Da li imate preko 18 godina?

Milica Vučković: Sa težinom problema sa kojima se borim nosim se tako što o njima pišem

O nominaciji za NIN-ovu nagradu i ulozi koju stvaralaštvo ima u njenom životu.

0
0

Od kada se prvi put pojavila na literarnoj sceni, rad autorke Milice Vučković pratimo pomno. Pažnju nam je prvenstveno privukla 2019. godine, kada je u okviru izdavačke kuće LOM izdala roman prvenac „Boldvin“. Tri godine kasnije, ova umetnica vratila se književnosti kako bi nam putem svog ekonomičnog i kompaktnog savremenog dela izbila gotovo sav vazduh iz pluća. Za portal Before After, otkrila nam je, makar i u tragovima, kako joj je ovo pošlo za rukom.

Uz prvu jutarnju kafu, književnica, akademska slikarka i autorka jednog od najpopularnijih romana koji je u Srbiji objavljen 2021. godine sa nama je pričala o „Smrtnom ishodu atletskih povreda“, nominaciji za NIN-ovu nagradu i ulozi koju stvaralaštvo ima u njenom životu.

Tvoj drugi roman, „Smrtni ishod atletskih povreda“, za svega pet meseci stigao je do svog šestog izdanja. Kako se osećaš povodom činjenice da je za relativno kratko vreme knjiga doživela veliku popularnost?

 Za potrebe ovog pitanja, odgovora tačnije, poslužiću se, kao i uvek, jednom digresijom. Kada sam završila osnovnu školu (Ujedinjene nacije), moja divna razredna, Mirjana Krsmanović, koju sam mnogo volela i koja me je mnogo volela i razumela, olakšala mi je te godine agonije tokom pohađanja škole (bila sam odličan đak, vukovac, ali sam mrzela školu i stalno sam bežala sa časova, imala sam često nisku ocenu iz vladanja. Budući da sam se takmičila iz svih mogućih predmeta, a iz nekoliko bila prva ili druga u školi – fizika, srpski, matematika; gledalo mi se kroz prste), došla je kod mojih roditelja sa poklonima. Obično se skupljao novac da se razrednoj kupi poklon, a rezredna je meni kupila poklone. Donela mi je knjigu od Marije Jovanović, „Kao da se ništa nije dogodilo“, uz obraloženje koje je iznela roditeljima – „To je moja Milica: dobije jedinicu – ne zanima je, dobije peticu – ne zanima je“. Znam da je glupo da tako pričam o sebi, ali ja zaista imam neku čudnu distancu u odnosu na stvari koje mi se „spolja“ događaju u životu. Pa tako, uspeh knjige je uspeh knjige, drago mi je zbog nje, ali sa mnom to i nema više neke veze.

Kako smo nedavno saznali, roman je bio uvršten i u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Kako si reagovala kada si saznala za nominaciju?

Iskreno, veoma me je začudila ta odluka žirija, iako sam bila sasvim sigurna da knjiga neće ići dalje od tog užeg izbora. Začudila me je zato što otvoreno negodujem tu nagradu, kao i trenutne članove žirija, izuzev velikog Branka Kukića, čoveka koji uvažava moje ogromno poštovanje i divljenje, i koji je kulturu naše zemlje mnogo zadužio. Odavno je to postala mediokritetska nagrada, a finalisti i laureati se biraju iz unepred poznatih ideološki podobnih krugova, i po internim zaslugama, a sve to sa dobrom književnošću nema nikakve veze. Dese se, naravno, tek ponekad neki izuzeci, ali se nadam da će se i to promeniti, a kriterijumi drastično podići.

Osim što je „Smrtni ishod“ dobro prihvaćen od strane kritičara, čini se da je priča koju si u svom romanu ispričala rezonovala na jako ličnom nivou sa publikom. Koji su to delovi knjige koji su tebe osobeno najviše dotakli?

Morate razumeti da ja tu knjigu ne gledam iz iste vizure kao Vi ili čitalac, pa tako, nemoguće je odgovoriti na Vaše pitanje, jer za mene ne postoje delovi knjige, postoji samo to što sam napravila, u celosti, i sve me u toj knjizi dotiče, zato sam je i napisala.

Računajući da je knjiga nastala na osnovu ispovesti tvoje prijateljice, u kojoj meri je bilo teško odabrati koji će delovi priče ući u finalnu verziju rukopisa, a koji će ostati po strani? Na kakve prepreke si nailazila tokom fikcionalizovanja jednog realnog i istinitog iskustva?

Dakle, ovako – iskustvo takvog odnosa sa, pre svega, imala i ja sama. Zato me je taj fenomen zainteresovao i zato sam počela da istražujem – i fenomen i sebe. Onda sam primetila da u sistemu tih i takvih odnosa postoje određene zakonitosti i sličnosti, u tipovima ličnosti, u odrastanju takvih tipova ličnosti. Pisanje ovog romana, dakle, nije bio ispovednički proces, već istraživački, a od svih ljudi koje znam da su proživeli slično iskustvo, priča moje prijateljice mi je bila najinteresantnija, pa sam onda svoju priču „kitila“ detaljima iz njenog života. Kako da Vam to približim, recimo ovako – njena životna priča je bila scenografija za moj tekst. Tu, u pravu ste, jeste bilo dosta izostavljanja, i iz mog i iz njenog proživljenog iskustva, jer neke stvari u životu su preterane, čak i za film, a kamoli za knjigu. A ja preterivanje ne volim, više volim naznaku, naslućivanje, ne volim ni da podcrtavam ni da mi se podcrtava.

U zahvalnici knjige spomenula si Lanu Bastašić i njen urednički doprinos romanu. Kako je izgledao ovaj proces i u kojoj meri je za autore značajno da sa drugima podele svoj rad pre nego što on dođe do faze objavljivanja?

Tako je, Lana je bila jedna od nekoliko ljudi koja je pročitala rukopis pre nego što sam finalnu verziju poslala izdavaču. Budući da urednički posao podrazumeva određeno prepoznavanje urednika i autora, i to da njih mora da veže nekakav sličan senzibilitet, u tom smislu je teško raditi sa urednikom kojeg ne poznaješ, a pored toga i uredništvo u većini naših izdavačkih kuža je, iskreno rečeno, slabo. To je tehnički posao, jurenje grešaka, nedoslednosti ili nekih nepodobnih fraza, za šta je Lana imala volje i strpljenja više nego ja, i na tome joj hvala.

Dok se u svom najnovijem delu baviš toksičnim i nasilnim vezama, u svom debitantskom romanu „Boldvin“ posvetila si se alkoholizmu i iskustvu junakinje u rehabilitacionoj ustanovi. Kako se nosiš sa težinom tema o kojima pišeš i šta te navodi da se okrećeš upravo njima?

Ja bih to formulisala sasvim drugačije pa će se i odgovor sam ukazati – sa težinom problema sa kojima se borim nosim se tako što o njima pišem.

Pored pisanja baviš se i slikarstvom. Kako se ove dve grane umetnosti međusobno dopunjuju i da li postoje neke sličnosti i preklapanja kada je reč o tvojim književnim i vizuelnim delima?

Moram da kažem da je to veoma često pitanje, a ja ću, kao i uvek, reći da to nema nikakve veze jedno sa drugim, barem ne za mene. Neminovno je da me uvek opsedaju iste treme ili problemi, ali to su dva sasvim različita jezika, koja međusobno ne komuniciraju. Smatram da je vreme nekog direktno angažovanog slikarstva prošlo, a sada se to, kao, odvija u konceptualnoj umetnosti. O tome bih mogla da pričam, ali to sada nije tema. Bilo kako bilo ja, ipak, insistiram da slikam, jer volim da slikam, nisam nikada bila čovek „od trenda“.

Šta od tebe možemo očekivati u budućnosti? Radiš li trenutno na nečemu novom?

Evo, baš je dobrodošlo da se nadovežem na prethodno pitanje. Trenutno pokušavam da svoj život nekako artikulišem, da prekinem da radim šest poslova, da se više posvetim slikarstvu, da malo odmorim od književnog sveta i od sveta uopšte, i slikajući da prikpljam građu za novi roman sa čijim ću pisanjem, najverovatnije, krenuti krajem ove godine, ako me nemir ne natera da to uradim i ranije.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: