Da li imate preko 18 godina?

MAD MAX u očima stručnjaka

Tako je govorio Pajkić...

Autor:
0
0

Kada se pojavio podelio je kritiku. Bilo je veoma negativnih komentara na ovu australijsku postapokaliptičnu akciju. Posle premijere “Pobesnelog Maksa” 1979. godine jedan od australijskih kritičara ističe da je reč o ostvarenju koje će biti favorit silovateljima, sadistima i ubicama dece. The New York Times ga je posle američke premijere okarakterisao kao “ružan i nekoheretntan film”, dok ga je Variety pohvalio.

“Pobesneli Maks” je svakako važan film za generacije koje su odrastale osamdesetih i svetu je otkrio Mel Gibsona, buduću zvezdu holivudskog filma. Sa budžetom od skromnih 400.000 američkih dolara u matičnoj Australiji je ostvario zaradu od 5,3 miliona, dok je zarada u svetu premašila 100 miliona.

Pobesneli-maks-posteri

Blagonaklona nije bila ni ovdašnja kritika. Posle jugoslovenske premijere Nebojša Pajkić u Džuboksu, u tekstu pod naslovom “Nova Australija”, piše da ćemo reditelja ovog ostvarenja Georga Millera morati da tretiramo kao studenta Novog Holivuda koji je odlično nabubao lekcije, ali ih nije baš najbolje razumeo.

“U Millerovom filmu mnogo toga već na nivou idejno-dramaturške postavke ne štima. Zamišljen kao dosledno sprovedeni do krajnjih konceptualnih konsekvenci dovedeni road-movie, Mad Max je odličan poligon za demonstriranje rediteljskog egibicionizma Georga Millera koji u svakom trenutku želi ukazati na vlastiti visoki nivo elaboriranja novoholivudskih trendova, tako i visokih realizaorskih mogućnosti australijskog filmskog osoblja. Kada se sve sabere film deluje kao neka vrsta reklamnog foršpana za propagiranje australijske kinematografije na američkom tržištu”, piše Pajkić.

Mad-Max-2-Bloody-Max

Pajkić u kritici ukazuje da je Miller tokom svog elaboriranja američkog filma 70-ih mnogo toga pobrkao, jer je pokušao da visoko stilizovane stavaralačke postupke kasnih sedamdesetih miksuje sa mnogo tradicionalnijim obrascima kasnih šezdesetih-ranih sedamdesetih.

“Pri tome je prevideo (prevideo ili nije promislio) da se stilski manirizam kasnih sedamdesetih teško može oslanjati na konzervativne moralne obrasce razvijene od pedesetih ka sedamdesetim.

Inače mu se ne bi moglo desiti da motive i sredstva koji su proživeli svoj žanrovski vek i pretvorili se u rekvizitarij parodije, tretira kao aspekt naturalističkog na kojoj se bazira napetost.

Moguće je, borbeno, ustvrditi da George Miller svoje rokere (uprkos vremenskom lociranju u blisku budućnost u kojoj su jedina opasnost) drži dosta bezopasnim i komičnim, ali se tog trenutka stvara nova serija problema”, kaže Pajkić.

On navodi da neozbiljni neprijatelji postaju vrlo slabo pokriće kako za visoku akcionu koreografiju, tako i za nasilničku žestinu glavnog junaka.

“Tog trenutka njegova osvetoljubivost, njegova sklonost ka nasilju postaje potpuno neprimerena.  A potom slede konstektualna pitanja. Onoga trenutka kada se upitamo za motivacije, sudaramo se sa prostornom-vremenskom dislociranošću priče. Sa odustvom socijalnih kordinata itd. itd”, kaže Pajkić.

mad-max

Ništa bolje kod ovdašnje kritike nije prošao ni nastavak “Drumski ratnik” iz 1981. godine. Ovoga puta Nedeljko N. Despotović podseća na Pajkićevu kritiku prvog filma, ističe da je nastavak loš film i da je “pojednostavljen i nedovoljno razrađen scenario” zapravo materijal namenjen Millerovom minimalističkom sistemu režije.

“Millerov glavni junak je bez čvrstog morala, morala koji nije pretpostavljen filmu (gledaocu). On naftašima pomaže za nagradu od nekoliko kanti benzina ili kad ništa drugo nije u stanju da uradi.

Predstavnici morala su naftaši, koji uzgred budi rečeno izgledaju kao postapokaliptični hipici. Oni se bore za veliku stvar – produžetak ljudske vrste. S druge strane barikada su pankeri morala sličnog Maxovim.

Njih zanima samo benzin. Hipici pobeđuju pankere tako što izmanipulišu glavnog junaka. Max ostaje u sećanju, a desetkovani hipici su happy end podloga za odjavnu špicu. Strašno zar ne?”, piše Despotović u kritici objavljenoj u 156. broju Džuboksa.

Despotović iznosi zaključak da je bubalica Miller osetno popustio u učenju što se odrazilo na njegov najnoviji ambiciozni projekat.

Treći nastavak ove australijske postapokaliptične akcije doneo nam je još jednu zvezdu. Tinu Turner koja je tih godina dominirala na muzičkoj sceni i nekoliko uzastopnih godina osvajala Gremi nagrade za najbolji ženski vokal. Jednu od njih za “One of the living” iz filma “Pobesneli Maks 3:

I Džuboks je u prikazu ovog filma najviše pažnje posvetio upravo Tini Tarner, ističući da je kao Aunty Entity mešavina eksplozivnog tipa feudalne gospodarice, postmodernog ženskog viteza i seksi mačeta. Ovaj članak se ne bavi kvalitetom samog filma, već ističe da ima dve zvezde, da se za kratko vreme višestruko isplatio, da se naslovna pesma “We don’t need another hero” sjajno kotira na top listama i da je bioskopsko zadovoljstvo garantovano.

I “Pobesneli Maks 4: Autoput besa” garantuje bioskopsko zadovoljstvo. Prethodni film je snimljen pre tri decenije tako da je vremešnog Mel Gibsona zamenila britanska zvezda u usponu Tom Hardy. I četvrti nastavak ima žensku zvezdu – Charlize Theron.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: