Manjinskoj srpskoj koprodukciji Srebrni medved u Berlinu za najbolji scenario

Manjinska srpska koprodukcija, film “Muzika” nemačke rediteljke Angele Šanelek, nagrađen je Srebrnim medvedom za najbolji scenario na upravo završenom 73. Berlinskom filmskom festivalu. Ovogodišnji laureat Berlinala nastao je u koprodukciji Nemačke, Francuske i Srbije, ovdašnji koproducent je beogradski “Dart Film”, a nastanak ovog filma podržao je i Filmski Centar Srbije (FCS).

I prethodni film ove autorke, “Bio sam kod kuće, ali…” (2019) takođe je podržao FCS-a, svetska premijera održana je u takmičarskom programu Berlinala 2019. godine, a Šanelek je tada ovenčana nagradom Srebrni medved za najbolju režiju.

Sinopsis “Muzike” glasi: Napušten po rođenju u grčkim planinama u olujnoj noći, Džon je odveden i usvojen, a da nije poznavao ni oca ni majku. Kao mladić, upoznaje Iro, upravnicu u zatvoru gde je zatvoren nakon smrtonosne tragične nesreće. Čini se da ona traži njegovo prisustvo, brine se o njemu, snima muziku za njega. Džon počinje da gubi vid… Od tada će za svaki gubitak koji pretrpi dobiti nešto zauzvrat. Tako će, uprkos tome što je oslepeo, živeti svoj život potpunije nego ikada.

Šanelek je napisala scenario, montirala i režirala film. Direktor fotografije, kao i u njenom prethodnom filmu, Ivan Marković, za zvuk je bio zadužen Rajner Gerlah, za kostime Anert Giter, a za scenografiju Ingo Klier. Uloge tumače: Aliocha Schneider, Agathe Bonitzer, Marisha Triantafyllidou, Argyris Xafs, Frida Tarana, Ninel Skrzypczyk, Miriam Jakob, Wolfgang Michael, Finn-Henry Reyels. Producenti filma su: Kirill Krasovski (Faktura Film), François d’Artemare (Les Films de l’Après-Midi), a koproducenti Vladimir Vidić i Nataša Damnjanović (Dart Film).

Angela Šanelek rođena je 1962. u Alenu u Nemačkoj. Po završetku gimnazije u Frankfurtu, od 1984. do 1990. godine, radila je kao glumica u brojnim nemačkim pozorištima. Akademiju za film i televiziju u Berlinu (DffB) upsala je 1990. godine, gde će upoznati Kristijana Pecolda i Tomasa Arslana, sa kojima čini ono što će kasnije postati poznato pod nazivom “berlinska filmska škola”, odnosno, njen prvi talas. Od tada je napisala i režirala više kratkih i dugometražnih igranih filmova, koji su premijerno prikazani na festivalima u Kanu (2004. “Marsej”, prikazan u programu “Izvestan pogled”; nagrada za najbolji scenario Nemačke asocijacije filmskih kritičara), Berlinu (skoro svi njeni filmovi, osim “Marseja” i “Snolikog puta”), Torontu i Lokarnu (2016. “Snoliki put”). Retrospektive njenih filmova organizovane su u Rimu, Lisabonu, Buenos Ajresu i Meksiko sitiju.