Najbolji filmovi Dušana Makavejeva

Napravio je sopstveni stil (a može se reći i podžanr), bio pravi političko-kinematografski disident i ušao u istoriju srpske kulture i umetnosti kao neko s kim se isključivo možemo ponositi. Veliki Dušan Makavejev i njegovi najbolji filmovi.

Dušan Makajev je bio samouki reditelj, jedan od osnivača „Kino Kluba Beograd“, jednog od najvećih, ali definitivno najznačajnije ustanove za proizvodnju „slobodnog filma“ ’60-tih i čovek čiji rediteljski stil je našao mesto u svetskoj istoriji filma. Sinu prve žene veterinara u Jugoslaviji, Jelke Makavejev, i diplomiranom psihologu škola nije bila potrebna. Naprotiv, iskoristio je, u formi i sadržaju, elemente tadašnjeg revolucionarnog „francuskog novog talasa“ iznete u pamfletu Fransoa Trifoa „Une certaine tendance du cinéma français“ objavljenom u „Cahiers du cinéma“ i viđene u, ponajviše, delima Žan-Lik Godara, dodao im elemente avangardnog eksperimentalnog filma, nadrealističkog filma, esej filma začinjenog detaljima italijanskog neorealizma, možda i najodgovarajućeg podžanra jugoslovenskoj socijalnoj zbilji. Naravno, i da ne zaboravimo glavnu inspiraciju :

Ovim sadržinskim i stilskim satarešem Makavejev pravi autentični, gotovo ekskluzivno njemu svojstven, filmski žanr koji se, narativno, oslanja na političku i društvenu subverziju. Kao i svaka subverzija, i njegova za cilj ima slobodu mišljenja. Ta sloboda ga je koštala zabrana i izgona iz zemlje nakon završetka filma „WR : Misterije organizma“ 1971. U Americi snima filmove a i predaje na Harvardu i na velikom broju uglednih filmskih škola zapadnog sveta.

U Jugoslaviju se vraća krajem ’80-tih a već sredinom ’90-tih završava se njegov kratki, ali, istovremeno, i najznačajniji opus u istoriji domaće kinematografije.

Dušan Makavejev nas je napustio u petak, 25.1. u 86. godini. Bio je najznačajniji reditelj u srpskoj i jugoslovenskoj filmskoj istoriji i njemu u čast izbor od 5 filmova iz malog, ali bezgranično bitnog, filmskog opusa.

ČOVEK NIJE TICA (1965)

Debitantski film Dušana Makavejava o seksualnom i emotivnom životu radnika i inženjera vezanih za rudarsko-topioničarski basen u Boru. Makavejev uspostavlja svoj tematsku i stilsku praksu koju će pratiti do kraja karijere. U „Čovek nije tica“ ona je oivičena neorealističkom narativnom konstrukcijom i crnotalasnim vizuelnim izražajem prateći živote radnika u velikom socijalističkom industrijskom kompleksu.

Maestralna crno-bela fotografija Aleksandra Petkovića kao i ko-autorstvo na scenariju Raše Popova koje daje vickasti i nadrealni humor karakterističan za kultnog dečijeg pisca čine film biserom crnotalasne kinematografije i jedinstvenim slučajem u istoj pošto izvrće elemente filmskog pravca u poznatom tematskom okruženju i okreće ih ka nadrealnom prosedeu. Zbog svega toga sigurno mesto na listi.

LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE P.T.T.  (1967.)

Iz samoupravnog socijalizma istočne Evrope Makavejev veoma brzo prelazi u gradsku sredinu. Okruženje Beograda reditelj stilski baštini u čistokrvnoj formi i stilu francuskog novotalasanog krimića koji je, jedinstveno za jugoslovensku kinematografiju u tom trenutku, obogaćen repetitivnom temom ženskih seksualnih sloboda (u ono vreme čitanih kao promiskuitet), muškog socijalističkog prinicipa i žanra krimića iz koga se gradi radnja : slobodna službenica Pošte Izabela (Eva Ras) koja je u ozbiljnoj vezi sa sanitarnim inspektorom Ahmedom (Slobodan Aligrudić) tokom jednog njegovog službenog puta pada na šarm zavodnika i kolege Miće (Miodrag Andrić – Ljuba Moljac) i ostaje trudna.

Iz slučaja ubistva Makavejev razvija i njemu svojstvenu kombinaciju dokumentarnog i igranog materijala intervjuišuće poznatog kriminologa dr. Živojina Aleksića i osnivača Medicinskog fakulteta i pionira seksologije u Srbiji i Evropi dr. Aleksandra Kostića koji je 1952. izbačen sa fakulteta i smenjen sa mesta dekana zbog političkih razloga. Njegovo prvo (i poslednje) pojavljivanje u filmu bio je meta nivo Makavejevljeve političke subverzije i ukoliko pogledamo objektivno „Ljubavni slučaj…“ jeste njegov najkompletniji i najrevolucionarniji film.

NEVINOST BEZ ZAŠTITE (1968.)

Dokumentarni film o Dragoljubu Aleksiću, autoru prvog srpskog dijaloškog igranog filma „Nevinost bez zaštite“ iz 1942 koji je, u okupacionom Beogradu, videlo 80.000 ljudi, i jednog od najvećih evropskih akrobata između dva rata, dobija FIPRESCI i Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i otkriva svetu i publici priču o zaboravljenom i prokužanom Aleksiću progonjenom i od strane nacističkog i komunističkog režima nakon Drugog svetskog rata.

Ne čudi zbog čega se prva 4 filma Dušana Makavejava smatraju za jedinstvenu autorsku celinu pošto i u ovom dokumentarnom, ostvarenju reditelj primenjuje sve stilske i strukturne elemente igranog rediteljskog postupka kritikujući totalitarni komunistički režim ne samo kroz ličnu Aleksićevu priču već i preko vizuelnog izražaja njegovih Hudinijevskih akrobatskih tačaka pokrivenih socijalističkim soundtrackom.

„Nevinost bez zaštite“ je uvod u ono što sledi u filmografiji Dušana Makavejeva i što će, konačno, razljutiti vlasti do nivoa (dobrovoljnog) izgona iz zemlje.

WR: MISTERIJE ORGANIZMA (1971.)

Film koji većina obožavalaca Dušana Makavejeva smatra za njegov najbolji predstavlja vrhunac jedinstvenog rediteljskog postupka i stila. Pravljen (kako bi se, verovatno, skrila prava namera) kao omaž radu Vilhelma Rajha (njegovi inicijali su u naslovu filma), psihijatra i psihoanalitičara i pionira seksualne revolucije, film kombinuje dokumentarnu, arhivsku građu, politički pamflet, Ejzenštajnovsku montažu i, tada već znan, Makavejevljevski postupak tvoreći najsubverzivniji politički film u istoriji ovih prostora.

Seksualna revolucija, odnosi sa Rusijom, funkcionisanje muško-ženskog prinicipa iza „gvozdene zavese“…sva politička pitanja tog vremena Makavejev stavlja u film. Rezultat su još dve nagrade na Berlinskom filmskom festivalu (FIPRESCI i Interfilm), ali i kafkijanska zabrana javnog prikazivanja filma koji je prvo odobrila cenzorska komisija a onda zabranilo republičko javno tužilaštvo.

Za ovaj film je vezana i interesantna urbana legenda nastala za vreme prvog FEST-a 1971. Naime, jedan od gostiju je bio Denis Hoper koji je, nakon provoda po gradu, završio u stanu Dušana Makavejava. U stan su, u jednom trenutku, uleteli pripadnici DB-a i započeli premetačinu a Hoper, iskusni hipijevac i bekrija, pomislio je da su policijaci upali u stan tražeći nedozvoljene supstance i proganjajući hipike. Kada su mu objasnili da je upad iz političkih razloga ništa mu nije bilo jasno.

„Misterije organizma“ su bile poslednje remek-delo Dušana Makavejava. Nakon ovog filma odlazi u inostranstvo kao pravi disident i nastavlja sa akademskom i filmskom karijerom, ali nikada više ne dostiže kreativnu eksploziju kao u periodu između ’65. i ’71.

SWEET MOVIE (1974.)

U svom prvom (i najboljem) stranom filmu Makavejev se podjednako žustro i satirično obrušava na kapitalizam i konzumerizam pričaću grotesknu priču o Mis Kanade i njenom bekstvu od impotentnog tajkuna u kandže anarho-marksističkih seksualnih radnika.

Makavejev i dalje koristi sve elemente svog stila stavivši ih u satirično-groteskni fikcionalni narativ, ali ne propušta da „potkači“ zapadnjačko levičarenje iz pozicije intelektualaca visoke i više srednje klase.

„Sweet movie“ je nastavak jugoslovenskog opusa ali sa zapadnjačkim temama. Jasno se vidi delimično ukalupljivanje autorskog stila u produkcione okvire ali i dalje je to stari, dobri Makavejev i ovaj film je obavezno gradivo ukoliko ga niste gledali.

GORILA SE KUPA U PODNE (1993.)

Većina filmofila misli da je poslednji igrani film Dušana Makavejeva daleko od njegovih ranijih radova i verovatno će zameriti što se uopšte našao na ovoj listi poštu su i „Coca Cola Kid“ (1985.) i „Mister Montenegro“ (1981.) dosta bolji.

To je apsolutno tačno, ali „Gorila se kupa u podne“ jeste poslednji poltički film koji nepogrešivo tačno označava trenutak početka raspada civilizacije kakvu znamo i kome prisustvujemo poslednjih godina : pad Berlinskog zida i smrt ideologije.

U nadrealnoj, apsurdnoj priči o sovjetskom vojniku koji ostaje zaglavljen u Berlinu pošto su se trupe povukle i prisustvuje vesternizaciji istočnog dela grada Makavejev hirurški precizno anticipira medijsku manipulaciju, rušenje i zanemarivanje istorije i potpuni sunovrat političkog sistema u koji se veruje a koji ne proizvodi isključivu korist i profit.

Film je poslužio kao vizuelna inspiracija Volfgangu Bekeru za film „Good Bye Lenin“ a scena u kojoj Makvejev kombinuje dokumentarni snimak rušenja Lenjinovog spomenika u Berlinu i sečenja glave od strane radnika i snimke sovjetskih vojnika koji u Berlinu ’45. trče da pozdrave Staljina predstavlja vizuelnu odu kraju (ili, bolje rečeno, kolapsu) 20-og veka.

Jeste ovde Mak star i film je low budget na loš način, ali smrt ideologije i bespuće kraja 20-og veka bez ideološke mantre koja će doneti ravnotežu mora biti valorizovano makar i ako se oglušimo o bolje filmove. Ipak će Dušan Makavejev u našoj, politikom kontaminiranoj, istoriji ostati kao reditelj s najvećim mudima i prorok onoga što danas živimo. Ili smo oduvek i živeli?

*naslovna fotografija: Goranka Matić