Maša Tomanović: Ali ne možeš da ih dozoveš (Doći će)

Zašto danas studirati književnost – o emocijama nakon izlaska prve zbirke Mogu da imam – kako je pristupila pisanju i koliko dugo je vremenski promišljala napisano – ko su bili prvi kontrolni čitači – o autentičnost u poeziji i traženju vlastitog mesta – kako bi opisala proces građenja jezika – o problematici posedovanja stvari, iskustva, problematici pripadanja – kakva je kao čitateljka – koje i kakve strahove je velika Maša prigrlila – sa Mašom Tomanović razgovarala je Jelena Vukićević.

Završili ste osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, radite kao urednica, jedna ste od moderatorki u književnom društvu „Orfisti“ i autorka jutjub podkasta „Autoput i noć“ i bavite se književnom teorijom i kritikom. Gde se osećate najslobodnije, u kojim prostorima stvaranja, ili je sve isprepletano?

Ne čini mi se da se igde osećam baš slobodno, uglavnom nešto radim zato što osećam kao da to ima smisla, i kao da tu postoji neki izazov ili implicitni zadatak za mene.

„Orfisti“ su super zato što tamo imate priliku da čitate tekst pred petnaest ljudi i da vam svi oni daju komentare i utiske, da vam neko otvoreno kaže da ne razume nešto što ste napisali itd. Na Orfistima sam upoznala većinu svojih najboljih prijatelja, takođe.

Imati jutjub podkast je uzbudljivo na drugačiji način, zato što osmislite sadržaj, „izvedete ga“ sa nekim, i možete da vidite koliko je ljudima to zanimljivo ili ne.

Urednički rad se razlikuje od izdavačke kuće do izdavačke kuće, ali uvek ima veze sa odgovornošću, kao i ove prethodne dve stvari.

Mislim da je možda meni i uzbudljivo biti odgovoran za nešto, i da taj osećaj smatram važnim.

Zašto danas studirati književnost?

E sad! Možda s jedne strane zato što mnogo stvari u životu radimo u jeziku, kroz jezik, pa je značajno da probamo da ga osvestimo, da osetimo izražajne i smisaone nijanse, i da u njemu postanemo veštiji, na svoj način. S druge strane, mislim da je možda studirati književnost dobra pozicija zato što prođete kroz kulturno nasleđe sveta, kroz različite periode i njihove izraze u jeziku, i zato što čitate književni kanon godinama, tako da razvijete istovremeno ukus i toleranciju za stvari, svest o njima.

Razgovaramo o vašoj prvoj zbirci pesama Mogu da imam (Kontrast izdavaštvo, 2023). Kakva su vam očekivanja, obzirom da se knjiga već mesečak dana nalazi u prodaji? Ko su vaši potencijalni čitaoci?

Teško je baš reći očekivanja, ne osećam se kao da imam očekivanja. Bila sam srećna kada sam shvatila da mnogi ljudi sada reaguju, čitaju knjigu, citiraju stihove, javljaju mi se. Osetila sam kao da je nešto što sam ja godinama dubila na svoj način konačno dobilo ucelovljen formalni oblik, i bila sam srećna što taj oblik komunicira sa ljudima, što im, kako kažu, osvešćuje ili stvara neke utiske koje osećaju kao važne.

Teško je i reći ko su potencijalni čitaoci, možda ljudi koje zanimaju neki potencijali netipične savremene poezije, ili ljudi koje, kao i mene, zanima šta se dešava sa iskustvom ili osećajem kada krenemo da ga artikulišemo u jeziku, ili ljudi koje zanimaju slike koje imamo u glavi.

Kako ste pristupili pisanju zbirke, kako nastane jedna vaša pesma? Kako ste je i koliko dugo vremenski promišljali, bilo je nekog prethodnog plana ili ipak ne?

Ja pišem baš dugo, čini mi se da 15-17 godina aktivno pišem. Za mene je pisanje povezano sa razumevanjem stvari. Često se dešava da imam neku misao-rečenicu iz koje osećam da ide mnogo toga, i onda krenem sa pisanjem da bih videla šta je to što ide iz nje zapravo, i zato što me zanima način na koji se situacija menja sa svakom novom informacijom koju u tekstu dobijemo. Za većinu pesama kojih se baš sećam, sećam se celog procesa nastajanja, i toga šta je bilo artikulisano u njima i zašto.

Pesme iz zbirke su uglavnom nastajale u poslednje tri godine, sa dve tri koje su stare 6-7 godina. One čine jednu zbirku zato što ih je obeležila jedna problematika, problematika posedovanja stvari, iskustva, problematika pripadanja takođe, koja je za mene povezana sa problemom razumevanja, na neki način.

Ko su bili prvi, kontrolni čitači, ili – sa kime ste dorađivali tekst, razgovarali o napisanom? Koliko je u tom procesu bila važna uloga urednika Ivana Isailovića? U kojoj fazi rada se on uključio?

Kada sam potpuno oblikovala zbirku poslala sam je Milošu Živkoviću, Stefanu Piperu, Nađi Parandilović, Goranu Lakićeviću, Marti Radovanović, Nenadu Stankoviću, Mirku Kekiću i Slobodanu Ivanoviću. Svi ovi ljudi dali su komentare na zbirku, obeležili mi šta im je slabije u knjizi, šta im ne deluje dovoljno dobro izvedeno, i njihovo pisanje inače je mnogo uticalo na moje. Uglavnom, ako neko ne može da prepozna šta radite u tekstu on ne može ni da vam pomogne – a oni su prepoznali, svako iz drugačijeg ugla. Ja često verujem da je dobro da stvari koje radim kada su gotove budu iskreno sagledane od različitih ljudi, meni to pomaže.

Ivan Isailović (ili kako ga mi drugari zovemo, Maska) imao je povlašćeno mesto u procesu, pošto sam strahovala od njega kao urednika i nisam htela da ga razočaram, pa sam mu poslala potpuno sređen tekst oko kog nije imao neke zamerke niti izmene, ali je on na Orfistima i van njih godinama uticao na oblikovanje mojih pesama; imamo sličan ukus za poeziju, i pomagao mi je oko artikulacije u stihu kada sam imala 17 godina i tek došla na Orfiste.

Autentičnost u poeziji. Kako biste opisali traženje vlastitog mesta?

Nemam osećaj da iko sasvim piše kao neko drugi, tako da se nisam toliko time bavila, više time da budem iskrena i da radim to što sam zamislila ili što želim. Sad kad još razmislim – htela sam da uđem u odnos sa kanonom i sa autorima koje sam čitala ili koji su me oblikovali, tako da se možda u tom smislu odvija traženje vlastitog mesta.

foto: Marijana Janković

Uranjanjem u svet zbirke, naslućujemo da se jedinstvo pesme ne ostvaruje u njenim ključnim momentima, već kroz tanano prožimanje stvaralačkih trenutaka. Imamo više ritmičnih sklopova – puno boja, prelaza, skokova i opuštanja – skupova u kojima su razni trenuci otkrovenja, koraka unapred i unazad – jednom rečju – jezgara koji se smenjuju, izranjaju iz mraka, neprestano nošeni tananošću ritma koji posvuda struji. S tim u vezi, kako biste opisali proces građenja jezika? (ne volim u govor/ne volim u skrljati, pokušati, ponavljanje)

Mislim da sam gradila jezik sa željom da izrazim kako funkcioniše neposredni jezik u mom mentalnom procesu: sećamo se samo jednog oblika reči, koji je praktično kao neki simptom stanja u kom smo. Dugo me je u prozi fascinirao postupak korišćenja nepouzdanog pripovedača (pripovedača koji nije svestan da ne priča „objektivno“ o događajima ili koji „ne može“ da priča „objektivno“ o događajima, ili svesno ne želi, a čitalac to polako uviđa), tako da se verovatno trag tog postupka vidi u mom „pripovedaču“ u poeziji, čiji je jezik simptom njegovog stanja.

Htela sam da „ispratim“ pokušaje mog „lirskog subjekta“ da verbalizuje stvari, pa ponekad on biva konvencionalan, ponekad iz frustracije prenosi reči koje je čuo, ponekad krivo razume i tako prenosi, ponekad sam oseća neku misao koju opsesivno ponavlja…

Kako su nastajali ciklusi, da li su drugi autori i autorke bili neka vrsta podstreka, podsticaja?

Ciklusi su nastali iz moje vezanosti za neke latinske glagole. Kada sam učila latinski stalno sam primećivala kako su se neke reči kasnije prenosile i transformisale u evropskim jezicima. Takođe, u pokušaju da razumete značenje latinskog glagola vi gledate gde se on i kako upotrebljava u tekstovima, i iz toga rekonstruišete njegov opseg značenja. Samim tim, u rečniku vi imate niz engleskih glagola kojima on odgovara, i meni je bilo uzbudljivo i zastrašujuće kako pokušavamo da obuhvatimo šta nešto sve može da znači, kako pokušavamo da rekonstruišemo. Osećala sam da su grupe pesama vezane za neke glagole, za osećanje iskustva tih „radnji, stanja i zbivanja“, pa sam nazvala cikluse po latinskim glagolima i njihovim engleskim objašnjenjima. Postoji i kulturna pozadina toga, naravno, gde učimo dva jezika i sve što sa njima dolazi, ali ne mogu toliko da objašnjavam u ovom intervjuu.

Kad i zašto pisati poeziju? Da li su stihovi osećanja, kako to ljudi misle, ili su iskustva?[1] (šta je dovoljno srećno da ti je potrebno/šta je toliko srećno da ti je potrebno)

Ne znam. Svaki put kada čitam nekoga čije me pisanje fascinira vidim nove razloge i načine da se piše, iz različitih pobuda itd. Možda bi bilo dobro da ljudi pokušaju da pišu poeziju kako bi videli šta im njihov jezik poručuje, šta on to sadrži, šta im se nameće i tome slično. Ne mislim da su stihovi ni osećanja ni iskustva, nego nekakvi oblici. Eto, na tome ću da ostanem: oblici.

Kakva ste kao čitateljka? Šta sada čitate, i bez kojih knjiga ne možemo da zamislimo vašu biblioteku?

Hm…pa možda sam posvećena? Volela bih da sam posvećena, trudim se da budem. Sada čitam zbirku poezije Taumatrop Bojana Markovića, i baš je dobra, volela bih da je pročita onaj ko čita ovaj intervju.

Ne mislim o svojoj biblioteci, uglavnom imam knjige koje mi znači da imam zato što onda lako mogu opet da ih čitam, tako da npr. imam knjige Gastona Bašlara o vodi, vatri i zemlji, imam poeziju koju volim i imam neke modernističke romane koje sam čitala više puta i koji su mi važni.

to je ono što pobeđuje lepotu i pobeđuje zanos i pobeđuje

čak i sreću dok gura

lice majke u reku lice oca u drvo – gde Maša danas sakuplja zanos, sreću i lepotu?

Ovo je to filozofsko pitanje pri kraju intervjua, zar ne? Ne mogu da ih sakupim, ne mogu to sasvim voljno da uradim, i da citiram stih jednog mladog benda koji će uskoro imati prve svirke: „Ali ne možeš da ih dozoveš (Doći će).“

Na kraju, ili na početku, kakva je priča vašeg detinjstva, kakvi ste bili kao dete? Koje i kakve strahove je velika Maša prigrlila?

Kao dete sam bila mnogo stidljiva, i to sam tek skoro osvestila, i onda sam time osvestila da sada imam mnogo mehanizama kako ne bih bila stidljiva…

Možda sam jednim delom prigrlila strah od gubljenja kontrole, strah od toga da pogrešno razumem stvari, i čini mi se da sada više razmišljam o zajednici, a manje o sebi, i da – više razmišljam o tome šta mogu svesno da dam drugim ljudima, i to mi se sviđa.

foto: Marijana Janković

[1] „Ah, ali stihovima toliko malo postižemo kad ih pišemo rano. Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog života, i to po mogućnosti dugog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mladi cvetovi ujutru otvaraju.

Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su nerazjašnjeni, roditelja koje smo morali vređati kad su nam činili radost i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom – ), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su šumorno stremile uvis i odatle sa svim zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to misimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja i na lake, bele, zaspale žene u babinjama, žene koje se zatvaraju. Ali potrebno je da  je čovek bio i pored samrtnika, sedeo pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovima što nailaze na mahove. A nije dovoljno ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći ih zaboraviti kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer samo uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kad postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da  jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“ (Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, Rajner Marija Rilke)

Biografija:

Maša Tomanović rođena je u Beogradu 1995. godine. Završila je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radila je kao urednica u IK Darma Books, trenutno je izvršna urednica u FMK knjige. Jedna je od moderatora u književnom društvu „Orfisti“, i vodi jutjub podkast „Autoput i noć“. Objavljivala je poeziju u regionalnim časopisima (Tema, Polja) i na portalima (Čovjek-časopis, Strane.ba). Bavi se književnom teorijom i kritikom.

*naslovna fotografija: Marijana Janković