Da li imate preko 18 godina?

OKTOBARSKI SALON: Ljubavni zanos traje šest nedelja

Oktobarac jedna priča, od iskona dva putića, top 10 lista najvoljenijih radova plus bonus pitanje i pouka. Obavezno idite da se (raz)uverite.

Otkad je Oktobarski salon pretvoren u bijenale, nikad ne znam kad je ta godina kad pada, te me je ovogodišnji salon zatekao potpuno nespremnu. S vremena na vreme vidim neki konkurs za predaju radova i brzo ga zaboravim jer u konkurse ne verujem, te mi se tako izmakne i ko je kustos i ko su umetnici. Tako ne bi trebalo, s obzirom na to da je Oktobarac jedna od retkih velikih međunarodnih izložbi u Srbiji, gde je u toku šest nedelja trajanja moguće susresti se sa aktuelnom umetničkom scenom i onim što se zove savremena umetnost. A savremena umetnost je umetnost koja nastaje u istom vremenu u kome živimo, umetnost koja bi po svakoj logici morala da bude najbliža narodu. A još nije.

14481815_1302187176459602_4997415929321478157_o

Oktobarski salon me je uvek privlačio svojom mističnošću Pariskog salona, na kom nikad nisam bila ali sam ga zamišljala kao neko mesto gde je sve najnovije i najbolje, sve što treba znati i videti. Moj prvi Oktobarski salon je bio 2004. godine i ne sećam ga se uopšte. Sramota je da sam bila prvo na Bijenalu u Veneciji, nego na Oktobarcu u Beogradu. Kako bilo prvi Oktobarac koga se sećam je tek 47. po karakteru međunarodni, a kurirali su ga Rene Blok i Barbara Hajnrih. Pamtim ga po tome što sam u Beogradu videla radove nekih legendi savremene umetnosti o kojima sam samo slušala Jozef Bojs, Alan Kaprou, Sofi Kal i Nam Džun Paik. Tada sam mislila da revijalne izložbe, takozvani saloni ili mostre, treba da nam demonstriraju ono što je najbolje i najreprezentativnije, nešto kao Olimpijske igre u sportu.

Posle Rene Bloka i Barbare Hajnrih, Oktobarski su kurirali Loran Heđi, Bojana Pejić, Branka Anđelković, Johan Puset i Selia Prado, Alenka Gregorič i Galit Elijat, Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, kustoska grupa Red Min(e)d i na koncu Nikolas Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler. Kada su me 2011. godine  za treći dnevnik erteesa pitali šta mislim o Oktobarskom, ja sam rekla da je dobro što preovlađuje politika, jer je bitno govoriti o politici. Sledeće godine je bilo bitno što se dešavao u zgradi Geozavoda i najavio sva dešavanja koja će u Savamali uslediti, a godine posle toga bio je feministički i ja sam aktivnije učestvovala i pisala o njemu i za njega, čak vodeći ekskurzije raznoraznih posetilaca unaokolo i znajući napamet sve o svakom radu. I onda je počelo ludilo, odluka da se Oktobarski organizuje na svake dve godine, i posledično smene u KCB. Naravno da se ni sa čim od toga nisam slagala, ali opet sam bila i uvek ću otići. Jer kako da ne odem na izložbu koja se dešava u mom gradu, uz koju sam umetnički odrasla i po kojoj sam merila gde je to što radim u odnosu na druge i na svet. I onda je prestalo. Restart. Godina bez Oktobarskog salona, godina posle koje ne znam šta da očekujem.

Oduvek sam mislila da umetnost treba ukinuti, da bismo znali da li nam fali i da li nam je uopšte potrebna. I onda se vratio.

Super je što se vratio, super je što je internacionalnog karaktera i dalje, super je što je kustos svetski poznat, super je što ima politike, feminizma i ljubavi. Iako sam cinik, i povodom nemogućosti izložbi da deluju na realnu politiku i poprave društvo ili ljude nabolje, i iako sam pisala tekst Oktobarski salon kao pozorište nemogućnosti, koji je 2014. izašao u publikaciji OS, svim srcem ću uvek pozvati sve da odu tamo i vide gde smo, gde su, malo zableje, podruže se i promisle. Više ne verujem da bilo koja izložba treba da prikazuje najbolje ili najnovije radove, ne znam da li mi je bitniji kustoski koncept, kontekst izložbe ili gola umetnost, ali sigurna sam da na svakoj velikoj izložbi oduvek pronađem svoje favorite i nove omiljene umetnice i umetnike, čak i ako je sve grozno, lutajući u beskrajnim poljima uradaka, razmislim dobro o politici, umetnosti, ljubavi, svemiru i svim suštinskim stvarima. Zato nam (ili bar meni) “služi” umjetnost.

A evo i mojih top 10, redom pojavljivanja i tokom misli.

 

Dejana Vučićević – Još uvek ljubavnici

img_9916

Roll play srećnog braka je moja nova fantazija.

 

Aurora Rajnhart – Venus 1, 2 i 3

1-img_0386

 

Selfie not selfie ili šta definiše pravu ženu.

 

Dimitar Solakov – Tupi stubovi stvaranja

img_9889

Kako tačno double dildo vodi do univerzuma i svete tajne stvaranja.

 

Leiko Ikemura – Memento Mori

img_1090

Telo i smrt su stvari koje me najviše brinu.

 

Siniša Radulović 77 pitanja

img_0911

Za sve koji su se upitali nad velikim kosmološkim istinama odgovarajući na pitanja iz formulara.

 

Kristina Drašković Bočkov – Noć za ljubavnike

img_0340

Fuckpad ili što bi rekao kustos Dejvid Eliot, “izem ti izložbu na kojoj nema mesta za jebanje”.

 

Toni Šmale – Krevet kobasica, Feuerbock

img_0291

Sve je baš onako kao što izgleda, perverzno.

 

David Kripendorf – Ništa ne može izmaći mojim očima

img_1206

U kakvoj su vezi Opera i gradske urbanističke vragolije, u Kairu ali i u Beogradu.

 

Peter Juhanson – Predahnimo i sačekajmo uputstva sa nebesa

img_0640

Veran prikaz povezanosti religije i penetracije.

 

Antonia Božanić – Višak

img_0780

O progresivnom karakeru submisivnosti.

 

Neću pominjati rad Podupiranje Dženet Lorens koji je zvezda ovog Oktobarca, bar sudeći po instagramu, ni to da je neophodno otići do KC Beograd i uživo videti delove serije Truizmi, Dženi Holcer koja je za mene i dalje jedna od najznačajnijih umetnica na svetu. Idite vidite. Za libertarijance i ostale ljubitelje lika i dela Ejn (Ajn?) Rend imam poseban tip, film Bjorna Melhusa “Sloboda i nezavisnost”.

Bonus:

Kustosu ovogodišnjeg Oktobarskog salona, Dejvidu Eliotu, postavila sam samo jedno pitanje. S obzirom na to da i sam ne veruje u apolitičnost, i da često pokreće pitanja neokolonijalizma evropske kulture i tzv. prosvetiteljske politike, na koji način on reflektuje i prevazilazi svoju poziciju gostujućeg kustosa-kolonizatora, posebno kada ta pozicija znači dolazak iz zemlje “prvog” sveta i rad u zemljama “trećeg” sveta. To me je zanimalo kao ženu i kao patriotkinju.

14468701_1302188723126114_8210915473182587845_o

Zanimljivo, Eliot je počeo od referisanja na Oksford, u kome je započeo karijeru vodeći tamošnji Museum of Modern Art. Naime, Eliot je bez obzira na to kako mi odavde vidimo Oksford, rekao da je ta sredina iako u njoj borave neki od najvećih umova sveta, u isto vreme jedna od najkonzervativnijih i najprovincijalnijih sredina u kojima je radio. To negde potvrđuje i tezu koju sam ja pozajmila od Radomira Konstantinovića, a to je da je podela na PALANKU i SVET nestabilna, jer je palanka svuda, a svet je mesto kome stremimo i kome se nadamo, ali u realnosti nigde ne postoji, već se eventualno nekad ukaže.

Prema tome, ne postoji kontekst koji bi jednoznačno bio palanka ili svet, centar ili margina. Tokio nije svet sam po sebi, kao što ni Srbija nije palanačko slepo crevo.

Eliot je u svom odgovoru referirao na iskustvo rada na Sidnejskom bijenalu, i pokušaj pronalaženja i uključivanja marginalizovanih aboridžinskih praksi u polje savremene umetnosti, koji je podrazumevao duge procese istraživanja i rada kako bi se izbeglo relativizovanje pojmova (dobre i loše) umetnosti i savremene umetničke izložbe uključivanjem narodnih umetnosti samo i isključivo iz bednih razloga političke korektnosti, inkluzije i ostalih “dobrih” razloga kojima je mesto u ljudskim pravima, a ne u artu. Razumela sam da se jedino kroz političku budnost, veliki trud i rad, kuratora, kao i umetnika, može nadomestiti razlika početnih socio-ekonomskih i političkih pozicija (klasa, rasa, rod ili geopolitika) na koje umetnost ne utiče direktno, ali se ne možemo baš praviti kao da ne postoje. Razlika, nejednakosti i diskriminatornih faktora moramo biti svesni, u ljubavi i u životu, istovremeno razumejući kako one nastaju i na koji način se regulišu i održavaju. To znači da stalno moramo ulagati napor da ih prevaziđemo bez popuštanja ili srljanja u paternalističke obrasce koji reprodukuju te muke dalje i dalje. Ni ljubavni, a kamoli svetski bol, ne smemo normalizovati i prihvatiti, i to je možda najveća istina koju krije geslo ovogodišnjeg OS: Ljubavni zanos traje tek trenutak –dok- ljubavna bol traje čitav život.

14445208_1302188143126172_4741453681338329195_o

Ono zbog čega dodajem da je bitno razumeti ovaj proces kojim se rukovodio kustos OS je i preporuka da se čelni ljudi velikih umetničkih institucija u Srbiji, kao što je to u Engleskoj, Rusiji, Australiji, Ukrajini, Japanu i Australiji bio Dejvid Eliot, počnu i/ili nastave aktivnije baviti praksama istraživanja, učenja i truda oko ispravljanja krivih Drina koje nam kapitalizam nameće, da bi sa tih mesta otišli promenjeni, bogatiji i bolji, kao mi posle dobrih izložbi.

 Radno vreme Oktobarskog salona od 12 do 20 časova. Ulaz je slobodan sredom.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: