Vitomirka Trebovac: Moja istina je svet koji kroz poeziju stvaram

Šta se promenilo od izdavanja prve zbirke do danas – zašto piše poeziju i za koga je poezija danas – može li se živeti od pisanja – o dedi, prirodi, hodanju, veri u ljudski kapacitet – kao i kakav je osećaj otvoriti knjižaru izjutra, kada nema nikoga – o islandskoj književnosti – sa Vitomirkom Trebovac razgovarala je Jelena Vukićević.

Na pitanje zašto piše poeziju, u govoru održanom 2017. godine na dodeli nagrade Zlatni venac na festivalu Struške večeri poezije, nedavno preminuli Čarls Simić, između ostalog, rekao – divna pesma je tajna koja povezuje dve osobe koje se nikada nisu srele („Mladić sedi za kuhinjskim stolom kasno noću, jede parče pice i čita drevnog kineskog pesnika iz knjige koju je ranije u toku dana pozajmio iz biblioteke; mladić se zaljubi u pesmu koju će čitati iznova i iznova dok ne ostari i ne osedi.“). S tim u vezi, zašto Vitomirka piše poeziju, i kako biste, kao neko ko je godinama prisutan na pesničkoj sceni, opisali traženje vlastitog mesta – šta se promenilo od izdavanja vaše prve zbirke do danas?

Književnost uopšte, ne samo poezija, povezuje nepovezivo i zato je značajna, jer nam daje šansu, rešenje, jedan način da se preživi. Kad čitaš nešto što je napisano sto godina pre tebe, pa se sa tim identifikuješ, imaš utisak da postoji neki kontinuitet, nešto sigurno, što se neće promeniti, uprkos istoriji – a to su čovek i njegova osećanja. Već smo to rekli mnogo puta – knjiga je najbolji drug i oni koji čitaju to znaju.

E sad, zašto neko piše, razne su motivacije. Kod mene je to organska stvar, pišem jer mi dođe pesma. Nikad nisam sela i rekla sebi – hajde da pišem – uvek pišem kad me tera. Nekad se desi da mesecima ne napišem ništa, onda opet krene, iznenada, npr. u jednom mesecu napišem pet pesama, pa onda opet ništa i tako… Mogu reći da pišem jer osećam prema sebi neku obavezu, osećam da nije pošteno da zanemarim to u sebi, kad već postoji. Daleko od toga da imam neku ambiciju da se pozicioniram, da budem nešto, naprotiv.  Oduvek sam znala svoje mesto –   među knjigama je, u najširem značenju tog iskaza. S druge strane, mi smo mali narod, sa odličnim piscima, ali bez ikakvog sistema, okvira, koji će pozicionirati te pisce, podržati ih, učiniti ih vidljivim.

Od izdavanja prve knjige do sada, nije se mnogo promenilo, jedino što sada imam osećaj da to sve ima više smisla, jer nije samo moje, i drugim ljudima se dopada. Znači, neko knjigu pročita i malo bliže dođe do sebe, a ja sam podmetnula pesmu u tom procesu – eto, to se promenilo.

Kako pristupate pisanju? Koliko je odrastanje na selu uticalo na vaš književni izraz (neću da mi živci popuste/od gledanja u ekran/kažem/ne interesuje me to/sešću sa dedom nasred dvorišta/dok muve sleću na nas/i on će mi pričati/kako je iščupao dva jagnjeta/a mati umrla/ušla u noć al nije izašla/pa im sad daje na cuclu/dva jagnjeta/reći će/eto tu ću sedeti/jer to su reči koje hoću da slušam/a koje više niko ne govori – dva jagnjeta)? Odakle danas crpite inspiraciju, i šta je zajedničko svim vašim zbirkama?

Kao što sam i rekla – ne pristupam pisanju, pišem iz najintimnije potrebe. To je često u kretanju, kad se muvam okolo, kad osetim svet u svojoj punoći. Ne mislim da je odrastanje na selu odredilo moje pisanje, ali je odredilo moju čitalačku potrebu. Provodila sam mnogo vremena u cunjanju, u prirodi, bez mnogo društva, zato što sam od detinjstva imala sklonost da pobegnem od društva i da čitam, jer mi je nekad to bilo interesantnije, nego da gubim vreme sa ljudima. I danas je tako. Mnogo sam čitala, imali smo malu biblioteku i tamo sam bila redovna. Čitala sam knjige za odrasle, bez ikakve cenzure, niko me nikad nije nadgledao. Kasnije, do većine knjiga  stizala sam sama, opet nisam imala nikog da mi nešto preporuči, dolazila sam do knjiga po unutrašnjem osećaju, nešto mi se svidi, kad otvorim nasumice i onda idem dalje. U srednjoj školi isto, mada sam se već muvala po gradu, uglavnom sam sama išla po knjižarama i otkrivala literaturu. Tada sam čitala mnogo poezije, Prevera, američke pesnike, ruske simboliste itd. Zapravo, život van grada me je definisao kao čitaoca, pa na indirektan način i kao nekoga ko piše.

Uvek me pokreće životni princip, princip kretanja/promene, a to se najlakše vidi u prirodi. Verujem u ljudski kapacitet, verujem da je čovek sposoban da mnogo podnese i da se ponovo uspostavi kao samostalno biće i nadam se da se to u svim mojim knjigama oseti.

Razgovaramo o vašoj najnovijoj zbirci Dovoljno je malo sunca (LOM, 2023). Koliko dugo je nastajala, koliko ste imali sređenih pesama, a koliko prepravki? Da li vam se događalo da neke od njih odbacite i kako znate kada treba nastaviti, kao i šta je dobro za knjigu, na nivou celine, za vas? Koliko je u tom procesu važna uloga urednika?

Pesme iz ove zbirke pisane su poslednje tri godine i bilo ih je mnogo više, ali to je vremenom otpalo. Pesme se sređuju do poslednjeg dana, uvek ih otvorim, pa ponovo nešto ispravim, više su to intervencije oko ritma, veznik gore dole, sitne stvari.

Što se tiče knjige kao celine, nemam tu baš neki osećaj, jer mi se pesme od mnogo čitanja već smuče i samo hoću da ih se rešim, da završim sa tim. Dok je urednik ključna osoba, moraš da mu veruješ, kao kod zubara, sedneš u stolicu i zažmuriš. Inače pratim LOM, još od kad su bili Haos izdavačka kuća i osećam se privilegovano jer se takvi ljudi bave mojom poezijom.

dovoljno je malo sunca – pesma kojom zatvarate, a ujedno je i naslov zbirke. Nasumična odluka, ili? Kako ste birali naslove za prethodne zbirke? Kako vidite ovu zbirku – koliko vam se tematski fokus promenio od poslednje zbirke, a koliko je ostao isti?

Naslov ovoj, kao i prethodnim knjigama, dao je urednik – i  to je ono o čemu sam govorila. Meni se čini da dobar urednik uspe iz knjige da izvuče više od onoga što ona sama daje, kao i da dobar urednik radi i intuitivno, a ne samo znanjem i iskustvom. Danas, kada je ekspanzija izdavačkih kuća i samoprozvanih urednika, možete na prste nabrojati prave urednike, one koji suštinski pristupaju stvarima i imaju dodatno čulo za ovaj posao. To je takođe jedan kreativan posao koji zahteva redak talenat. Pesmu Dokaz sam sama stavila na kraj, jer sam želela da knjiga otvara, da daje jedan optimističan put. Iako je unutra dosta rezignacije i mrzovolje, po prirodi sam optimistična osoba i želela sam da pustim to malo sunca na kraj.

Tematski, knjiga je slična prethodnima, bavi se svakodnevnim stvarima i direktno se oslanja na prošlu knjigu. Poeziju pišem iz iskustvenog, a prethodnih godina, zbog pandemije, najviše sam kontakta imala sa prirodom i to je dominantno u knjizi. Takođe, dosta vremena sam provela sa dedom, koji je star, ušao je u desetu deceniju. On je nosilac jednog starog sveta i starog jezika. Dakle, o običnim stvarima govori kao pesnik, mudrac, a to je nešto što je retko, autentično i inspiriše me.

Od dvorišta, ulica, usamljene njive, planine, divljeg vrta, korova, Blekija, jedne velike iste reke, oblaka, kamena, pogleda, Bertolučija, svetlih grobova, pejzaža slobode, usporavanja, snage, razgovora do – hoću da živim/makar/kao stara romantičarka/boli me svet/i ubiću se šumom – svaka od pojedinačnih pesama prožeta je jednostavnošću i lepotom kako života, tako i prolaznosti i smrti; rekli bismo, iza njih stoje intenzivni emocionalni naboji – iznete na svetlo potpuno prerađene (šta god pomislili ili bili zabrinuti ogromnošću života i vlastitom nemoći u odnosu na njega, ogorčeni ravnodušnošću prema pojedinačnim patnjama ljudi, životinja a i biljaka) – stoga, šta je pesnička istina? Za koga je poezija danas?

Po prirodi stvari, poezija bi trebalo da bude istinita, mada se poetska istina zasniva na osećanjima, a osećanja su varljiva stvar, pa je možda i ta pesnička istina promenljiva. Ne znam.

U kontekstu pesme, istinu vidim u onom starogrčkom smislu – da je istina ono što je bilo sakriveno, pa ga pesma razotkriva, otvara, pokazuje svetu. Moja istina je dakle, taj svet koji kroz poeziju stvaram. Taj svet je za svakoga, bar ja mislim da može biti za svakoga. I kada pišem pesmu, uvek mislim da je bitno da svako može da je razume. Mada se poslednjih decenija stalno govori o tome da će književnost izumreti, knjige se ne čitaju i slično, mislim da poezija nikad neće nestati, bar dok je čovek od krvi i mesa.

Sad čitam islandske pisce i tamo sam otkrila da su oni veliki pesnički narod, da je svaki čovek – seljak, učen, nije bitno – pisao pesme i kroz poeziju izražavao svoja najdublja osećanja, kao i svakodnevne situacije. Pa to je slučaj, naravno, i kod nas i kod svih naroda. Poezija je u biću svakog naroda, svih ljudi i ona je za svakoga. Ljudi imaju potrebu za poezijom – e  sad, neko čita Jesenjina, neko ide u kafanu i sluša muziku, pa lomi čaše kad mu naleti stih – znači to je sve ista potreba, samo se drugačije manifestuje.

Da završim – poezija je za svakoga.

Možete li nam više reći o angažmanu u knjižari i izdavačkom i kulturnom centru Bulevar Books u Novom Sadu? Takođe, može li se živeti od pisanja?

Moj angažman u knjižari podrazumeva sve poslove, a to znači – od čišćenja toaleta, preko beskonačnih razgovora sa kupcima, do uređivanja knjiga. Dakle, to je jedna metafora kulturnog rada. Da bi se čovek bavio kulturom, u našim uslovima, on mora da bude spreman na sve i da radi mnogo suvišnih stvari. Uprkos tome, mi svi volimo svoje poslove, jer je to jedna retka i blagorodna stvar, raditi ono što voliš. Volim knjižaru, posebno ujutru, kad otvaram, kad nema nikoga, ja se osećam kao da imam ključ od crkve, kad ulazim. To je moje svetilište. Mislim da je knjižara značajna za grad i da smo mnogo uradili, ali to nije samo do nas, to je zajednička stvar, svih ljudi koji tu dolaze, to je naša stvar. Da ne budem skromna, jer tu nema smisla biti skroman, stvarno mislim da bi grad izgledao drugačije bez te knjižare.

Što se tiče pisanja i života, pa sad – malo je ljudi koji žive samo od pisanja, posebno ako pišu poeziju. Ja ne znam nikoga, ovako uživo, da smo se sreli, a da živi od poezije. Sa prozom je drugačije, jer su prozni pisci profesionalni pisci, oni sede i pišu, to je ozbiljan rad; i mislim da je za pisanje proze bitno da imaš love, jer ako moraš da se mučiš da preživiš, nemaš baš vremena i energije za pisanje.

Koju vrstu poezije čitate i preferirate, šta je za vas dobra poezija? Uz koje naslove ste odrastali, šta vam je u koferu kad putujete, a šta uvek na noćnom stočiću? Kakva ste kao čitateljka, šta vam je u tom smislu važno?

Već sam rekla par puta, važno mi je da me književnost negde odvede, volim lutalaštvo u književnosti, lutalaštvo kao metafizičku kategoriju, ali i kao avanturu. Čitam da životu dam jedan kvalitet koji mu mogu dati samo kroz čitanje. Čitam najrazličitiju poeziju, od američkih bitnika, na kojima sam odrasla, preko romantičara, simbolista, narodne i savremene poezije.

Volim kad putujem, pa razmišljam šta ću poneti da čitam, to mi je divno. Nosim manje formate, različite žanrove, uvek mnogo, jer se plašim da ću ostati bez knjiga, a najčešće ih vratim nepročitane, jer na putu imam drugačiju dinamiku i nekad samo sedim i gledam svet i to je isto kao da čitaš.

E sad, kod kuće obično čitam dve, tri paralelno. Već godinama čitam književnost severa, sad sam u islandskoj književnosti, čitam njihove klasike, nobelovce, velika književnost, nisam imala pojma o tome. Čitala sam savremene pisce, ali ove knjige od pre 100 godina, to je prava književnost, jako uživam. Kad otkrijem jednog pisca, onda čitam sve što je prevedeno. Sad npr. Haldora Laksnesa, poslednji roman, ima samo tri prevedena i to sa ruskog i nemačkog, stara izdanja iz šezdesetih godina.

Pored toga, čitam poeziju, trenutno Antologiju iranskih pesnikinja, to sam dobila na poklon i dopadaju mi se pesme, i još čitam novi broj časopisa Gradac – temat Zbogom, Avangardo! To je najbolja stvar kad radiš u knjižari – ti si na izvoru i sve ti prolazi kroz ruke.

Što se tiče dobre pesme – to je pesma koja u meni nešto pomeri, koja me dotakne, bilo čim, formom, sadržajem, nebitno; pesma koja je došla iz nečijeg bića, direktno, to se uvek oseti.

Biografija: Vitomirka Trebovac (30.01.1980. Novi Sad) završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu. Napisala je 4 knjige poezije: „Plavo u boji“ (Škart, Beograd, 2011), „Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni“ (LOM, Beograd, 2017), „Dani punog meseca” (LOM, Beograd, 2020) i „Dovoljno je malo sunca” (LOM, Beograd, 2023)

Angažovana je u knjižari i izdavačkom centru Bulevar Books u Novom Sadu.

*fotografije: Sara Kecman

Pesme Vitomirke Trebovac

uspravno

miriše na proleće
samo nikako da dođe
zima se proteže
u krevet u kosti
sanjala sam prabaku
jaše konja
i osmoro dece ide iza nje
nema hleba nema muža
ali jaše uspravna
jer ona zna sve će doći
sanjala sam
jaše i ničeg se ne boji
deda je jednom rekao
u toru među ovcama
svi su naši živeli uspravno
a ti gledaj kako ćeš
mnogo je prošlo od tada
i meni je mnogo trebalo da vidim
da je najteže u životu
živeti uspravno
zato se svi saginju
pre zore
probudila me keruša
lajala je celu noć
odneli joj decu
i sad tumara po dvorištu.

uspeh

eto na primer ja
nisam ni za stan ni za kuću
već samo za dvorište
i to ne prednje
u kom žene govore o deci
već za ono zadnje
iza ograde
tamo gde su životinje
i nekad cigani svrate
da traže slame
za tamo sam ja
eto na primer ja
volim da putujem
al svaki put pomislim
šta mi je ovo trebalo
mogla sam samo
leći pod neko drvo
i gledati kako se oblaci
menjaju lako
kako ljudi ne znaju
eto na primer
meni je u gužvi dosadno
i ja sam drugima dosadna
osećam snažno da ne pripadam nigde
možda jedino
u to zadnje dvorište
gde sam gledala život
kako se rađa pa se gasi
eto na primer ja
nisam uspela daleko da odem. 

istina

rešila sam
ne dotiče me tuđa grubost
i nastavljam da idem
mada ne vidim daleko
mešaju se semafori
farovi reklame
i moja osećanja
ali ovo nije prvi dan
u koji sam ušla kao u maglu
pa ne mogu da izađem
i već znam
jedino što me može spasti
to je jedno dete
koje čvrsto grlim
istina
ne dotiče me više tuđa grubost
ja sam možda stara hiljadu godina
i sutra ću osvanuti
kao drvo oblak kamen
sve pre mene sve posle mene
sve je to jedna ista velika reka
isto dete istina.

dokaz

dovoljno je samo malo sunca
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra
bolesnom da kažem ozdravićeš
slabom ojačaćeš
ljutom proći će
povređenom zaceliće
uhvati me to do suza
da svima kažem
nije bitno
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.