Da li imate preko 18 godina?

Lidija Delić: Delo ozvučeno tišinom

Rad ove umetnice predstavlja rezultat igre u tom prostoru i namere da se prikaže, evocira tačka u vremenu u kom jedan događaj prelazi u doživljaj

17
1

Lidija Delić, likovna umetnica koja živi i radi u Beogradu. Aktivna je na domaćoj i internacionalnoj sceni pre svega kao slikarka, ali i kao jedan od osnivača umetničkog kolektiva U10 koji promoviše mlade autore. Lidija na prvom planu komunicira slikom gradeći vizuelni jezik koji jedno od uporišta ima u (za nas ili za nju) neizgovorenom i prećutanom emocionalnom sadržaju. Njen rad predstavlja rezultat igre u tom prostoru i namere da se prikaže, evocira tačka u vremenu u kom jedan događaj prelazi u doživljaj. Nosilac takvog jednog trenutka predstavljen je motivom talasa – koji istovremeno i dolazi i odlazi. Sa Lidijom smo, po završetku njene poslednje izložbe u galeriji Manifesto, razgovarali o poetici, temama, fizičkom i metafizičkom prostoru njenih slika.

Los perros románticos, 42 x 30 cm, ulje i olovka na mermeru, 2016

Los perros románticos, 42 x 30 cm, ulje i olovka na mermeru, 2016

Pri svakom susretu sa tvojim radom “pomislim” kako u njemu postoji nešto ezoterično i klasično istovremeno.

To dobro opisuje mene (smeh). Jedan kolekcionar koji mi se često vraća, a koga nikada nisam upoznala, Japanac koji živi na relaciji Japan – Evropa je kazao kako mu moje slike govore o prostoru između Mediterana i Japana. To je zanimljivo. Ja volim sever, volim norveški jezik, rekla bih da sam vezana za sever intimno, ali sam i rođena blizu Jadranskog mora i to je neodvojivi deo onoga što jesam. A možda mi je samo blizak kamen i stenovito tlo, jer sam rođena u Crnoj Gori, svejedno da li je mediteranski, sa severa Evrope ili je možda pacifička stena. Kulturno, Mediteran je kolevka antike i evropske klasike, a duhovno sam dete stenja (smeh). Kao na slici monumentalnog, udaljenog i nedostupnog pejzaža kroz koji iznenada zaduva hladan vetar – volim kontraste.

Tiha poetika

Radim na taj način. Ne želim da prikazujem ništa agresivno, niti na agresivan način. Kada je u pitanju nastanak radova i kada je reč o rešavanju izlagačkog prostora, taj postupak se može videti kao tih i postepen, puštam da mi stvari same dođu. Takođe, dugotrajnim posmatranjem nekog prostora ili prizora omogućavate da sa njih spadne sloj svakodnevice i tako otvori te iste predmete i prostore za nove upise. To je verovatno i u vezi sa onim klasičnim što si spomenula u prvom pitanju, klasično je nemoguće odvojiti od bezvremenog, bar za nas Evropljane.

Izraz je sveden i na ivici materijalnog – kao zvuk.

Pa zavisi? Sa nekim radovima je tako kako si rekla (slike bele arhitekture sa palmama, Soap Bubbles serija), a na drugima je vrlo prisutna predmetnost slike kao objekta. Meni su sinestetičke igre jako uzbudljive! Obožavam i takve umetničke prakse. Od prvih svojih izložbi želim da spojim više vizuelnih i zvučnih elemenata, odnosno da njihovim drugačijim uodnošavanjem stvorim novu materijalnost. Nekada sve počne sa zvukom, nekada ne, već, na primer, imam video. Završila sam studije slikarstva, ali sam na postdiplomskim studijama višemedijske umetnosti shvatila da mene ne zanima tradicionalno štafelajno slikarstvo u užem smislu. Ja se služim slikom (predmetom, kao i prizorom) ali i fotografijom, kao polazištem za nastanak ambijenta. Slika je tu prisutna, ali funkcioniše tek sa drugom, trećom i petnaestom predstavom. Ne mogu reći da sam samo slikarka (smeh).

Prizori su krhki na ivici apstrakcije, istovremeno su stabilni. To u meni budi nelagodnost.

