Mama!

Prvi film Darena Arnofskog je bila biblijska priča upakovana u matematički košmar koja je reditelju donela svetsku slavu i prestiž hermetičkog arti reditelja. Usledili su „droga je užasna ali Dženifer Koneli lepa“ film, „smisao života Hjua Džekmena“ film, „Miki Rurk vs lekovi protiv bolova/kriza identiteta“ film, „život i priključenija prima-balerine“ film i „balavi Rasel Krou gradi barku i onda sve eksplodira Majkl Bej stajl“ film. Poslednje Darenovo delo, „Mama!“ (2017) je skupina svih prethodnih naslova, pojačana biblijskim referencama i servirana, poprilično brutalno, metodom „prst u oko“.

„Mama“ je jedan od onih filmova čiji zaplet ne kazuje mnogo ali obećava podosta. Zvaničan sinopsis kazuje: Odnos bračnog para biće stavljen na test, kada se u njihovoj kući pojave nepozvani gosti, koji će narušiti njihov spokojan život. Najave su obećavale film poput „Rozmarine bebe“ (1968) Romana Polanskog, ili pak nekog od home invasion/ukleta kuća naslova tipa „Amitvil“. Međutim…

Iako je „Mama“ reklamirana kao drama/horor/misterija film je zapravo super-religijska drama iz pakla, čiji svaki sekund boli gledaoca poput klinaca pod nokte, konstanto ga potsećajući da izbavljenje ne postoji. Činjenica je da Arnofski nikada nije krio svoja pretenciozna umetničarenja po filmovima koje je radio, ali „Mama“ je svakako mentalno iščašenje svoje vrste. Zanimljivo je to da se reditelj opredelio da u samom startu pokaže, ali ne i pojasni, gledaocu kakav ga film očekuje. Iako isprva sve deluje samo blago poremećeno ubrzo se stvari zahuktaju a bizarnost i konfuzija preotmu kontrolu.

U svojoj osnovi film govori o muškom egu, ženskom instinktu i ljudima koji uvek žele, i svakako su spremni da uzmu pa makar i nasilno, više od onoga što možete ili ste spremni da date. Što i nije loša premisa, koja bi možda bila daleko prijatnija za gledanje da nije spakovana u priču o Bogu, Majci Prirodi, Adamu, Evi, Kainu, Avelju i svim njihovim potomcima iliti ljudima danas. Mislim da je upravo ova pseudo-biblijska priča ono što najviše buni gledaoce, koji se posle dva puna sata vizuelne torture i zbunjujućeg narativa osećaju kao da ih je neko ozbiljno tukao mokrom čarapom po glavi.

Imajući u vidu da je želeo da postigne superneprijatnost kod publike, uopšte me ne čudi što je Arnofski odabrao da film nema nikakvu pozadinsku muziku, kao i da prenaglasi pozadinske zvukove. Ovim se osećaj nelagode značajno multiplicira. Doduše, ovakva metoda je takođe najefektnija ako se koristi sporadično, a ne konstantno, ali Daren je uporan da nam svoje ideje sabije u grlo po svaku cenu. Poput biblijskih referenci, na primer.

Takođe je zanimljivo da je ceo film snimljen uskim kadrovima, kao i da kamera retko kada napušta perspektivu glavne junakinje. Ovim se nivo paranoje kod gledaoca ponovo multiplicira (što u kombinaciji sa prethodnom metodom korišćenja zvuka kod gledaoca stvara košmar u glavi) ali mu se i uskraćuju informacije o svetu oko junaka jer ga vidi iz samo jedne perspektive. Ovakav pristup možda i ne bi bio loš da Arnofski istovremeno dodatno ne komplikuje stvari nizom dešavanja u kojima se junaci ponašaju kao da bi publika trebala da zna o čemu se radi, a u stvari je potpuno izgubljena u vremenu i prostoru.

Lično, nisam ljubitelj filmova Dženifer Lorens mada ne mislim da je katastrofalna glumica. U „Mami“ ona se trudi koliko joj to njeni ograničeni kapaciteti omogućavaju. Možda bi i briljirala da pored sebe nema Havijera Bardema koji žvaće scenografiju i dokazuje da je u potpunosti sposoban da samostalno iznese kompletnu težinu filma. Doduše, Bardemovo ludilo je dodatno pojačano Edom Harisom i Mišel Fajfer koji, iako se vidno ne trude baš, totalno kidaju umenje umetnosti. Zanimljivo je da je Kristen Vig, posle veoma uspešne Saturday Night Live karijere, rešila da se prebaci u ozbiljne igrače. I uglavnom joj ide. Njeno vreme provedeno na ekranu je veoma kratko, na nivou kamea, ali efektno, te Vigova uspeva da uspostavi svoj lik u rekordnom vremenu. Ostatak glumačke postave nije toliko ni interesantan ni impozantan.

Na kraju, možda je najveći problem „Majke“ u tome što film, na kraju, ne ode nikud. Ništa se ne promeni, a junaci započinju svoj ciklus iz početka, potpuno nesposobni da išta promene. Upravo ova činjenica vraćanja na početak bez ikakvog pravog rešenja čini da Daren Arnofski biva Paulo Koeljo kinematografije, čovek čini filmovi navuku gledaoce da započnu putovanje ali ih na kraju samo vrate na početnu tačku sa porukom: „najbolje ti je tu gde si i rešenje je unutar tebe samog“.

Sve što sada želim je poseban krug pakla za Arnofskog i Koelja.