Da li imate preko 18 godina?

Michael Wolf: Tokijsko sabijanje

Podzemni pakao tokijske svakodnevnice.

Ove nedelje u rubrici Fotografija predstavljamo nemačkog fotografa Michael Wolf-a i njegovu seriju fotografija iz Japana. Majkl je počeo kao dokumentarni fotograf časopisa Stern, da bi u poslednjoj deceniji visio po izložbenim prostorima, muzejima i galerijama, širom sveta.

Krećući se širokim rasponom vizuelnih pristupa i perspektiva, Wolf koristi fotoaparat da otkrije energiju savremenog grada. Pored urbanih struktura koje izučava ceo život, pokušava da uhvati momente u kojima su stanovnici gradova najviše povezani sa sopstvenom životnom sredinom i tako dolazi do temeljnog portreta života u metropolama.

Kako je došlo do ove podzemne tokijske serije fotografija?

Postao sam svestan te teme čini mi se oko 1997. godine, kada sam u Tokiju radio na nekom članku za časopis Stern. Često sam se nalazio na toj jednoj metro stanici koja je imala samo jedan kolovoz, tako da bi putnici ulazili s jedne strane, a ja bih sa druge strane imao direktan pogled kroz prozor ka unutrašnjosti voza, bez kolovoza između. Tako da sam, kada sam to primetio, odmah napravio 5 fotografija. Kada sam se vratio u Hong Kong i pogledao u razvijene negative delovali su mi baš snažno, ljudi prislonjeni uz stakla koji su toliko naviknuti na tu vrstu nedostatka sopstvenog prostora i vazduha da im je taj grč postao neizostavna karakteristika izraza lica.

Nakon toga sam izdvojio tu temu u odeljak sa fotografijama koje u budućnosti planiram da razvijem u samostalne foto projekte. Tokom 2008 godine vratio sam se u Tokio i tamo proveo oko mesec dana. Od ponedeljka do petka, tokom rush hour perioda od pola 8 do oko 15 do 9 ujutro, svaki dan bih se vraćao na istu stanicu i na svakih 30 sekundi voz bi pristajao, a ja bih fotografisao prizor koji mi se ukaže iza stakla i nakon toga bih se vraćao u hotel.

Iako su fotografije napravljene na malom rastojanju od subjekata, rešio si da ih u knjizi dodatno kropuješ?

Da, radio sam vrlo blizu subjekata. Najčešće sam bio bliže od 10cm, ali nekad i mnogo dalje. Nisam bio siguran kako da konceptualno rešim ovaj “problem”, jer sam isprva fotografisao veliki broj prozorskih okvira unutar kojih bi se našlo tri, četiri ili pet lica. Nakon nekog vremena sam se oslobodio i približio još više tako da sam na kraju došao do toga da mi u kadar ne staje ni jedno celo lice.

Kada je došlo do editovanja fotografija za knjigu, shvatio sam da moram da odredim neku strukturu da bi fotografije delovale što efektnije. Rešio sam da to postignem tako što ću sve dovesti do iste razmere i to je razlog zašto su neke fotografije kropovane.

Neki od fajlova su zbog kropova na kraju ispali manji pa sam se plašio kako ću uspeti da postignem veće printove za izlaganje, međutim inkjet štampač je na hahnemühle papiru odradio dobar posao. Atmosfera fotografija je, što zbog ovih nedostataka što zbog kondenza na staklima, ispala krajnje slikarska, tako da je donekle pojačala ono što sam konceptualno želeo da prenesem fotografskoj publici.

Naučio sam da su problemi na koje nailazimo tokom procesa rada zapravo konstruktiviji za sam rad od momenata u kojima sve teče lako. Oko tih problema i njihovih rešenja se javi poetika koja radu zapravo da poseban karakter.

Ovu i još mnoge foto serije Michael Wolf-a možete pogledati na njegovom sajtu.

Lajkuj:

Komentari:

  1. aphex says:

    Ovako i ja u 26 kad se u 5 popodne vracam sa faksa…

Ostavite komentar:

Slični članci: