Meni je potreban beton!

Posle rubrike “Stranci u Beogradu” počinjemo sa novom rubrikom “Stranci” u kojoj vam donosimo priče ljudi koji su rođeni u Srbiji ili vode poreklo sa ovih prostora, a sada žive u inostranstvu. Krećemo od Berlina i u narednih nekoliko nedelja donosimo priče naših ljudi koji žive i rade u glavnom gradu Nemačke.

Počinjemo sa pričom glumca Dejana Bućina, koji je živeo u nekoliko nemačkih gradova, da bi glumačku karijeru započeo u Berlinu.

Rođen u Beogradu sredinom osamdesetih, Dejan i njegova porodica često su se selili iz Srbije, i redovno vraćali. Jedna od pozitivnih stvari je naravno perfektno poznavanje dva jezika. Kada se opredelio za glumu, stvari su se brzo razvile. Do sada je već imao priliku da radi sa talentovanim, priznatim i poznatim ličnostima, ali uspešna karijera mladog glumca tek počinje.

Da li je moguće ukratko i jednostavno objasniti kojim si putem stigao do Berlina?

Pokušaću da budem što jasniji! Rođen sam u Beogradu, i kada sam imao dve godine sa porodicom sam se preselio u Salzburg. Pet godina kasnije vratili smo se u Beograd, gde smo ostali do ’95. Nakon toga, preselili smo se u Bon u Nemačkoj, gde smo živeli do ’99. Sledi opet povratak u Beograd gde ostajemo do 2002. Gimnaziju sam završio u Frankfurtu, gde sam živeo do 2005. Te česte selidbe bile su redovne jer mi je otac radio u diplomatiji. U Frankfurtu sam počeo da studiram političke nauke, malo “pro forme”, zarađivao sam od kelnerisanja, a istovremeno sam se bavio glumom – to mi je bio hobi, jer sam oduvek voleo da zabavljam ljude, da ih zasmejavam ili dovodim do suza. Kada sam shvatio koliko mi taj hobi zapravo znači i koliko uživam u njemu, rešio sam da to pretvorim u profesiju. 2005. godine primljen sam na Akademiju u Minhenu, a tri godine kasnije sam dobio ponudu od upravnika Berlinskog Ansambla. To je bila prilika koja se ne propušta, posebno jer se radilo o Berlinu, gradu iz snova. Mladi glumci u Nemačkoj karijere najčešće započinju u manjim gradovima i pozorištima. Ja nisam hteo da završim u nekoj provinciji, meni je potreban beton!

Koji jezik ti je prirodniji?

Moje okruženje je uglavnom nemačko i zato mi taj jezik dodje kao prvi. Ali društvo sa Balkana mi je pomoglo da vratim neki pristojan nivo maternjeg. Ponekad mi nedostaje terminologija, blokiram se, ne mogu da se setim kako se nešto kaže ili izgovorim neku reč koja ne postoji na srpskom. To se valjda dešava svima koji govore više od jednog jezika. Desi se da koristim reči koje više niko ne upotrebljava. Nekada su neki izrazi bili “in”, a sada više nisu.

Šta ti najviše nedostaje?

Najviše mi nedostaje naš mentalitet, naša srdačnost. Ali to nalazim u našim ljudima koji ovde žive. Ovde se upravo rađa neka nova dijaspora. Tu su, sa jedne strane, ljudi radničke klase – takozvani gastarbajteri, a s druge strane poslednjih par godina dolaze mladi ljudi iz umetničkih krugova, koji nemaju neku perspektivu u Srbiji, pa dođu u Berlin, jer je valjda najsličniji Beogradu. Barem meni tako deluje – sve ih srećem u Berlinu! To je dobar potez, bilo da ovde ostanu ili se vrate, jer iskustvo i znanje koje ovde steknu, sigurno mogu da iskoriste i naprave nešto novo u domovini. Verovatno je to jedan od razloga zbog kojih se art scena u Beogradu “osvežila” novim idejama u poslednjih par godina.

Koliko se često vraćaš u Beograd?

Minimum dva puta godišnje, što zbog porodice, što zbog nekih privatnih “đirova” da vidim društvo, obiđem klubove i slično.

Da li si i u profesionalnoj saradnji sa domovinom?

Sa Srbijom nažalost minimalno. Poznajem nekoliko reditelja i kolega glumaca sa kojima sam povremeno u kontaktu. Sa nekima sam sarađivao, doduše samo u inostranstvu. Igrao sam na primer sa Sergejem Trifunovićem na Splitskom Ljetu u Hrvatskoj, što je za mene lično na neki način bilo kao da igram u domovini. Imam agenta u Sarajevu, ali konkretno u Beogradu za sada nisam imao ni jedan angažman.

Međutim, bliži se trenutak kada ćeš konačno i u rodnom gradu glumiti?

Da, i tome se veoma radujem. U Maxim Gorki Teatru u Berlinu igram u predstavi “Common Ground” rediteljke Yael Ronen, koja se bavi bivšom Jugoslavijom kao zemljom koja više ne postoji. Glumim sa kolegama iz Novog Sada, Sarajeva, Prijedora i svi smo učestvovali u celokupnom procesu stvaranja i razvijanja projekta čiji je krajnji rezultat pomenuta predstava. Zajedno istražujemo sopstvenu prošlost, kao i pojmove krivice, praštanja i zaborava. Krajem septembra gostujemo na BITEF-u i jedva čekam da vidim reakcije domaće publike.

Pre par godina si igrao u predstavi “Dogville”, reditelja Jochena Schölcha. Da li si imao prilike da pogledaš adaptaciju Kokana Mladenovića u Mikseru?

Nažalost nisam stigao, ali svakako bih voleo jer sam puno čuo o njoj.

Dva puta si radio sa neverovatnim Bob Wilsonom, koji je nedavno održao veoma zanimljivo predavanje u Beogradu. Kako je bilo raditi sa takvim genijem?

Neverovatno iskustvo. Rad sa Wilsonom je bio jako zanimljiv i intenzivan, iako znam da što je stariji to je specifičniji u davanju instrukcija glumcima. Ima sve manje direktnog kontakta, sve mu je u glavi i nema vremena da zajedno sa tobom razradjuje lik koji tumačiš. Umesto toga daje tačne i precizne scenske instrukcije ili se popne na scenu, pokaže šta hoće i traži da ponoviš to isto. Sve je koreografisano i nema puno prostora za improvizacije, što naravno dodaje poseban kvalitet vizuelnom aspektu. U okviru svog pozorišnog žanra to što on radi je zaista genijalno, ali u radu sa njim mi je ipak nedostajalo malo spontanosti. Taj poseban odnos izmedju glumca i reditelja ne postoji, zapravo je veoma distanciran.

Nedavno si glumio u filmu “Lepotici i Zver”, pored Lée Seydoux i Vincenta Cassela. Kako je izgledalo snimanje?

Da, to je bio izazov. Film je pompezan, posebno u efektima. Potrebna je ogromna koncentracija, kao i mašta, kada se nađeš ispred onog zelenog ekrana i glumiš apokalipsu, zemlja se otvara – a neko pored kamere ti pokazuje teniske loptice u koje da uperiš pogled! Svakako je bilo fascinantno raditi na taj način.

U stanu imaš skoro u svakoj prostoriji poster James Deana… Kao i dosta DIY nameštaja.

To je nesporazum! Svi misle da sam veliki fan. Jednom sam valjda izjavio kako je James Dean bio frajer, i onda sam redom dobijao razne poklone sa njegovim likom i knjige o njemu. Svakako nameravam da uklonim neke od tih slika jer se ne uklapaju u ostatak stana. Što se tiče DIY stvari – volim da majstorišem. Pred kraj gimnazije sam počeo pripreme za upis na industrijski dizajn, no gluma je “pobedila”, pa je to zanimanje ostalo kao hobi.

Većina glumaca se opredeli isključivo ili za pozorište ili za film. Kako ti uspevaš da balansiraš i jedno i drugo, šta se tebi lično više sviđa?

I dalje učim da balansiram i pronalazim ravnotežu. Najteže je usuglasiti sve termine. Već mi se par puta dogodilo da zbog obaveza u pozorištu propustim neku ulogu na filmu. Pozorišni glumci nisu preterano zanimljivi filmskom svetu upravo zbog svojih striktnih obaveza. Večernji nastupi, probe na dnevnom ili nedeljnom nivou ne dozvoljavaju fleksibilnost koju zahteva snimanje. S druge strane, ni samo rad na filmu ne donosi garanciju stalnog posla, jer se dugo čekaju uloge i ne zna se kada će se koja nova pojaviti.

Ja pokušavam da postignem taj balans od 2012. godine kada sam odlučio da se ne vezujem ugovorima za institucije i pozorišta, već da radim kao freelancer, bilo to pozorište ili film.

No priznajem, prva ljubav ostaje pozorišna scena. To je direktno, tu je publika, znojiš se dva sata samo za njih, nema ponavljanja. A na filmu cenim onu minimalnu glumu koja traži veliki napor i fokus, posebno kada se kamera unese u lice.

Biti glumac jeste teško, a paradoskalno je jedan od “rizika” uspeh, jer neki ostanu zaslepljeni slavom. Čini se da tvoja spontanost u komunikaciji dokazuje da to nije tvoj slučaj?

Moj posao je kao i svaki drugi. To što smo eksponirani u javnosti ne znači da smo više vredni. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj postoji ukupno 16 državnih akademija,  a to znači da godišnje 150 mladih novih glumaca traži posao.

Nije lako probiti se i zbog toga si više zahvalan za stvari koje ti se dešavaju i spreman na veći trud i rad. Imaš više poštovanja prema svom zanatu.

U manjim zemljama je to drugačije. Manje je glumaca, ali i produkcija. Glumci se smatraju elitom, a tako ih i javnost percipira.

Kako je došlo do saradnje sa našim rediteljem Milošem Lolićem?

Njega sam zapravo upoznao zahvaljujući ovom stanu. Pre pet godina sam bio dva meseca u Salzburgu igrajući na festivalu. Baš u to vreme Miloš je tražio stan u Berlinu, a ja sam mu predložio da bude ovde. Bio mi je potreban neko ko bi mi čuvao cveće! Ove godine sarađivali smo na predstavi “Mania”, adaptaciji Euripidove tragedije “Bahantkinje”, koja je trenutno na repertoaru Maxim Gorki Teatra u Berlinu.

Da li živiš u ovom stanu od kada si došao u Berlin?

Da, iako je trebalo da se uselim u sličan stan u istoj zgradi – bio je lepši, veći i sređeniji. Međutim, nastao je neki problem oko izdavanja i onda mi je ponuđen ovaj. Nije još bio renoviran i zato je cena veoma pristojna, ako uzmemo u obzir da smo na Prenzlauer Bergu gde kirije rastu brzinom svetlosti.

Koji je tvoj lični stav što se tiče tih gentrifikacija?

Meni ovaj kraj veoma odgovara. Živim u neposrednoj blizini parka, centar je blizu, imam sve što mi treba. Za divno čudo, dosta kolega živi u mom kvartu. Prijatan je za život. Jedini problem je to što se svaki kvart pretvara u jedno te isto. Iako svaki ima neki svoj pečat i identitet. Najviše mi smeta što se menja životni standard i to do te mere da neke stvari više ne možeš sebi da priuštiš. Ali sve u svemu, ovaj grad mi prija. Znam da bih mogao bilo gde da živim, ali bih verovatno osećao neki nedostatak, jer ovde bukvalno imam sve što mi je potrebno. Berlin nudi toliko toga, i sve manje od onoga što ovde imam, bi mi se učinilo kao korak unazad ili gubitak.

Šta misliš o Beogradu po tom istom pitanju?

Redovno pratim “Beobuild” i gledam šta se dešava oko izgradnje novih projekata.

Beograd je prelep grad, ali imam osećaj da ga uništavaju novim zgradama koje se grade bez adekvatnog urbanističkog koncepta.

Volim kada vidim da se grade parkovi i zelene površine, a voleo bih kada bi neko rekonstruisao stare zgrade u centru grada. One me uvek podsete na Budimpeštu i arhitekturu austrougarske monarhije. Često me Beograd podseća i na Berlin, jer u sebi ima to nešto izuzetno grubo, a istovremeno i lepo.

Kada si u Beogradu, gde ti je baza i koja mesta voliš da obiđeš?

Ja sam sa Bežanijske kose, to je nekada bila zadnja stanica sedamdesetpetice. Zato i volim da obiđem čitav grad do Zelenjaka. To mi je kao ritual – sednem u bus i prođem pored bivše gimnazije, maminog posla, tamo gde mi je baba živela, pa preko Brankovog mosta. Nedavno sam bio i u drugim gradovima u kojima sam živeo ranije, jer sam hteo da vidim kako ti kvartovi sada izgledaju. Neki su ostali isti, a neke nisam mogao da prepoznam. Interesantno je kako se vizuelno povezuje sa emotivnim. Vrati ti se film i probudi sećanje na neki drugi život. U Beogradu u sedamdesetpetici i dan danas sretnem ljude koji ulaze i izlaze na istoj stanici kao pre 15 godina. Po tome vidim koliko je to i dalje moj grad.

Koja te pesma asocira na “beli grad”?

Ne znam zašto ali neka to bude “At the Underground”, neki deep house.