Da li imate preko 18 godina?

Najbolji filmovi u 2019. godini

Filmovi o kojima ste čitali i slušali, a od kojih ste neke sigurno gledali. Sažimamo za vas filmsku 2019.

Treba odmah biti pošten i priznati da filmska 2019. godina nije bila spektakularna. Bilo je nekoliko odličnih i veliki broj jako dobrih filmova, ali izostalo je velikih iznenađenja. Zapravo, bilo je onih prijatnih iznenađenja, ali ničega što bi nas oduvalo. Daleko od toga da nije bilo interesantno: pojedini filmovi su izazvali žučne polemike, razmrdali neke stereotipne podele ne samo u domenu žanrova, već i nagrađivanja i filmskih tradicija, neki su izazvali zbunjenost, neki su nepravedno zanemareni, a neki su dobili jednoglasno oduševljenje koje možda i nisu zaslužili.

Sve ćete njih prepoznati u listi koja sledi i koja, kao i svaka lista, ima neke svoje kriterijume i ograničenja. Prvo kriterijumi: 1) Trudio sam se da izbor bude šaren (u geografskom, tematskom, stilskom i komercijalnom smislu). 2) Trudio sam se da se zasniva na onome što potpuno intimno i najčešće intuitivno doživljavam kao dobar film 3) Trudio sam se da to intuitivno onda i obrazložim, da ne bude kriterijum samo “sviđa mi se”. Ograničenja: 1) Lista obuhvata samo filmove koji su izašli 2019, ne one koji su 2019. premijerno prikazani kod nas. 2) Nažalost, nisam uspeo da pogledam neke filmove za koje imam osećaj da bi se našli na mojoj listi, npr. A Hidden Life i An Elephant Sitting Still.

1. ONCE UPON A TIME… IN HOLLYWOOD 

Novi film Kventina Tarantina dočekan je sa rezervom; iako je tema (Holivud šezdesetih godina) svakako nešto što bi se od ovog autora moglo očekivati, pristup je atipičan: ovo je njegov najsmireniji, gotovo kontemplativan film koji se više bavi stanjem nego akcijom, a tarantinovski postaje tek pred kraj. Takođe, film je delovao zbunjujuće i na pokušaje tumačenja, jedni su mu zamerali nedorečenost, a ostali su ga interpretirali u skladu sa svojim (ideološkim) pozicijama, često i nesvesni toga. Tarantino je posejao pregršt naznaka kojima ironizuje obe suprotstavljene strane o kojima je u filmu reč – holivudski (američki) san i predstavnike hipi kontrakulture. Temi (filmskog) nasilja, kojom se opsesivno bavio kroz čitav opus, sada pristupa sa distance, analitički. Prvi put uzima nasilje kao predmet posmatranja, a ne samo kao objekat svoje fascinacije, i obrađuje ga na veoma složen način, pritom savršeno manipulišući našom naklonošću prema likovima. Ta manipulacija dostiže svoj pun potencijal na kraju kada fikcija doslovno izmasakrira stvarnost.

2. JOKER

Ovaj film je toliko nepravedno napljuvan, da sam svaku priču o njemu nesvesno počeo da zasnivam kao odbranu. Glavni razlog nesporazuma sa Jokerom jeste nerazumevanje da glavni lik nije karakter, već koncept ili simbol, koji u sebi može (i mora) da sadrži više, nekada i kontradiktornih, ideja. To je u većini slučajeva bilo kritikovano kao nedoslednost u motivaciji junaka, jer on, valjda, ne može istovremeno biti i žrtva kapitalizma i mentalno nestabilan, osećati i pravedni bes i želju za destrukcijom, biti inspiracija za pobunu i potpuno politički neosvešćen. A upravo su to kvaliteti filma, koji glatko klizi između svih ovih elemenata i to u jednoj prelepoj mračnoj atmosferi za koju je zaslužan odličan rad direktora fotografije. A ako ni zbog čega drugog, ovaj film je vredan jer je uspeo da Marvelovoj publici proturi sadržaj za razmišljanje.

3. BEANPOLE

Priča je smeštena u Lenjingrad odmah po završetku Drugog svetskog rata i prati složeni odnos dve devojke. Mladi ruski reditelj Kantemir Balagov (1991) se snalazi u prikazu epohe na način na koji to rade već oformljeni autori. U tome se ogleda i najznačajniji kvalitet ovog filma: jasno je da se radi o autoru autentičnog rukopisa čiji rad u budućnosti sa pažnjom treba pratiti. Naslednik ruske filmske tradicije (Tarkovskog, Sokurova, Germana), Balagov veliku pažnju pridaje stilu i zato Pritka spada u onu vrstu filmova koji nisu laki za gledanje, jer slika ne služi samo da nam ilustruje zaplet, već da nas opčini i uvuče u svoj svet. Iako se čini da na momente gubi fokus priče, ovaj film nije samo vizuelno zanimljiv; reditelj uspeva da kroz sve to provuče neke bitne ideje, a i poneku subverzivnu poruku na račun današnje Rusije.

4. PARASITE

Parazit se na većini ovakvih lista, što kritike što publike, nalazi na prvom mestu. I to jeste možda i najveći adut ovog filma – njime su se bezrezervno svi oduševili, a Zlatna palma je došla samo kao kruna već očiglednog uspeha, kao i Zlatni globus. I zaista, radi se o odličnom filmu, koji spaja uzbudljiv zaplet i političnost, što retko kom filmu u zadnje vreme polazi za rukom. Tajna je u promeni ugla posmatranja koji filmu daje neuobičajen, svež tretman klasnih odnosa. Konkretnije, niža klasa ovde nije predstavljena pojednostavljeno, sa namerom da izazove simpatije i sažaljenje, siromaštvo se ne glorifikuje kao stanje koje ljude a priori čini dobrim i skromnim, a ono što je najmučnije jeste činjenica koliko im manjka preko potrebne solidarnosti. Sa druge strane, viša klasa je, opet atipično, predstavljena kao izuzetno naivna, ušuškana ne toliko u svom novcu koliko u svojim iluzijama. U osnovi svega je zapetljani odnos uzajamnog parazitiranja na račun onog drugog, koji se može prekinuti jedino nasiljem.

5. PAIN AND GLORY 

Slično kao Tarantino, Almodovar nam ove godine daruje novi film koji nije tipičan za njegov dosadašnji opus: nema onog prepoznatljivog zapleta koji se gradi, a i rešava, suludom igrom slučajnosti, već jednog smirenog izlaganja baziranog na psihološkom stanju glavnog junaka. Pain and Glory spada u onaj podžanr o autoru u (stvaralačkoj) krizi koja postaje okidač za odmotavanje klupka trauma i drugih unutrašnjih konflikata. Iako dosta suzdržaniji nego inače, Almodovar ovde uspeva da kaže mnogo. Pored suptilne karakterizacije likova, nesenzacionalističkog prikaza gej muškarca, izvrsne role Antonija Banderasa, ovaj film poseduje i jedan manje vidljiv kvalitet, skriveni sloj koji se otkriva tek na kraju i celokupni dotadašnji pokušaj introspekcije dovodi u pitanje: da li je život samo zbir slabo povezanih događaja koji ima smisla jedino kada je uobličen u priču?

6. US

Nisam delio oduševljenje kritike prethodnim filmom Džordana Pila (Get Out). Isto tako, nisam delio ni njihove rezerve u odnosu na njegov novi film, koji mi se mnogo više dopao. I dalje je tu prisutan element koji mi je smetao u prethodnom – angažovana poruka iskazana kroz lako čitljivu metaforu. Međutim, u ovom slučaju osnovna ideja ipak dalje dobacuje, metafora ima svoju snagu i uprkos tome što se lako dešifruje, a poigravanje žanrom ovog puta ne deluju trapavo. Zanimljivo je i poređenje ovog filma sa Parazitom, jer se oba bave klasnim odnosima koristeći se motivom podzemlja(videti pod: Kusturica).

7. MARRIAGE STORY 

Prikaz raspada ljubavnih veza neprestana je tema filma, pa se postavlja pitanje zašto je Marriage Story privukao toliku pažnju. Nekoliko je razloga za to. 1) Iako sve vreme prikazuje teška emotivna stanja, ovaj film ni u jednom momentu ne proklizava u patetiku. Za to je zaslužna odluka da se prekid veze prikaže kroz nešto krajnje nesentimetalno i nepoetično kao što je brakorazvodna parnica, koja celom procesu daje donekle banalan, komičan, a često i apsurdan ton. 2) Film ne ulazi u pojednostavljena objašnjenja raskida veze. Pored toga što advokati sve pokušavaju da banalizuju, neprestano se potencira, kao kontrast tome, kompleksnost ljudskih odnosa koji u celini ne podležu racionalizaciji. 3) Izvrsna gluma glavnih junaka (Adam Driver i Scarlett Johansson). Sveukupno, Marriage Story deluje kao jedna uspela kombinacija Bergmana i Vudija Alena.

8. THE IRISHMAN

Iako ne donosi mnogo toga novog u onaj univerzum koji je Skorseze izgradio (američki mafijaški milje pretežno sačinjen od Italijana), The Irishman je dobar film. Izvesna razlika u odnosu na Goodfellas ili Casino oseća se u distanci sa koje reditelj posmatra svet kojim se nekada bavio, što se ogleda u jednom ogoljenijem prikazu kriminala, bez trunke privlačnosti. De Niro nam u svom odmerenom maniru predstavlja portret jednog ni po čemu posebnog mafijaša, jedne moralne olupine koja nije sposobna da izazove kod publike ni simpatije ni sažaljenje. Pored njega, tu je i odlični Al Paćino koji tumači lik poznatog sindikalnog vođe Džimija Hofe, koji upada sa margine i priči daje još jednu, društveno-političku dimenziju.

9. THE LIGHTHOUSE

Reditelj Robert Eggers je 2015. snimio film The Witch, horor baš po mom ukusu, koji pored zanimljivog zapleta poseduje i moćnu, jezovitu atmosferu. Sa novim filmom je otišao u pravcu koji se većini neće dopasti: vizeulni aspekt je još izraženiji (crno-bela fotografija i arhaični 4:3 format kadra), dok priča sada nimalo ne sledi konvencije žanra. Ovaj iskorak jeste ambiciozniji, ali je pitanje koliko je učinkovit. U pokušaju da značenja ostavi otvorenim, reditelj je posegnuo za apstrakcijama, simbolima, pa je teško reći o čemu je zapravo ovaj film. U tom pogledu, podseća na film Mother! (Darren Aronofsky) koji je poprilično podelio filmsku javnost, s tim što je The Lighthouse stilski kvalitetniji. U svakom slučaju, mesto na listi zaslužuje zbog hrabrosti i estetike.

10. ALITA: BATTLE ANGEL

Adaptacija mange, smeštena u blago distopijsku budućnost sa naglašenom angažovanom crtom, Alita je pravi holivudski film namenjen širokoj publici, različitog uzrasta. Ima tu nekih nedostataka: nezaobilazna melodrama, kao i možda nepotrebno razuđena naracija. S druge strane, ima i mnogo zanimljivih elemenata za tumačenje koji se na prvi pogled ne vide. Efektno izgrađen svet u kome se radnja odigrava predstavlja još jedan adut filma.

11. MIDSOMMAR

Na ovoj listi se nalazi još jedan zanimljiv i atipičan (dnevni) horor, reditelja koji je pažnju privukao svojim debijem Hereditary. I ponovo je reč o filmu snažnijem u pogledu atmosfere nego priče koja je u sebe pokušala da uključi više nego što je za to imala kapaciteta. Očita sličnost sa kultnim filmom The Wicker Man takođe mu ne ide na ruku. Iako će gledaoci na kraju osećati da su ostali praznih šaka, Midssomar tokom trajanja pruža dovoljno uživanja.

12. PORTRAIT OF A LADY ON FIRE 

Ovo je donekle suprotan primer prethodnom. Film koji može biti zanimljiviji za tumačenje, nego tokom gledanja. Što se tiče same izvedbe, tu je sve na mestu, primećuje se brižno promišljen koncept, sa punom svešću o svim skrivenim značenjima. Ipak, s obzirom na to da se bavi ljubavnim odnosom (dve devojke na jednom britanskom ostrvu krajem XVIII veka), film je neobično hladan. Za moj ukus ima previše hintova za teoretičare (opšta mesta feminizma, slikarstvo, lakanovska psihoanaliza i famozni gaze).

+ Najbolji domaći:

MOJ JUTARNJI SMEH 

Premijeru je imao na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, gde je izazvao odlične reakcije publike i osvojio glavnu nagradu, da bi svaka dodatna projekcija u KCB-u bila prepuna. Radi se, dakle, o filmu na koji odlično reaguje domaća publika, a koji istovremeno može proći dobro na evropskim festivalima. Spojem slow cinema stila i autentičnog humora, Moj jutarnji smeh deluje ne samo kao veoma uspeo pojedinačni uradak, već i kao dobar recept. Razlog tome je što iza filma stoji ekipa koja se nije trudila da podilazi ukusima (ni domaćim ni stranim), već da napravi film kakav želi. Autentičnost se ogleda i u ambijentu u koji je film smešten: van Beograda, prikazuje nižu srednju klasu, u svima nama dobro poznatim oskudnim enterijerima, ali to čini bez eksploatacije, pokazujući zavidan nivo razumevanja prema svetu o kome nam priča. Takođe, humor je ovde izuzetno inteligentan i nikada ne služi tome da se autor podsmeva likovima. Ako ćemo tražiti neke dublje veze u istoriji našeg filma, Moj jutarnji smeh se nadovezuje na onu duhovitu, mihićevsku struju crnog talasa.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: