Da li imate preko 18 godina?

Moj drug Kosta

I jedna mala prilika da ga i vi bolje upoznate. Jer je zaslužio.

Filmski kritičar i nekadašnji filmski urednik nekadašnje TV B92, čovek koga skoro svi znaju kao ko-autora i jednog od voditelja legendarnog kviza Radija B92 “Velika rokenrol prevara”, Aleksandar D. Kostić, preminuo je pre dva meseca. “Iznenada”, kako su to okarakterisale “dnevne” web publikacije. I šok usled te “iznenadnosti” proteklo vreme ništa nije ublažilo.

Danas bi bio njegov 55. rođendan.

Kosta i ja smo bili prijatelji. I više bih voleo da je on u prilici da kaže kakvi i “koliki”, nego da ja sada budem neprimereno neodmeren u proceni. Ono što on svakako ne bi mogao da promeni jeste da sam ga voleo. Bilo je u njegovoj pojavi i njegovom strpljenju za mene neumorne dobronamernosti. Iskreno je sudio o mojim javnim dejstvima, ali iskrenost nikada nije bila sama sebi cilj. Drugim rečima, podjebavao me je drugarski kako se samo poželeti može.

Par dana nakon što je umro, slučajno sam stigao do njegove imdb stranice i video da je, zajedno sa Milošem Krečkovićem, uradio scenario za film “Najtopliji dan u godini” (“The Hottest Day Of The Year”, 1991). Nisam gledao taj film, hej, nikada nisam čuo za taj film! Kontaktirao sam Dimitrija Vojnova, čoveka koga cimam isključivo za “filmove koji ne postoje”, i on ni ovaj put nije podbacio. Čak šta, film sam dobio direktno od njegovog reditelja, Dušana Lazarevića! Znam, mali je ovo grad, zemlja, svet…

Posle gledanja filma, palo mi je na pamet da bi bilo lepo da “negde, nešto” napišem o njemu. Da sve, koji kao ni ja nisu znali za ovo Kostino (ko-)scenarističko delo, upoznam sa njim i eventualno zainteresujem da stignu do filma. Ne zato što je ovo film koji se mora pogledati po svaku cenu, već zato što mislim da treba da iskoristim(o) svaku priliku da uradim(o) nešto za Kostu. Njegov rođendan se sam nametnuo kao prva prilika za to.

Osmelio sam se da upitam Dušana da li bi pristao na neku vrstu intervjua koja bi i mene i vas upoznala sa nastankom filma, autorima, Kostom, koji je bio njegov blizak prijatelj, sa “onim vremenima” (jer film daje vrlo zanimljivu sliku istih). I on je pristao, sa entuzijazmom ne toliko često karakterističnim za naše prostore. I pre, nego što njemu “dam mikrofon”, sam ću prozboriti koju o filmu.

“Najtopliji dan u godini” je priča o tri beogradska momka, koji tokom, upravo proglašenog “najtoplijeg dana u godini”, prolaze kroz par vrlo turbulentnih situacija koje će im promeniti život. Već na samom početku slušamo vesti sa radija koje se “bave Kosovom” i ta stvar indikativnija je, čini mi se, za kontekst ovog filma i njihovih života, možda i više sada, nego što je tada mogla da bude. U nastavku, svedoci smo nekoliko tipova kriminalnih aktivnosti koje će krasiti dekadu koju film najavljuje, a dosta simbolike nosi i to što će jedan od junaka završiti u Londonu. Baš kao i desetine hiljada drugih koji će tamo potražiti novi život.

Međutim, iako je oivičen svim ovim stvarima, “Najtopliji dan u godini” nije o njima, nije o onome što nas je sačekalo, nije najava. Naprotiv, on na svom mikro nivou i emocionalnom planu, pre deluje kao “kraj” jednog perioda, jednog odrastanja, jednog prijateljstva. Tri drugara koja su rasla zajedno nisu suočena samo sa nasilnim menjanjem arhitekture kraja u kome su odrastali, već i sa nužnošću renoviranja infrastrukture sopstvenih života. Napolju možda jeste toplo, ali ne koliko našim junacima gori pod nogama ili u srcu. Toplota izbija iz njih, a ne dolazi spolja.

Stilizovan u duhu svih onih jugoslovenskih filmova sa “dečkima koji obećavaju”, “Najtopliji dan u godini” ima duh i atmosferu “beogradskog filma, ali hermetičnost glavnih junaka, sa prisutnim “kul” faktorom, podsetila me je na Godardove momke. Mislim da se u njemu topi nešto više od skena jedne generacije, i da film dočarava nešto od “ukletosti” srpskih prijateljstava, koja neretko “iz najboljih namera” bivaju pokvarena ili prekinuta. Kao da se pogrešne stvari podrazumevaju u njima.

“Kosta i ja smo imali po 24 godine kad smo se upoznali, Krečko 26. Već smo bili ušli u doba kad stvari poprimaju svoj oblik i kad misliš da sve znaš i možeš i zato si hrabar i samouveren i kada postavljaš svoju ličnu životnu viziju,” kaže Dušan o tom periodu.

Dušan i Kosta u Londonu

SV: Kako je došlo do saradnje?

DUŠAN LAZAREVIĆ: Ja sam došao do diplomskog filma na London Film School. Hteo sam da napravim nešto veće od kratkog filma. Nisam nikad uživao u kratkom filmu. Sećam se, o tome sam sa Kostom razgovarao, dramaturgija kratkog filma je genijalna ali kusa forma, sve treba da se zna pre nego što počne i mora da se desi neki mnogo originalni twist pred kraj da bi to imalo smisla i zavređivalo (onda) cenu trake na kojoj će se snimiti. Često je taj twist neki gimmick i meni je to uvek bilo strano i za to sam bio nezainteresovan.

Kako smo došli do toga da snimamo u Beogradu? Ne znam, ali smo se okupili odmah posle mog prethodnog ispitnog filma “There are Guesthouses in the Sahara”, po priči Olivera Sacksa “The Man Who Mistook his Wife for a Hat”, koju je takođe Kosta adaptirao i po njoj napisao scenario.

U Beogradu se srži ekipe pridružio još jedan bitan član, reditelj Dejan Kovačević-Mačak, inače Kostin gimnazijski prijatelj. Mačak je bio instrumentalan za realizaciju filma u Beogradu jer je celu produkciju postavio na noge i bio pomoćnik režije.

Nas četvorica smo provodili vreme kod Krečka u stanu i kovali priču. Postavka je bila: tri drugara imaju zajednički cilj, ali mora svako za svakog da učini nešto napeto da bi se taj cilj ispunio.

Treba imati u vidu da su njih trojica bili ozbiljni zagriženici za žanrovski film, dok “Dušan još uvek mlati sa umetničarenjem.” Kosta i Mačak su, zajedno sa Jelkom, Terzićem i Petrom (Pajkićeva deca), bili članovi kvinteta filmskih kritičara lista “Student” u prvoj polovini ’80-ih, koje je Bogdan Tirnanić (onomad oštri filmski kritičar za kog se teško moglo reči da je bio cvet establišmenta) nazvao ‘mladi ljudožderi’.

Kosta, Jelka, Terzić, Petra i Mačak sa posterom Studenta

Ja sam se ubrzo, sa tritmentom u ruci, vratio u London da tamo jurim ekipu, sponzore, ko-producente itd… Kosta i Krečko su krenuli da pišu scenario, tj. Krečko se šetao po trpezariji i gledao kroz prozor, izbacivao inspirativne pasaže dok je Kosta to mesio ili bacao i onda za trpezarijskim stolom provlačio sve kroz svoju pisaću mašinu.

SV: Kako su se vaša privatna interesovanja slagala?

DL: Beograd ’80-ih je bio kao Berlin u deceniji pred Drugi svetski rat. Iz mlade generacije kuljala je kreativnost, ali kao da se sve dešavalo u onoj presi za stare automobile koje tako često viđamo u američkim filmovima.

Imao sam bar još jedno jako prijateljsvo tada, ali kad sam se upoznao sa Kostom odmah mi je bilo jasno da sam u njemu našao, osim riznice zajedničkih interesovanja, i onaj no bullshit  faktor koji mi je toliko dragocen. Možda je on to video i kod mene, i privatno i što se tiče profesionalnog ukusa.

SV: Koji su vam srpski filmovi u to vreme bili uzori?

DL: 100% smo se našli kod Žike Pavlovića. Valjda zbog tog no bullshit faktora.

SV: Ko je bio autor osnovne ideje? S obzirom da su kao scenaristi potpisani i Krečko i Kosta.

DL: Krečko, Kosta i ja se preko Gazele vozimo Meksiko plavim Jugom moga brata. Kosta sedi do mene, Krečko pozadi i sve vreme smo opsednuti smišljanjam priče za film. Krečku ni postrance ne možeš ubaciti neku reč da se preseče njegova inspirisana bujica, ali se trudimo i posle više sedmica slaganja raznih slojeva tu već postoji nešto opipljivo. Čujemo kako kaže nešto o tome kako junak X uradi za Y ovo, a Y za Z ono a Z za X nešto treće, pa onda skrene na nešto sasvim levo. Kosta drekne,”Čekaj, vrati se i ponovi to!” I tako je nastalo zrno priče.

Pošto je Kosta izuzetno sistematičan, on je pazio da se sve to ne raspline. Tako je bar bilo dok sam bio prisutan u ranoj fazi. Nemam pojma kako je bilo kad sam se vratio u London da tamo postavim snimanje a njih dvojica ostali da razvijaju scenario, mada sumnjam da je princip rada bio drugačiji. Zvao sam Krečka nedavno, da se podsetimo, i naravno, on se savršeno sećao svega – ko je i kada i gde rekao šta, a ja se onako impresionistički sećam na koji je način on pričao a Kosta ćutao i kako je Kosta intervenisao, prilično žustro, klizećim startom, što nije bio njegov stil, znači da je u magnovenju shvatio da ovo mora da se uhvati u letu.

SV: Na početku filma pominje se Kosovo, kao jasan znak. Tokom filma svedoci smo kako krupan kapital (izgradnja) guta sitni Beograd/ Vračar, zatim ilegalnih transakcija i još sumnjivijeg državnog učešća, a na kraju jedan od junaka ode u London. U izvesnoj meri anticipirani su neki od ključnih momenata Srbije (pa i Jugoslavije) devedesetih. Da li je išta od toga bilo svesno ili je vaša priča bila više intuitivno postavljena i razrešena?

DL: Ideja za film je smišljena januara 1990. Sniman je u leto 1990.  Krenuo je u festivalsku distribuciju marta 1991. Juna 1991. je u konkurenciji za studentskog Oskara.

Ja sam bio član redakcije lista “Student” dok je Slobodan Milošević bio sekretar Gradskog Komiteta partije, koji je bio direktno nadležan za naš rad. Telefoni su uvek bili usijani utorkom pred prelom lista.

U London sam otišao oktobra 1987, nekoliko dana posle osme sednice, mada je to samo simbolički povezano, a ne uzročno-posledično. Otišao sam vozom, iz nekog razloga, a Kosta i njegova Tanja su mi mahali sa perona.

Što se tiče krupnog kapitala, rano je bilo još za to, mada se sećam kada sam 2001. godine posetio Kostu i Miška Bilbiju u njihovoj zajedničkoj kancelariji u starim prostorijama B92 u Domu omladine, kada su bili ushićeni povodom obećanog naglog eksplozivnog rasta B92. I kako sam, opečen svojim prvim britanskim mainstream korporativnim TV iskustvom (kad su mi, posle godinu i po dana i uprkos priličnoj količini potrošenih para na moj honorar i honorare scenarista, otkazali seriju koju sam razvijao), govorio da se paze jer je mantra korporativne kulture ‘everybody is expendable’.

SV: A tu je, naravno, i simbolika “najtoplijeg dana” kao najava “najtoplije” srpske dekade…

DL: Ne verujem da je iko od nas to svesno predviđao. Ja sigurno nisam.

U leto 1991. nikoga nisam mogao da nađem. Mačak još nije bio otišao u Njujork ali se krio kod devojke da ga ne bi katapultirali na front. U avgustu 1991. nekako sam uspeo da dobijem Krečka na telefon da bi mi on potom rekao kako je od nas bilo arogantno što smo verovali da ćemo biti prva generacija na ovim prostorima koja će proživeti ceo život bez rata. Kostu nisam nikako mogao da nađem. Njega su bili mobilisali, doduše na kratko, uspeo je da se izvuče, ali nerado je pričao o tome kako je sve to proživeo.

 

SV: Iako Marko, kao de facto glavni junak filma, gleda vesterne, moj utisak je da atmosfera, junaci i “vajb” filma više duguju, recimo, Godardovom “Bande a part” ili Rayovom “Rebel Without a Cause”? Kakve su bile intencije, a šta je, po tebi, na kraju ispalo?

DL: Jedan od filmova koji je na sve nas snažno uticao je “Breaking Away” Petera Yatesa, po scenariju Stiva Tešića, u kome je centralna tema nepomirenje četvorice mladića sa sopstvenim identitetom. U “Najtoplijem danu…” svaki od tri beogradska drugara se ne bavi samo prevarom kružne zamene identiteta već paralelno čezne za tim da bude upravo ono što on nije, a njegov prijatelj jeste. Momak iz dobre porodice bi radije da bude šaner, šaner svoj sirotinjski kompleks leči time što može sve da sredi, a lepi dečko bi radije da ima sređen život i devojku ali juri nemoguće ljubavne snove čak do Londona.

Ja sam na tom filmu preboleo bitne dečije režijske bolesti. Sećam se, žurio sam da završimo montažu da bih stigao na diplomsku projekciju te godine. Čim je stigla kopija iz Technicolor-a, pogledao sam film ponovo, sa vremenskim otklonom od skoro mesec dana, i odmah video dosta propusta. Na primer, cedio sam sve frejmove, pogotovo u kadrovima Dragana Mićanovića, jer je bio takav prirodan talenat. Iako mu je to prva filmska uloga, bogatstvo njegove glumačke ponude je bilo već očigledno. Pokazalo se da je to ceđenje bila greška jer je ritam filma dosta patio zbog toga a Mićanović je toliko davao da nije bilo potrebe za tim.

Mislim da je najjača strana “Najtoplijeg dana…” upravo milje i atmosfera i zbog toga sam bio jako zadovoljan. I dan danas mi je najbitnije da izgradim autentičnu atmosferu i da likovi budu emocionalno uverljivi. Bitnije mi je to od mehanike priče.

Tu smo Kosta i ja imali oprečne stavove ali sam, kad smo s oduševljenjem pričali o prošlogodišnjoj HBO seriji “The Night Of”, primetio da ga napušta ta strogost u pristupu dramaturgiji. Možda zbog svetske šablonske hiperprodukcije i devalvacije kvaliteta televizijskih serija.

SV: Bilo mi je zanimljivo da Marko pored kreveta ima “NME”? Koliko je to iz ondašnje vizure bila česta situacija, a koliko elitizam (i vas kao autora, i Marka, kao junaka)?

DL: Pa zar nisu“NME” i “Melody Maker” mogli da se nađu na trafikama ’80-ih godina? Možda je elitizam, mada nisi morao da budeš bogat da bi kupovao ploče i strane časopise. Moja devojka mi je pričala kako je njen otac arhitekta u Kraljevu još ’70-ih kupovao i/ili dobijao strane stručne časopise.

SV: Interesantan je i saundtrak. Nema srpskog rokenrola, već američki rok 50-ih i Pogues. Kako ste došli do toga? Ko je birao muziku? Da li je ta muzika bila ono što ste i sami privatno slušali?

DL: Kosta je autor saundtreka. Of course. Numere su bile upisane u scenario, u unapred određene scene.

“Najtopliji dan…” je road movie. U kojem nema druma, niko se ne kreće nigde. Frustrirani, represivni road movie. (To povodom anticipacije najvrućije dekade…) Uprkos tome, on ima soundtrek koji odgovara road movie-ju, ali koji je suštinski u kontri sa radnjom i zato još više gradi negativni pritisak u filmu.

kopija kartice Radio Beograda sa listom pesama za saundtrak

SV: Da li se sećaš kako je Kosta bio zadovoljan finalnom verzijom?

DL: Sećam se, Mačak i Krečko su inicijalno bili iritirani time što nisu imali prilike da doprinesu montaži, jer sam bio u Londonu.  Bili su u pravu. Da nisam toliko žurio možda bi otklonili neke nedostatke. Kosta mi ništa negativno nije rekao.

SV: Kako je u kasnijim godinama izgledalo vaše prijateljstvo i saradnja?

DL: Fizički nas je život razdvojio. Počeo je rat. Ja sedam godina nisam dolazio u Beograd, ali smo se dopisivali i prijateljstvo nije pretrpelo nikakvu eroziju.  Kada sam se napokon pojavio nisam mogao da prepoznam grad. Cela zemlja je kompulzivno vozila jednosmernom ulicom u suprotnom smeru i bljuvala zelenu sluz ako bi joj se ukazalo na to.

Kosta je bio moje beogradsko sidro. Dan mog dolaska iz Londona se uvek završavao kod Koste i Tanje. Nas dvojica bismo pričali do duboko u noć. Moja nužna dekompresija.

SV: Čime je Kosta zasluživao tvoje (profesionalno) poštovanje i komandovao pažnju?

DL: Pa imali smo isti ukus što se tiče mnogih stvari. Bio je strašno lojalan. Etički kodeks nam se poklapao.

Naizgled je bio tradicionalan a u stvari je imao strahovitu sposobnost da nađe i razume dodirne tačke filmskog i muzičkog stvaralaštva koji naizgled nemaju veze jedni sa drugim, ni vremenski ni prostorno ni žanrovski. Treba pročitati Kostinu analizu filma Žike Pavlovića “Kad budem mrtav i beo”, napisanu ovog leta (u “Vremenu” br. 1379– prim.aut.), u kojoj mu daje epitet prvog i poslednjeg srpskog rokenrol filma. Takva paralelna vivisekcija književne, filmske i muzičke umetničke forme je tipičan primer njegove lucidnosti. Kao mađioničar, rukom pokrivenom plaštom, preleti preko karata i one odjednom postanu neke druge karte. A u stvari nije podnosio mambo-džambo i bio je veliki de-mistifikator. I tu smo se našli.

SV: Da li znaš zašto Kosta više nije pisao? Ili jeste, pa nije bilo realizovano? I zašto?

DL: Nije pisao. Mislim da nije mogao da nađe vremena za pisanje drama i scenarija pored svih ostalih stvari koje je radio i napravio. Osim toga, bio je tip čoveka kome je bilo odbojno da se kvasi u mrkim vodama domaće filmske i televizijske produkcije.

Mislim da ga je posao urednika filmskog i TV programa na B92 mnogo trošio i da mu je davio kreativnu energiju. Čim je otišao sa B92, počeo je više da piše kritike, a taj esej o “Kad budem mrtav i beo” je bilo još veće turiranje motora. Niko nikada neće znati čemu bi to sve vodilo.

Foto: privatna arhiva Dušana Lazarevića

Lajkuj:

Komentari:

  1. bindz says:

    i je l moze download, ili youtube?

  2. ramon says:

    Bilo bi dobro kada bi se ovaj film pogledao…

  3. himanks says:

    cool information thank you and
    watch for more info
    https://goo.gl/J428LF

  4. Zoran Prodanovic says:

    napokon sam odgledao ovaj zanimljiv film iz moje i njihove mladosti, koji sam tako davno i radio.pozdrav svim ucesnicima.

Ostavite komentar:

Slični članci: