Da li imate preko 18 godina?

Materijalistička umetnost ovde i sada

Sa umetnicom Ninom Zeljković o njenom Kupindo projektu, umetnosti i pitanju autorstva.

Nina Zeljković je umetnica iz Beograda koja trenutno živi i radi u Hamburgu. Nedavno je, u Beogradu i u Berlinu, pod različitim nazivima predstavila svoj konceptualni projekat koji je nastajao u poslednje dve godine. Rad podrazumeva prikupljanje fotografija i objekata sa sajta “Kupindo” i njihovo izlaganje. Zbog kako sama kaže over produkcije i viška stvorenog-proizvedenog sadržaja Nina se u svom radu koristi već postojećim sadržajem, preispitujući odnos upotrebne i pridodate vrednosti. Ovaj široko postavljen projekat nastao je iz intimnog pitanja: Kakvu umetnost želim? Nina je u Berlinu izlagala u okviru Project space festivala i prestavila rad koji je nosio naziv Procena stasa na osnovu fragmentarnih dugih kostiju

n1-4

Imala si izložbu u Berlinu. Kako je došlo do saradnje i kakav je to projekat?

Imala sam izložbu u okviru Project space festivala. Ove godine su radili sa umetnicama, i tema je bila Global female inventories, kuratorka je bila Imke Kannegießer, kolektiv Note On je organizovao izložbu.Pozvali su me zbog toga što radim sa objektima. Svoj projekat sam prilagodila njihovoj temi, odnosno uobličila sam izložbu tako da bude u vezi sa temom podneblja i ženskog identiteta. Moj projekat je budući da radim sa Kupindo objektima vezan za podneblje, i gledala sam da kroz selekciju objekata izgradim portret, neke žene ili nekih žena koje žive ili bi mogle da žive na ovom podneblju.

Ta postavka je bila i u Beogradu u galeriji U10, ali pod nazivom Papir, kamen, makaze. Nije reč o identičnoj postavci. Koliko je koncept varirao u odnosu na beogradski?

U Berlinu sam predstavila i katalog, tj. knjigu, koja je sabrala sve fotografije objekata sa Kupinda koje sam za dve godine skupila. To je knjiga od 400 ilustracija i ova izložba je bila povod da sakupim fotke na jedno mesto. Koristila sam objekte koje sam već izlagala i dokupila sam još neke, ali sam pravila takvu selekciju koja bi jasnije ukazivala na temu ženskog identiteta, ili koja bi imala veze sa mojim identitetom ili identitetom neke žene koju sam pretpostavljala. Postavka je bila drugačija, u U10 su objekti bili na postamentima i akcenat je bio na rekontekstualizaciji galerijskog, odnosno objekta. Na izložbi u Berlinu sam imala drugačiji pristup: predmeti su bili na podu, kao mala ostrva, ponovila sam način na koji su ih ljudi na Kupindu postavili. Htela sam da rekreiram način na koji su ih oni fotografisali, sa sve pozadinom u istoj boji kao na fotkama i ciglom koja je pridržava da se ne urola. Tako poređani predmeti po podu izgledali su kao forenzičarska scena. Prizor sa malim dokazima, tragovima- imala sam ideju o profajlingu. Imala sam ideju o forenzičkoj antropologiji, dakle tebi se kao gledaocu sugeriše uloga detektiva, u kojoj ti kroz forenzičke dokaze gradiš profil osobe ili osoba. Naziv instalacije je zapravo citat iz “Uvoda u forenzičnu antropologiju”, Procena stasa na osnovu fragmentarnih dugih kostiju (Stature Estimates from Fragmentary Long Bones). U engleskom reč stature može da znači građa tela, ali i status, pripadnost nekoj klasi, položaj u društvu. Forenzičari od delova kostiju prave skelet i onda prave procenu kako taj skelet izgleda, kakav mu je bio položaj tela, koliko je bio visok… Dakle ti od fragmenata u ovom slučaju, praviš mentalno telo. Na prethodnoj postavci sam se više vodila vizuelnim i estetskim kriterijumom, tako sam birala predmete, tretirala sam ih više kao umetničke. Čak sam ih birala tako da im se funkcija ne može odmah ni shvatiti ni odrediti. Ovde, u Berlinu, sam koristila različite grupe objekata koji su imali očiglednu upotrebnu vrednost.

dsc01331

Kako su reagovali ljudi?

Ljudima je bilo interesantno, i pitali su zašto ljudi prodaju te stvari? Bilo je neobično izlagati to u kontekstu uređenog društva, jer njima nije najjasnija siva ekonomija…8 termometara za uši, koji ne rade, ko bi to kupio? Stari JNA sapuni su im egzotični, pa možda mogu da shvate da ih neko tretira kao memorabiliju, ali stare gume za auspuh, koje bi u Nemačkoj bacilli… kod nas se prodaju. To su bitne razlike. Ovde se ljudi dovijaju da sebi obezbede preživljavanje. U Nemačkoj me ljudi pitaju: zašto ovo ljudi prodaju?- pa treba im novac.

Ispričaj nam malo više o konceptu. Kako je nastajao i nastao rad?

Mnogo vremena sam provodila na Kupindu, iz ličnih razloga (smeh), i spontano sam počela da primećujem fotografije, uočavala sam neke zakonitosti, recimo repetativnih objekata, npr, uočila sam fotografju na kojoj se nalaze dva čepića za ulje, neko je to prodavao. Uočila sam zajedničku estetiku, samo što ljudi nisu stvarali tu estetiku radi umetničkih težnji već da bi predmet prodali. Uglovi koje su oni na fotkama očito tražili, svetlo i slično- mene je to privuklo, bilo mi je dirljivo. Otkrila sam određenu estetiku, i krenula da pravim mini kolekciju. U početku sam se vodila brojevima, tj. brojevima predmeta koji su prikazani i to je bio sajt, ali sam ubrzo krenula da kupujem te predmete, htela sam da ih nekako izložim, da ih stavim u svet. Kada počneš da kupuješ tada ulaziš u dodir sa prodavcima sa Kupinda.

Za izložbu u Berlinu sam naručila dva drvena brda za tkanje, jako su lepo izgledala i prodavac mi je kazao kako je jedno brdo zaturio i kako će mi ga poslati kada ga pronađe, ali mi je o svom trošku, kao zamenu, poslao tri vretena, sa oglasa “šest vlaških vretena, jedno oštećeno pri harizmatičnoj upotrebi”. Ona su došla do mene i moram da ih izložim! Zapravo mnogo objekata oko sebe ima auru anegdote. Sada razmišljam u tom pravcu, kako da uključim u postavku taj sloj događaja i značenja, ljudski faktor i sve to što je deo procesa.

Meni je interesantan i čini mi se podjednako naglašen i čisto likovni (vizuelni) aspekt rada, ali i antropološki.

Mislim da fotografije takvih objakata, slikanih na taj način, estetika tih fotografija uslovljena je socijalnom situacijom, ekonomskom situacijom.

Zapravo sve je proisteklo je iz moje krize u to vreme, pre dve godine. Odlučila sam da ne želim da ništa svoje, autorsko gurnem u svet. Postoji over produkcija, sve je presaturisano sadržajem i htela sam da se bavim sadržajem koji već postoji. Htela sam da rekontekstualizujem postojeći sadržaj. Ovako na gomili, te fotografije postaju osvetljen fenomen, bacaju svetlo na običnu stvar. Ja kuriram, pravim selekciju. Postavka je materijalistička i tiče se nas ovde i sada, nema ničeg egzoticnog, nema stila. Mnogo sam se pitala kakvu umetnost želim. Mene zanima umetnost koja se bavi našim materijalističkim životima ovde i sada. Zanimalo me je da razmotrim pitanje viška vrednosti koji se pridodaje umetničkom objektu. Objekti koje ja izlažem su “suvi”, oni su čak na ivici upotrebne vrednosti, tako da pre možemo da govorimo o ostatku nego o višku.

n1-5

Da li kolekcija raste? Šta planiraš dalje, kako zamišljaš projekat u budućnosti?

Raste, projekat se nastavlja, to je ongoing projekat i nadam se da ću napraviti izložbu koja će ispuniti ceo prostor, želim da se oseti breme objekata i ljudi iza njih. Nastavljam da radim sa istim materijalom, istim fotografijama, predmeti su moj materijal. Mislim da ću završiti sa lepo aranžiranom horderskom sobom (smeh).

dsc01390

Photo: Elisa Storelli

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: