Mrtvo mišljenje Žarka Aleksića

Izložbom Mrtvo mišljenje u Gradskoj galeriji Kulturnog centra Grad, Žarko Aleksić se ponovo predstavio beogradskoj publici 15. oktobra. Publika će se upoznati sa recentnom umetničkom produkcijom autora, radovima uglavnom prikazivanim u Beču, gde Aleksić živi i stvara. Ovo će biti njegova druga izložba u Kulturnom centru Grad, gde se tokom Novembra 2015. godine, predstavio u okviru umetničkog kolektiva UMETNIK*, čiji je osnivač. Grupa je izdala i publikaciju u Beču, koja između ostalog sadrži i prikaz izložbe iz 2015. godine pod nazivom ART FAIR. Razgovarao sam sa autorom o životu i radu u Beču, njegovom umetničkom istraživanju i načinu rada, nedavnom boravku u Londonu i očiglednim razlikama na umetničkim scenama Beograda i Beča. Aleksić priprema i novi rad koji premijerno prikazuje u Beogradu, a koji nagoveštava u ovom razgovoru. 

Foto: Katarina Ćirković

Kakav se koncept krije iza naslova izložbe – Mrtvo mišljenje? Da li ovaj naslov poručuje nešto publici?

Iza naslova izložbe, koji je inspirisan stihom Vojislava Despotova, a ukazuje na prvi rad sa kojim se posetilac konfrontira na samoj izložbi,  krije se pokušaj demistifikacije savremenog društva sakrivenog iza fasade izgrađene slike. Skretanje sa bihejvioralnog ka kongnitivnom, insistiranje na subjektivnom isustvu koje je drugačije kod svakog pojedinca. Rad Potemkinova selapovezuje ideju o “sceni” izgrađenoj da zavede javnost, a koja u savremenoj interpretaciji može biti shvaćena kao mediji i nekritički posmatrač/konzument koji zombifikovan slepo prati nametnute trendove duboko verujući da je jedinstven, nezavistan i slobodan. Koka-kola ili pepsi postaju mera slobodnog izbora, dok se mišljenje o prevazilaženju i alternativama neoliberlanog kapitalizma smatra utopijskim, gotovo nerealnim i nemogućim. Razumljivo za ljude koji su na pozicijama. Simulakrum demokratije, simulakrum socijalne mobilnosti, simulakrum udobnog života, simulakrum pravde. Postali smo društvo za reprodukovanje privida. Ovom izložbom pokušavam da nemetnem takozvani kognitivni prevrat, naime mišljenje, a kroz same radove pokušavam da tretiram različite aspekte svesti.

Prošlu nedelju si proveo u Londonu, pa mi reci koji je bio povod posete? Umetnička rezidentura? Nešto drugo?

London sam posetio zbog koferencije Perspektive u neuronaukama sa posebnim naglaskom na neuroestetiku. Bio sam gost na Goldsmithu i UCL-u, gde sam pored predavanja i izlaganja o vrućim temama mogao da steknem uvid i najsavremenije laboratorije koje se bave ovim temama.Takođe i fetiš upoznavanja sa all starovima ovog područja istraživanja, može se reći i osnivača Samira Zekija, i testiranje vina sa Berijem Smitom. U formalnim razgovorima je pokrenuto par značanih tema, a najznačanija off topic je bila vezana za mogućnost povezivanja i uspostavljanja iskrene saradnje između ljudi iz različitih oblasti ekpertize. Najviše je naravno bilo psihologa, biologa, poneki filozof, pa naći meru u izboru diskursa nije bilo najjednostavnije, ali svakako poprilično zanimljivo. Networking braćo, a ne zvona i praporci.

Ovom postavkom prikazuješ radove izlagane u Beču, gde trenutno živiš i stvaraš. Da li sam grad utiče na tvoje stvaralaštvo? U kom smeru ide tvoje umetničko istraživanje?

Neke od radova sa ove izložbe sam izlagao u Austriji, Nemačkoj, Poljskoj, a po prvi put u Srbiji, pa tako za same radove nije ključno područje nastanka niti specifično referišem na to, mada, rad koji trenutno spremam, a koji se zove Hyper Plasticjeste vezan za sam grad Beč i kako mapa grada utiče na konstrukciju mentalnih prostornih reprezentacija. S druge strane, svaka sredina u kojoj živiš najdirektnije utiče na razvoj, naravno. Gotovo mi je nezamislivo da svoja interesovanja ostvarujem u Srbiji, pre svega zbog finansiranja i nepotizma, a zatim i zbog specifičnosti i tradicije samog grada, zbog Frojda, Vitgenštajna do Eva Lab-a, koja je jedna od najkvalitetnijih laboratorija fokusiranih na proučavanje empirijske vizualne estetike.

Poslednjih nekoliko godina intenzivno se bavim saradnjom sa naučnicama i naučnicima najčešće iz oblasti neuronauka, kao i na preciznijem definisanju sopstvene umetničke prakse, pa bih rekao da u tom smeru ide istraživanje. Dakle, istraživanje svesti, percepcije, imaginiacije, jezika, memorije, procesa planiranja, odlučivanja, mentalnih reprezentacija, toka svesti, propozicionalnog i slikovnog mišljenja. Praksu strukturalno delim na dva aspekta (što je direktno tematizovano u nekim mojim izložbama, kao na primer Brain Pictures). Dok prvi aspekt polazi od ličnog, odnosno iz  perspektive prvog lica, drugi aspekt tretira tzv. perspektivu trećeg lica, gde angažujem krtitičko i naučno mišljenje inkorporirajući ga u rad.

Ovog semestra je započeta serija predavanja na Akademiji likovnih umetnostu u Beču koju uređujem i vodim, a pod neformalnim nazivom Umetnost i kognitivne nauke (formalno, predmet se zove Theoretical Workshop B), sa nekolicinom univerzitetskih profesora kao gostiju predavača. Kroz taj predmet pokušavam da indoktriniram polazike i zainteresujem ih za oblast, znanje i metodologije koje se koriste u kognitivninm naukama, a koje mogu se tiču svakog pojedninca.Svest je najdemokratskije distribuirana karakteristika ljudi. Dodao bih na kraju, a što je bitno i za moju praksu, čini mi se, između istine i poezije biram ovo drugo.

Ali izlažeš i nove radove na beogradskoj izložbi? Reci mi nešto o njima.

Novi radovi koji će biti prikazani na samoj izložbi bave se različitim askpektima svesti, kao što su intencionalnost, subjektivnost, razlika između algoritmičkog jezika i veštačke inteligencije i jedinstvenog subjekta sa svojim ličnim verovanjima, uverenjima i očekivanjima, te kako ta uverenja i očekivanja mogu da modifikuju samo iskustvo ili čak estetsko iskustvo. Zatim ću predstaviti knjigu Palimpseti koja tretira transpartenost jezika, kao i fizikalnost medija, te seriju fotografija, koja se poigrava sa konstrukcijom značenja, a inspirisana je Magritom.

Da li je zahvalno porediti umetničke scene Beograda i Beča? Koje su tvoje opservacije? Šta je tu slično a šta drugačije?

Zajedničko je što praćenjem tokova novca može dosta toga da se zaključi. E sada, naravno da je problem u Srbiji nedostatak istog. To je jasno, ali Srbija je nažalost siromašna zemlja, pa je tako i izdvajanje za kulturu malo. No, mnogo veći problem je distribucija te male količine novca, koja se deli po partijsko-drugarsko-bratsko-sestrinsko-plemenskom ključu, gde pojedniac koji nije deo ekipe, ne može da participira. Dakle, nepotizam. I dupli standardi. Takođe, trgovima državnim resursima kao privatnim, državni intervencionizam za rodbinu i prijatelje, trgovina simoličkim kapitalom, teranje umetnika na samoeksploataciju, i naravno trgovina nesrećom i patnjom. Sve ovo nije od juče, već je princip koji važi dokle seže moje sećanje. Možda je samo izraženije poslednjih godina. Što se Austrije tiče, za razliku od Srbije, tu sam dobio priliku da studiram i da realizujem projekte, koji uključuju dosta resursa i novca, kao na primer funckionalnu magnetnu rezonacu, koja je u Srbiji problem čak i za medicinske svrhe. Naravno, postoje problemi sa kojima se suočavam i Beču. Od početnih, jako izraženih problema oko vize, do očekivanja da se kao balkanski umetnik bavim ratom u Bosni i Hrvatskoj.

Za kraj mi reci šta sledi nakon Mrtvog mišljenja? 

Mišljenje je mrtvo. Živelo mišljenje! Nakon mrtvog mišljenja koje nastavlja da pluta bez zadate forme u prostoru oko nas sledi praznina koja može da bude potencijal za promenu, pre svega ličnu, ali i lebdeća opasnost – kraj, koja pluta po bespuću naših glava. Ko kako voli da izabere. A izbor je ključan, jer umetnost ima jednu ritualnu, rekao bih religijsku  karateristiku, dosta drugačiju od deskriptivno-naučne. Naime, kada smo u domenu umetnosti bavimo se performativima, što nije puki opis, već uspostvaljanje sveta. U umetnosti wishful thinking (puštanje mašti na volju prema gugl translejtu) ima kauzalni karatker. Zavisi koliko je romantična osoba koja uviđa kraj ovakvog mišljenja. Što se mene tiče, posle ove izložbe, mesec dana kasnije, spremam samostalnu izložbu u Domu Kulture Studentski grad, zatim jako bitna samostalana izložba u MUSA Startgalerie, Muzeju grada Beča. Paralelno sa tim razvijam izložbu koju ću kururati sa temom svesti kao umetničkog medija, pa predstavljanje knjige grupe UMETNIK*-a na kojoj smo radili poslednjih godinu dana, kao i još par zajedničkih izložbi na kojima učestvujem. To je plan za do kraja godine. Eto kako frustracija utiče na hiperprodukciju, dalje do inflacije umetničkog dela, što i jeste moja početna namera.

Foto: Katarina Ćirković

Žarko Aleksić je vizuelni umetnik, rođen 1985. godine u Knjaževcu. Školovao se u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, katedra za filozofiju, kao i u Beču, na Akademiji lepih umetnosti, gde trenutno radi kao saradnik u nastavi na predmetu Umetnost i kognitivne nauke. Aleksić je na umetničkoj sceni od 2010. godine i izlaže grupno i samostalno. Do sada je izlagao, pored Austrije i Srbije i u Bugarskoj, Mađarskoj i Hrvatskoj, dok se samostalno predstavio trinest puta uglavnom u Beču, Beogradu i Pančevu.  Pored samostalnog stvaralaštva, Aleksić stvara i u okviru grupe UMETNIK* čiji je osnivač, a koju je beogradska publika imala prilike da vidi na izložbi ART FAIR u Kulturnom centruGrad 2015. godine, ali i u Berlinu, Splitu i Požegi. Polje interesovanja Žarka Aleksića je interdisciplinarno povezivanje umetnosti i nauke, medicine i psihologije, tzv. neuroestetika, a okrenut je savremenom multimedijalnom pristupu uz interaktivne instalacije, performanse, video umetnost i dokumentarnu fotografiju.

Izložba “Mrtvo mišljenje” Žarka Aleksića biće otvorena od 15. do 28. oktobra u Gradskoj galeriji Kulturnog centra GRAD.