Da li imate preko 18 godina?

Pozorište koje je stvorila publika

Le Studio

0
0

Pozorište je kroz vreme imalo razne funkcije, od nekog prvog vida ‘mas-medija’ još u antičko doba, do prenošenja političkih ideologija, njegova sposobnost adaptacije predstavlja fenomen. U pozorišnoj krizi koja u Srbiji traje mnogo duže nego što bi trebalo, funkcija pozorišta u društvu zagubljena je u mnoštvu monotonih repertoara institucionalnih pozorišta koja su postala mesta okupljanja za kulturne ‘posvuduše’. Ipak, na Gundulićevom vencu u Venizelosovoj 42 krije se nešto zanimljivije od onoga sa čim se domaća publika susreće – Le Studio, kao prvi nezavisni teatar sa stalnim repertoarom koji predvodi ovaj pozorišni model u Srbiji. Razgovarali smo sa njihovim rediteljem, Francuzom Jean-Baptiste Demarigny i PR-om pozorišta Britancem Chris McDonaldom o tome kako je pozorište nastalo i zašto su odlučili da ostanu u Srbiji.

lestudio 6

Kada ste došli u Srbiji i zašto ste odlučili da ostanete ovde da radite?

Jean-Baptiste: Pre četiri i po godine, i to vozom ako se dobro sećam. Šalu na stranu, nakon godina putovanja od zemlje do zemlje, gde sam pokušavao da shvatim različite načine kojima se ljudi bave pozorištem, različitu publiku, pokupio sam dosta stvari koje su i danas prisutne u mom radu. Bio sam student jednog glumca koji je sarađivao sa Piterom Brukom, a u to vreme ova iskustva u raznim delovima sveta su me mnogo inspirisala. Nakon toga odlučio sam da se skrasim u Beogradu.

Znam da je mnogima čudno zašto bi neko odbaciju karijeru u Parizu zbog nestabilnog posla u Srbiji, ali odgovor je lak: avantura.

I zbog toga mi je bilo zanimljivije da ostanem u Beogradu i pokušam da stvorim nešto što novo, umesto da se vratim u Pariz i da idem nekim već utemeljenim putem.

Chris: Prvi put sam posetio Srbiju 2012. godine kada sam se, kao i mnogi turisti sa Zapada pre mene, zaljubio u jednu devojku iz Beograda. Tako sam narednih godinu dana balansirao svoj posao u Londonu kao freelance urednik i života u Beogradu. Konačno sam se preselio ovde leta 2013. godine i od tada ovde pišem kao novinar, predajem engleski itd.

Kako si stvorio Le Studio?

Jean-Baptiste: Nisam ja stvorio Le Studio, stvorila ga je publika koja iz nedelje u nedelju dolazi u tolikom broju i održava ga živim. Naravno da sam hteo da osnujem pozorište u Beogradu, ali nisam znao da će se to dogoditi tako brzo. Imalo smo prostor – Studio, koji smo iznajmljivali za generalne probe i za časove glume i muzike koje sam tamo održavao. Jednog dana smo imali generalnu probu pre nego što je trebalo da gostujemo u jednom institucionalnom pozorištu i pozvali smo neke prijatelje da pogledaju predstavu pre toga. Ljudima se svideo prostor i izvođenje i tada smo shvatili da nam nisu potrebne crvene stolice i velike crvene zavese, već smo imali pozorište ovde, jer je publika tako odlučila.

Kako si počeo da radiš za Le Studio i koji je sada tvoj posao?

Chris: Kada sam došao u Beograd pisao sam za jedan časopis na engleskom, ali sam tamo ostao samo pet meseci. Predajem uveče engleski, ali sam odjednom shvatio da imam mnogo slobodnog vremena preko dana, a ja sam osoba koja ne voli da ima mnogo slobodnog vremena jer malo poludim. Uglavnom, otišao sam da gledam predstavu “Raspareni par“ jer moj prijatelj Marko Petrović igra u toj predstavi. Znao sam Jeana preko zajedničkog prijatelja, pa sam odlučio da budem dovoljno hrabar i pitam da li im je potrebna bilo kakva pomoć u pozorištu. I kako to obično biva, baš u tom trenutku radili su na predstavi “Pod mlečnom šumom“ čija radnja se odvija u Velsu, odakle sam ja inače, tako da sam postao saradnik i stručnjak za velšku kulturu u toku tog procesa. Pored toga, pišem turističke i kulturne članke za razne aviokompanije.

Šta razlikuje Le Studio od ostalih pozorišta u Beogradu i Srbiji generalno?

Jean-Baptiste: Le Studio nije samo pozorište, to je način života. U intimnoj atmosferi stvara se osećaj kao da ste u svom domu, omiljenom baru ili kafani. Nakon predstave publika uvek ostane na piću, pridružuju im se i glumci i svi zajedno diskutujemo o predstavi i mnogim drugim stvarima. Pored toga, razlikuju ga i predstave kao takve. Ja ne uživam toliko u pozorištu, jer mi je uglavnom dosadno, ne zato što je pozorište dosadno nego zato što ljudi koji se bave njime nisu savladali neke osnove, a kao što Piter Bruk kaže: „Zlo je dosada“. Le Studio je živo pozorište u kom uvek pokušavamo da pomerimo neke granice i stvaramo veze postajući jedna velika porodica.

Radio si u jednom pozorištu u Mančesteru, koje su sličnosti a koje razlike u odnosu na Le Studio?

Chris: Osim toga što su oba pozorišta ispunjena divnim ljudima i nedostatka prirodnog svetla zbog svojih lokacija, prilično se razlikuju. The Manchester Library Theatre, koji više ne postoji u svojoj originalnoj formi, nalazilo se u Gradskoj biblioteci Mančestera. Ja sam tamo radio u prodaji, ponekad pomagao u seketorima za marketing i u administraciji. Što se razlika tiče uglavnom su one najviše osetne u toj strogoj formalnosti. Dok smo se u Mančesteru nekada pomagali između sektora, ljudi koji se bave nekim administrativnim poslom nisu baš mogli da se približe umetničkom procesu i da komuniciraju sa umetnicima mnogo, osim prijateljskog pozdrava.

Le Studio, kao malo pozorište koje se vodi konceptom uradi sam, ruši te barijere između umetnika i administracije i svi rade zajedno.

Kao reditelju, koliko ti je zahtevno da postavljaš predstave koje se bave prilično lokalnim temama i problemima građana Srbije, s obzirom na to da nisi odavde poreklom?

Jean-Baptiste: Odgovor je lak – radim to kao i glumci. Pokušam da uđem u lik, da ga razumem i razmišljam kao on. Uostalom, isto kao što je i Ivo Andrić pisao o Omer-paši, a nisu živeli u isto vreme. Drugo, srpska istorija pripada celom čovečanstvu. Da, srpska istorija je formirala identitet ljudi ovde i njihov mentalitet, stoga je jedini uslov da te istorijske činjenice i probleme tretiraš s poštovanjem, jer su deo svake osobe ovde. I to je ono što ja pokušavam u svom radu: da razumem kome se dešava šta, sa kojim razlogom i koje su posledice toga.

Kako izgleda proces rada sa glumcima?

Jean-Baptiste: Ove godine sam odlučio da promenim svoj način rada sa glumcima, ali ne bih da pričam o tome pre premijere u junu, gde će se u novoj predstavi videti te promene. Ali mogu da ti kažem nešto o komunikaciji sa glumcima. Glumci i ja komuniciramo čudnim jezikom, to je miks srpskog, engleskog i francuskog. Svaki put kada novi glumac dođe njemu je to šok i on biva, pa, „izgubljen u prevodu“. Vremenom smo naučili da se sporazumevamo iako komuniciramo na tri jezika. Na primer, tek skoro sam naučio da je reč „progon“ u engleskom „a run through“. Do sada su moje rečenice obično izgledale ovako: „ Ajde ljudi, get ready for progon, merci!“.

Šta ti se najviše sviđa u radu u Le Studiju?

Chris: Rekao bih ljudi, ali znam da će oni to pročitati, a ne želim da ih razmazim i da postanu arogantni. Šalim se, definitivno ljudi. I Jean-Baptiste i Sanja i Dragan i svi glumci su izuzetno ljubazni i postali smo pravi prijatelji. Volim da sedim nekad na probama i ponudim neko rešenje, ne želim da postanem sad neki pozorišni umetnik, nego mi je proces stvaranja predstave fascinantan. Takođe sam od Sanje, koja ulaže mnogo truda i kreativnosti u scenografiju skoro bez budžeta, naučio da mnogo toga mogu da napravim sam, sa svoje dve ruke. I na kraju, Le Studio je uvek odlično mesto da popiješ pivo, uživaš u dobroj muzici i družiš se sa ljudima posle predstave.

Kako bi opisao Beograd u jednoj rečenici?

Chris: Beograd je jedan proces i rad koji traje, a uz prave ideje i energiju ima potencijal da postane nešto veliko.

foto: Ana Vuković i Le Studio

pozoriste

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: