je isuviše velika koincidencija u ovako velikom gradu. Počele smo intenzivno da se družimo i da radimo na festivalu. U Nemačkoj danas živi blizu 800.000 Srba, od kojih je oko 20.000 u Berlinu. Srpski kulturni klubovi postoje, ali sadržaji koje nude su neinventivni. Ambasada Srbije u Berlinu odavno je skinula kulturu sa to-do liste. U gradu koji je jedna od evropskih art prestonica, njima to nije prioritet. Međutim, s obzirom na to da spoljnu politiku zemlje već godinama unazad kreiraju partijski činovnici i priučene diplomate, ne treba biti iznenađen činjenicom da je kulturna diplomatija za njih jedan prilično apstraktan pojam.

Nemačku, posebno Berlin poslednjih petnaest godina naselile su nove generacije takozvanih gastarbajtera – mladi visoko-obrazovani ljudi, intelektualci. Njih ne zanimaju ni crkva, ni folklor, ni turneje turbo-folk pevača, a to su nažalost jedini okviri u kojima se predstavlja kultura naše zemlje.

Mislim da je Serbinale nakon tri godine rada pokazao da potreba i interesovanje za nekim drugačijim sadržajima i te kako postoji, kako kod naših ljudi, tako i kod berlinske publike koja je vrlo zainteresovana da vidi koja je to nova umetnost iz Srbije koju imamo da pokažemo.

Proces između ideje i konkretnog rezultata može biti dugačak i naporan. Kakav je bio vaš put ka realizaciji tako zahtevnog i složenog cilja?

Put je bio trnovit. Prvo Serbinale organizovano je uz pregršt praznih obećanja, ali bez ikakve finansijske podrške institucija iz Srbije. Novac smo najvećim delom obezbedile zahvaljujući donacijama naših gastarbajtera koji već decenijama žive u Nemačkoj i imaju ovde svoje firme. Jedno pogrebno preduzeće dalo nam je sponzorstvo u cveću, pa smo tim nekim suncokretima dekorisale prostor, a od gazde restorana iz Šarlotenburga dobile smo sto ćevapa i par litara rakije koje smo poslužile na otvaranju festivala. U organizacionom smislu dosta su nam pomogli naši nemački partneri, ali i drugari iz Berlina i Beograda. Serbinale je i danas platforma koja je okrenuta prema zajednici i oko koje se mnogi angažuju jer im se dopada to što radimo. Najveći izazov je to što se nas tri koje stojimo iza čitavog projekta njime bavimo isključivo u slobodno vreme.

Pretpostavljam da je bio pravi izazov napraviti od jednog festivala prepoznatljiv događaj i postati vidljiv u gradu kao što je Berlin?

Prvo izdanje festivala nosilo je naziv “O nevidljivom” koji se odnosio na nevidljivost umetnika pred institucijama kulture u Srbiji i na njihovu nevidljivost na međunarodnom nivou, koja je posledica loše, odnosno nepostojeće kulturne politike zemlje. Mislim da je vidljivosti Serbinala najviše doprineo program samog festivala i kvalitet umetnika koje smo do sada predstavili, ali i vrlo ozbiljna medijska promocija u koju zaista puno ulažemo. U Berlinu se gotovo svakodnevno otvara na desetine izložbi, održava bezbroj koncerata i u tom smislu je ovaj grad vrlo konkurentno tržište. Mi smo ipak uspeli da se izborimo za svoje mesto i osvojimo deo tržišta za naše umetnike.

Prvo Serbinale videlo je oko tri hiljade ljudi, a na prošlogodišnjem je samo na otvaranju izložbe «Put za Evropu – količina koja nedostaje», koja je organizovana u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda, bilo oko petsto posetilaca.

To možda najbolje govori o tome da li smo i koliko vidljivi.

Kakvo je aktuelno stanje, da li su počele pripreme za sledeće Serbinale?

Pripreme Serbinala 2015 su uveliko u toku. Ove godine festival se održava u kulturnom centru Ballhaus Ost na Prenzlauer Berg-u i trajaće od 11. do 13. septembra.

Znači da već imate temu za ovu godinu… Možda samo neki mali nagoveštaj za znatiželjne?

Tema ovogodišnjeg Serbinala smo mi gastarbajteri, odnosno imigranti i naš život van domovine, a angažovaćemo uglavnom naše umetnike koji žive i rade u Berlinu.

Kako to da neki slični događaji ne postoje, na primer, u Parizu? Ipak je i Francuska jedna od evropskih država gde je broj naših ljudi prilično veliki. Da ne govorimo tek o značaju «grada svetlosti» što se tiče umetnosti i kulture

Zanimljivo je spomenuti Pariz jer je to jedini grad na svetu u kome postoji Kulturni centar Srbije. Međutim, njihov program se u mnogome razlikuje od onoga što mi radimo.

Za razliku od tradicionalnih načina predstavljanja srpske kulture i promovisanja uglavnom državotvorne umetnosti, mi se trudimo da prikažemo savremene stvaraoce koji promišljaju svet na malo drugačiji način.

Mi se bavimo politički i društveno angažovanom umetnošću i temama koje su možda neprijatne, ali podstiču rasprave i pokreću dijalog. Državne kulturne institucije nedovoljno prostora daju takvim umetnicima i u tom smislu se naš rad razlikuje od rada Kulturnog centra Srbije u Parizu. Ali u Beču postoji inicijativa slična Serbinalu – Blockfrei koja kao nezavisna kulturna organizacija promoviše mlade umetnike iz Srbije i regiona.

Do koje mere je Srbija, kao država, angažovana u širenju svoje kulture ka inostranstvu?

Nedavno su objavljeni rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja za finansiranje projekata iz oblasti kulturnih delatnosti Srba u inostranstvu i većina projekata koji su dobili novac bave se duhovnošću, folklorom, etnologijom, jezikom i sličnim temama. To pokazuje da država ili nema kulturnu strategiju ili da, u koliko je ima, ona ne pripada 21. veku. Dakle, pitanje nije koliko je država angažovana u očuvanju i promociji kulturnog identiteta Srba u inostranstvu, već na koji način to radi, odnosno kakve sadržaje promoviše. U Nemačkoj konkretno, jedini projekat koji je dobio podršku ministarstva su Dani srpske literature u Ehemu. Ja iskreno nikada nisam čula za grad Ehem, niti znam gde se on tačno nalazi.

Sve više i više se spominje koncept Jugoslavije – kroz umetnost, arhitekturu, neki kvalitet života – koja je interesantna i strancima ali i mlađim generacijama jer nisu imale priliku da je prožive u svom sjaju, nego se samo sećaju ne toliko bajkovitog kraja. Sam naziv vašeg festivala očigledno određuje pravac, i stavlja u prvi plan Srbiju. Da li su se ljudi zanimali i za ostale države bivše SFRJ?

Mnogi su na početku imali problem s tim što se zovemo Serbinale. Svidelo se to nekima ili ne, Srbija, kakva god da je, je zemlja iz koje potičemo i njome se bavimo jer najbolje poznajemo tu scenu. Ja se ne stidim svog porekla, niti osećam krivicu zbog toga šta je neko u moje ime radio pre dvadeset godina. Ti ljudi imaju imena i prezimena i njih treba da je sramota. Ono čime se mi danas bavimo, bilo da su to nevidljivi umetnici ili srpska dijaspora, su na neki način posledice tog besmislenog rata. Što se tiče drugih zemalja bivše SFRJ, iako nam je promocija ljudi iz Srbije primarna, imamo kontakt sa brojnim, sjajnim umetnicima iz čitavog regiona i pitanje je vremena kada će neko od njih učestvovati na Serbinalu.

Kako dolazi do selekcije umetnika čije radove želite da predstavite?

Svake godine biramo kuratore za izložbu i selektore za druge programske celine – film, muziku, razgovore, itd – i sa njima ostvarujemo saradnju. Kurator izložbe « Berlin most Beograd » bio je Erik Herkrath, a kuratorke izložbe KCB-a “Put za Evropu – količina koja nedostaje” bile su Mia David i Zorana Đaković-Minniti. Oni su imali potpunu slobodu da izaberu umetnike koji će se predstaviti na Serbinalu.

Koliko ti nedostaje grad u kome si odrasla?

Moram da priznam da mi sve manje nedostaje. Naravno da volim da odem u Beograd, tamo su mi porodica i prijatelji.

Beograd je moj grad, ali taj grad danas vode batice, ortaci i kumovi i žalosno je videti u šta se on pretvara.

Beograd na vodi, seča parkova i drveća zarad pravljenja parkinga, uzurpacija biciklističkih staza i drugih javnih prostora, otimačina gradskih kulturnih institucija. Tužno je videti da se niko suštinski tome ne suprotstavlja. Ne znam šta se dešava sa Beograđanima, sa ljudima koji vole taj grad, i zašto to dozvoljavaju.

Da nisu možda svi oni negde van?

Mnogo njih je nažalost otišlo, ali mnogi su ostali. Postoje inicijative koje “brane” Beograd i koje redovno organizuju akcije, ali čini mi se da imaju veću podršku na društvenim mrežama nego na ulici. Najlakše je potpisati on-line peticiju ili kliknuti going na Facebook event-u, ali da li će to nešto promeniti – neće. Ljudi koji su tamo ostali imaju šansu da prvenstveno zbog sebe promene stvari na bolje, ali većina bi da neko umesto njih odradi taj prljavi posao.

Možda neki Beograđani koji i dalje žive u Beogradu smatraju da oni koji su ga napustili nemaju više pravo da komentarišu situaciju iz daleka… Šta onda mogu da urade oni koji više ne žive u Beogradu? Koju pomoć oni mogu da pruže, iz inostranstva?

Naravno da imamo pravo da čak i iz daleka komentarišemo sve što se u zemlji danas dešava. Sve nas koji smo otišli niko ovde nije dočekao na crvenom tepihu. Svi mi i dalje živimo posledice nekadašnje politike sadašnjeg državnog vrha. Što se tiče konkretne pomoći iz inostranstva, rećiću samo da je ministar prosvete Srđan Verbić nedavno apelaovao da se naučna dijaspora uključi u razvoj društva. Na to je jedan tviteraš prokomentarisao da smo se uključili kada smo razotkrili afere o plagiranim doktoratima političara i funkcionera. Dakle, nije da se ne trudimo da vam pomognemo.

Koliko često se vraćaš, i u čemu najviše uživaš kada si tamo?

U Beograd dolazim jednom godišnje. Volim da se promuvam po gradu, izblejim po kafićima, obiđem par izložbi i odem u klabing. Sećam se da mi je ranije najviše nedostajalo prelistavanje dnevne štampe i uživala sam u tome da, kada dođem na odmor, odem na kafu i čitam novine. Taj ritual je danas nažalost postao besmislen, baš kao i većina dnevnih novina u Srbiji.

Da li ti je bilo teško da naučiš nemački jezik?

Nije bilo lako. Mislim da je najveći problem bila moja lenjost. Naravno da mi je bilo lakše da pričam na engleskom, pa sam nemački progovorila tek onda kada me je bukvalno bilo sramota pred prijateljima – nemcima. Mnogi čekaju taj pravi trenutak da još malo nauče jezik kako bi progovorili. To su gluposti. Treba se blamirati, ispadati glup u društvu i zasmejavati okolinu. Tako se najbolje i najbrže nauči jezik.

Šta voliš u Berlinu?

Mnogo toga. Arhitekturu, istoriju grada, parkove koji su na svakom ćošku, drvorede u svakoj ulici, jezera, biciklističke staze, pozorišta, izložbe, koncerte, ekipu. Najviše volim da besciljno vozikam bajs po gradu i razmišljam o najbanalnijim stvarima. Nedavno sam primetila da ulice Rudi Dutschke i Axel Springer seku jedna drugu i sigurna sam da to nije slučajno, već da grad tako pripoveda o istoriji nemačkog studentskog pokreta i svemu što se tada događalo. Volim način na koji Berlin promišlja i svoju ružnu prošlost i mislim da je zahvaljujući tome danas tu gde jeste.

U Srbiji se nažalost ne promišlja o prošlosti na taj način i to je verovatno najveća kočnica našeg napretka.

Da li postoji nešto iz Beograda što bi rado imala u Berlinu?

Od kada je «Kaiser’s» počeo da prodaje Plazmu i Eurokrem, više mi ništa ne nedostaje.

www.theunsoldstories.com
www.serbinale.org