Ne zaključavam scenu već je ostavljam otvorenom. Reč je dakle o mom konceptu slike ali i o načinu na koji moja slika nastaje. I u meni moja slika često budi nelagodnost – neshvatljiva mi je ili neuhvatljiva. Kada za nešto ne znamo tačno šta je, to nam budi neku nelagodnost. Morandi je rekao da je sve misterija, i mi sami i najednostavnije i najskromnije stvari su misterija. On je na primer imao vrlo složen proces slikanja tj. pripreme slika pre nego što ih i naslika na platnu, a koji se verovatno ne vidi u običnom nefokusiranom posmatranju njegovihi platana. Ja na slikama radim dugo i one za mene i posmatrača imaju drugačije pojavnosti, dok ona vidi nešto, uslovno rečeno završeno, za mene su platna proces koji se ne završava, dok ti vidiš nešto nežno ja mogu da mislim nešto divlje, poenta je kontekst. Apstrakcija je najotvorenija forma koja je podložna beskrajnim upisima i tumačenjima, zato mi je i izazovna.

Priroda i čovek

Nadovezala bih se na pitanje apstrakcije od malopre. Izbegavam konkretnu narativnost u svom radu. Trudim se da izložim svakodnevne elemente iz naše okoline i promešam karte i na taj način im omogućim da se prikažu u drugom svetlu. Pitanjem odnosa prirode i čoveka sam se bavila u nekoliko većih celina – npr u radu Tropique Nord u kojem sam suprotstavila ideju Prirode kao nečemu što se nalazi oko ili nasuprot nas i kategoriju pejzaža kao slikarskog žanra. Često na putovanjima pravim fotografske beleške ili kratke video zapise, vrlo retko nešto skiciram ili crtam. Pravim jako puno fotografija koje sa strane sigurno izgledaju hermetično jer su zaista namenjene samo meni. Kada se vratim u atelje primećujem kako često među tim materijalima ima dosta prizora prirode, klasičnih pejzažnih fotografija, ali mi bude teško da utvrdim i objasnim zašto su neke fotografije nastale. Očigledno je da me prizori i susreti sa florom i faunom, posebno ako se nalaze u sukobu ili u nepredvidivim spojevima sa arhitekturom vrlo pokreću.

 Tropique Nord, ulje na platnu, izgled instalacije, 57. Oktobarski salon, 2018

Tropique Nord, ulje na platnu, izgled instalacije, 57. Oktobarski salon, 2018

Pisac naučno fantastične triologije Southern reach po čijoj prvoj knjizi je snimljen film Annihilation, Jeff Vandermeer, u jednom intervjuu je rekao kako on živi na Floridi, lokaciji koja je izvrsno mesto za napuštanje iluzije da smo u stanju da kontrolišemo neposredno okruženje. Jednostavno, tamošnja bujna priroda dovodi u pitanje integritet bilo kojeg predmeta i konstrukcije koju je čovek napravio. Od mitske kudzu loze koja uništava sve pred sobom, uvlači se u motore automobila parkiranih preko preko noći, pa do sićušnih ružičastih gekona koji su se nastanili u piščevoj kući. U Beogradu imamo primer ambrozije, tako da je naša svakodnevna egzistencija mnogo više nalik situaciji iz filma Annihilation nego što mi to mislimo.

Motiv mora i talasa

Već sam rekla kako sam rođena blizu mora i talasa – neodređeno i nepovratno sam vezana za taj predeo. Valjda je to tako, nešto sa čim si dugo, posmatraš i upijaš, to te oblikuje.

U radu In Search of the Miraculous sam koristila kao predložak trodelni projekat (od kojeg sam preuzala i naslov) iz 1975. holandskog umetnika Bas Jan Adera. Drugi deo tog projekta je trebalo da bude umetnikov prelazak Atlanskog okeana u jedrilici za jednu osobu iz Masačusetsa (USA) do Falmoutha u Engleskoj. Nakon devet meseci španski ribari su pronašli ostatke njegove jedrilice Ocean Wave u blizini irske obale. Do danas se nije otkrilo da li je Jan Ader izvršio samoubistvo, da li se udavio ili je preživeo i nastavio da živi sa drugim identiteom. Njegov život je bio potraga za granicama i onim što se nalazi iza horizonta. Svaki rad u njegovoj kratkoj karijeri istraživao je moći gravitacije, apsurda, izazova i neuspeha. Kroz svoju umetničku praksu često sam koristila motive horizonta, mora, okeana, talasa, zalazaka kao sredstva za sopstvene potrage za smislom. Radovi su produžetak naših ličnih istorija i traganja. Ja često jurim nešto što se lakše oseti nego imenuje, a sam proces istraživanja mi je mnogo bitniji od bilo kog konkretnog cilja.

Slikam uvek korišćenjem fotografija, ne mislim direktno precrtavanjem fotografija, već onoga čega se setim preko te fotografske beleške, izvlačim iz memorije taj osećaj i produžavam mu trajanje. Tako je bilo i sa tim brojnim talasima. Trenutak koji sam želela da zabeležim već je nestao, prošao je. Sve su to neuhvatljive fluidne stvari koje teku i menjaju se. Iz forme talasa ulazim u kamenje i idem u apstrakciju – u predeo između mora i planina, to je čist Hokusai. Kada sam bila na Islandu čudila sam se odsustvu šuma, oni nemaju ništa zeleno, imaju samo to vulkansko stenje. Njegova geološka struktura i ono što vreme ostavlja na tom stenju je neverovatno, neuhvatljivo. Mi ne znamo koliko se godina sve dešavalo, možemo da naslutimo ali vrlo teško možemo da razmišljamo na tim vremenskim skalama.

Diving (skakačica), 30 x 20 cm, olovka i ulje na mermeru, 2016

Diving (skakačica), 30 x 20 cm, olovka i ulje na mermeru, 2016

Ponavljanje i trajanje

Ponavljanje mi je važno iz više razloga. Jedan prizor može da se izgubi, da izgubi na snazi značenja. Ali šta kada bi se ponovio i uveličao na neki način? Želim da uveličam nešto onoliko puta koliko je dovoljno da to postane ideja za sebe. Takav je slučaj bio sa radom Skakačica. Sve jeste krenulo od prizora skoka ženske figure u vodi i pljuska vode nakon skoka, ali taj jedan prizor mi ne bi značio puno i zato sam ga razdelila i umnožila. Sve je pomalo nalikovalo na Maybridgove fotografije mehanike pokreta. Ali mene je interesovao prostor koji je nastao ponavljanjem – zato se i izložba zvala Međuprostor, prostor između mislećeg i opažajnog. Takođe nisam htela da pravim mehaničku (fotografsku) kopiju svog crteža, i zato je svaki crtež bio malo drugačiji. Kada tako serijalizovane crteže stavimo jedne do drugih dobijamo nešto nalik trajanju, iluziju trajanja. Sa druge strane, trajanje može da bude jako dugačko. Na primer koncept geološkog vremena. Na tako izduženoj vremenskoj skali započinjemo preispitivanje opšteprihvaćenih čulnih i kognitivnih kapaciteta neorganskih elemenata (kamena, stene, tla) da emocionalno, intelektualno ili telesno utiču na nas ljude (poslednja izložba).

U tvom radu postoji nešto neizgovoreno i prećutano (za nas ili i za tebe) što dovodi do odsustva, do odlaganja katarze.

To je tako, ja nemam neki prepisani cilj, ne šaljem jasnu poruku. Moja umetnost jeste udaljena, otprilike samo nešto još malo da objasnim i biće bliža drugima (smeh). Mislim da moja umetnost može pre da se oseti ili spozna na drugačije načine nego intelektualno. Volim da se sadržaj polako otkriva, ne volim da propisujem šta i kako, ne mora sve da ima jasno zašto, čak i kada umetnik zna zašto. Ovo se ne odnosi na ideju otvorenog dela, to je nešto drugo. Reč je o onome što možemo da naslutimo, intuitivno, kako se umetnik oseća i zašto radi na način na koji radi itd. Susret sa sadržajem koji nije očigledan je lep za promatranje, i upoznavanje neke osobe i njenog sveta. Nikada nisam bila konkretna sa likovnim sadržajem jer mislim da je slika mnogo moćnija od tekstualne intrepretacije. Na kraju krajeva sadržaj stvaramo na različite načine i različito ga i komuniciramo, u tome je lepota.

Prizor kao mistično iskustvo, na granici iskustva. Čak i kada su u pitanju konkretne scene nismo sigurni šta vidimo – prizor ili nešto izvan.

Kroz izložbu u galeriji Manifesto sam htela baš to da postignem, otvaranje pitanja o tome čemu se prisustvuje. Prvo sam tokom razgovora sa Mirkom Lubardom, vlasnikom, pomislila da mi je potrebna neka masivna instalacija, nešto što će dominirati prostorom. A onda sam tamo provela toliko vremena i poželela sam da naglasim iskustvo istraživanja sadržaja baš tog mesta – privatnog stana u jednoj beogradskoj stambenoj zgradi. Na kraju su slike ispratile formu koncepta ispitivanja geološkog vremena u dve ravni – forme koje stvaram prate konfiguraciju prostora, pukotine duž zidova, slojeve maltera i boje i lepka, elevaciju podova, pisane oznake koje su ostavili za sobom zidari i električari. To sve liči na istraživanje načina kako su ciklusi erozije i sedimentacije i procesi podizanja i spuštanja i mlevenja stena milionima godina oblikovali vidljivi deo naše planete. Sa druge strane, nisam htela da slike budu zarobljene u tom prostoru, već da mogu da funkcionišu samostalno i kada se odovoje od njega, dok sam korišćenjem epoksi smole kojom sam prekrila slike ukinula ram koji ih razdavaja od okoline. Svi ovi postupci su na kraju bili usmereni na otvaranju postavke za različite interpretacije i pereceptivne igre.

Važan ti je prostor u kom izlažeš. Kako se odnosiš prema njemu?

Već sam spomenula kako je tekao nastanak slika za Manifesto. Vrlo mi je važan, verovatno je i ključni element mog rada, a sadržaj koji biram za izložbu prilagođen je prostoru. Možda bih rekla da se ja prvenstveno i bavim radom u prostoru i na lokaciji. U tom smislu mi je rad na Oktobarskom salonu bio neka vrsta prekretnice, uz doktorsku izložbu u U10. Od početka je trebalo da delim prostor sa jednom umetnicom čiji su radovi vizuelno vrlo jaki, dominantni i razmišljala sam o tome kako da postavim svoj rad, a u odnosu na njen. U tom trenutku su organizatori zamenili umetnicu jednim drugim učesnikom i iznova promenili uslove. Ipak sam htela da ostvarim dijalog i sa Muzejem grada i zahtevnim prostorom bivše Vojne akademije. Sa razradom ideje mi je pomogao arhitekta Miša Mladenović. Osmislili smo kontrukciju koja je delimično reprodukovala mehaničke sisteme za skladištenje slika u muzejima i velikim galerijima. Želela sam da napravim intervenciju u morfologiji zgrade i dodeljene sobe kako bih reflektovala na to kako funkcionalne karakteristike nekog prostora utiču na naš doživljaj okoline. U toku rada sam otkrila da se u prostoriji nalazi i još jedan skriveni prostor/plakar iza prekrečenih drvenih vrata. Rad sa prostorom uvek iznova otkriva setove alata za razvoj novih uvida i perspektiva na teme koje me interesuju. Naučila sam kako da ostanem osetljiva na taj govor i signale koji mi stižu iz ambijenta i da ih upotrebim kao aktivnu komponentu ili sadržaj rada, a ne kao neutralnu pozadinu.

A view from an office, 150 x 180 cm, ulje na platnu, 2020

A view from an office, 150 x 180 cm, ulje na platnu, 2020

Materijali i taktilnosti

Volim sebe da iznenadim u procesu rada. Ranije sam se stidela da kažem kako se igram dok radim. Pokušaću da pojasnim, čini mi se da se umetnici često drže jednog jezika, odnosno kada naiđu na ono što publika prepozna oni to razvijaju, često u nedogled, a ja želim da pobegnem od toga. Dok pripremam jednu seriju radova, izložbu, paralelno sa tim radim nešto potpuno drugo što nije u vezi sa tim. Na primer, na fakultetu sam se u jednom trenutku zainteresovala za tehnike izrade papira, pa sam u jednom navratu napravila sopstvenu smešu – nekakvu papirnu pulpu koju sam zatim formirala po otiscima kućnog rendea. To je bilo pravo višemedijalno istraživanje, neograničeno predarsudama kako slika treba da izgleda i šta treba da bude. Ili kada sam u istom periodu otkrila kako Peter Doig izlaže svoja monumentalna platna uticajima vremenskih prilika, kako prenosi platna privezana za krov automobila dok se mušice i trunje lepi po površini. Od tog pristupa koji mi je očigledno instiktivan, samo sam nadogradila tehnike i proširila paletu, tako da sada pored rada na samoj slici unutar rama inkorporiram sve materijalnosti iz okoline ili ih rekonstruišem tokom postavke. Kao kod Gastona Bašlara gde dematarijalizacija forme istovremeno konstituiše i razgrađuje, na simboličkm, senzitivnom i poetskom nivou ili kod, ponovo, Morandija gde objekti i taktilnosti nestaju kako bi otkrili prostor koji postoji između njih.

Tropique Nord, 220 x 160 cm, ulje na platnu, 2018

Tropique Nord, 220 x 160 cm, ulje na platnu, 2018

*fotografije radova: Pavle Kaplenec, Mihailo Vasiljević

Lajkuj:

Komentari:

  1. Djura says:

    Sjajno

Ostavite komentar:

Slični članci: