Kritično kritički: Vodič kroz srpski film 2000-2017.

Knjiga Kritički vodič kroz srpski film, 2000-2017 autora Đorđa Bajića, Zorana Jankovića i Ivana Velisavljevića, u izdanju Filmskog centra Srbije, bila je predstavljena prvi put u martu ove godine. Jedinstvenu knjigu na našoj kulturnoj i izdavačkoj sceni, koja sadrži kritičke tekstove o svim srpskim dugometražnim igranim filmovima prikazanim u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili na festivalima u periodu od 2000. do 2017. godine, napisali su predani i istrajni kritičari i ljubitelji srpskog i jugoslovenskog filma. Bajić, Janković i Velisavljević imaju dugogodišnje kritičarsko iskustvo u štampanim i elektronskim medijima, a u svom kritičarskom radu specijalizovali su se upravo za srpski film. Povodom drugog izdanja ove knjige, koje će između ostalog biti predstavljeno na Pulskom filmskom festivalu, postavili smo im pitanja: o filmu, kritici, mogućnostima i budućnosti srpske kinematografije. 

Ideja-vodilja prilikom nastanka knjige bila je da se na jednom mestu nađu tekstovi o svim domaćim filmovima novog milenijuma, te da se publici i stručnoj javnosti pruži sistematičan, pregledan i temeljan uvid u domaću produkciju u tom periodu. Cilj Kritičkog vodiča kroz srpski film je da se, u atmosferi opšteg i neprolaznog diskontinuiteta i (samo)zaborava, stvori trajni osvrt na domaći filmski fundus iz ovog milenijuma, i to na način koji u sebi sjedinjuje pet tendencija od ključne važnosti za jedno ovakvo izdanje: filmofiliju, preglednost, iskrenu brigu za srpski film i njegovu skoriju baštinu, ozbiljnost i analitičnost  u osnovnom tonu i konciznost svojstvenu današnjem vremenu.

U tvrdom povezu, na oko 500 stranica, u glavnom delu knjige našla su se 224 teksta o isto toliko dugometražnih igranih filmova, kao i 2 teksta o 2 dugometražna animirana filma. Pored tehničkih detalja i faktografije, svaki tekst sadrži i sinopsis, kritičarski osvrt, kao i obilje drugih podataka (prvenstveno o recepciji filma u zemlji i inostranstvu, učešću na festivalima, nagradama, gledanosti u bioskopima, a tu su i izvodi iz kritika drugih kritičara). Svi tekstovi bogato su ilustrovani posterima i fotografijama iz filmova, koje je sakupila i pripremila Maja Medić. Borut Vild pobrinuo se za dizajn i prelom knjige, dok je recenzent i pisac pogovora Nenad Polimac, najpoznatiji i najugledniji regionalni filmski kritičar. Kritički vodič sadrži i dodatak u kome se nalaze tekstovi o dugometražnim dokumentarnim filmovima, manjinskim koprodukcijama i nezavisnim, off-filmovima. Knjiga ima i rečnik manje poznatih termina, kao i obiman indeks za koji se postarao urednik ovog izdanja, Miroljub Stojanović, koji je istovremeno posvećeni urednik i mnogih drugih značajnih izdanja Filmskog centra Srbije.

Prema rečima direktora Filmskog centra Srbije, Bobana Jevtića, „Kritički vodič kroz srpski film, 2000-2017“ predstavlja pionirski napor da se na jednom mestu sažmu dometi srpske kinematografije u 21. veku, a obuhvata sve relevantne podatke o više od 200 dugometražnih igranih filmova.

Tilva Roš (r. Nikola Ležaić, 2010)

Šta filmska kritika jeste, a šta mora da bude? 

Đorđe Bajić: Filmska kritika je u Srbiji trentno potpuno skrajnuta, proterana iz dnevnih novina gotovo u potpunosti i uterana u zabran interneta – što samo po sebi nije loše, mada i tu nedostaje sistematičnosti i odgovarajućih platformi. Nije isto staviti komentar/ kritiku na IMDb, postovati na svom blogu ili pisati tekst za neki ugledni i posećeni portal koji se bavi popularnom kulturom. Ovog trećeg je najmanje. Nesistematičan i stihijski pristup treba odbaciti ili svesti na minimum, a valjane kritičare negovati i nagrađivati.

Ivan Velisavljević: Kao što pokazuje Mattias Frey u izvrsnoj knjizi iz 2014. godine, filmska kritika je permanentna kriza. Ona proizvodi teskobu autoriteta, stalnu borbu oko toga ko i s​ ​kojim pravom može da procenjuje vrednost filmova. ​Tako je oduvek bilo, a u naše vreme i pitanja “ko je kritičar” su u skladu sa gorućim društvenim temama. Na primer, nedavno objavljena studija Anenbergove škole za komunikaciju i novinarstvo pri Univerzitetu Južne Kalifornije (USC Annenberg)​, pokazuje da u SAD ogromnu većinu filmskih kritika pišu beli muškarci. Čak i za tzv. ženske filmove. Druge društvene grupe naprosto nemaju adekvatan glas prilikom procenjivanja najpopularnijih filmova. Osim toga, svetonazori, klasni status, obrazovanje kritičara… Sve to igra ulogu u formiranju vrednosti unutar nacionalnih i globalnih kinematografija: ne možemo reći da je reč samo o “subjektivnom” ukusu kritičara, već i o određenim širim ideološkim kretanjima.

Prema tome, filmska kritika​ jeste presek raznih društvenih i filmskih protivrečnosti, dominatnih ukusa i ideoloških pogleda kritičara. Na taj način ona još uvek utiče na to šta se i kako arhivira, restaurira, prikazuje kao kulturna vrednost. Pogledajte, recimo, filmove koje digitalno restaurira​ Jugoslovenska kinoteka u okviru novog projekta: izabrano je 100 najvrednijih srpskih filmova, a birali su ih uglavnom filmski kritičari. ​Ko su ti ljudi? Koliko ih je? Jesu li baš oni kompetentni da odluče šta je najvrednije u kinematografiji?

​​Sve to povlači dosta veliku odgovornost.​ kojoj kritičari često nisu dorasli. ​U knjizi Rapsodi: Kako su kritičari iz 1940-ih promenili američku filmsku kulturu, verovatno najveći živi filmolog David Bordwell piše o Otisu Fergusonu, Jamesu Ageeju, Mannyju Farberu i Parkeru Tyleru, i kaže jednu ključnu stvar: da je za ova četiri majstora filmska kritika uvek bila nešto više od “efemernih primedbi i paradiranja ukusom”. ​Postoji averzija prema kritici, za koj​u su i sami kritičari umnogome odgovorni, ​koja je nastala zbog shvatanja ​ da ​se filmska kritika svodi na te dve stvari​ – efemerne primedbe, soljenje pameti autorima oko nebitnih detalja, i paradiranje sopstvenim, najčešće ekskluzivnim, ukusom​. ​To kritika sasvim sigurno ne bi trebalo da bude.​

​Meni se čini da kritika ne bi trebalo da bude​ isključivo ocenjivanje​ i vrednovanje, da se kreće između donošenja smrtnih presuda i dodele ordena, niti da je ona parazitsko zarađivanje na trudu i kreativnoj snazi drugih, i to zarađivanje onih koji sami ne poseduju tu snagu. Mislim da je najbolja filmska kritika, o čemu piše i Bordwell, u isto vreme kreacija, edukacija i komunikacija, gledanje filma drugim sredstvima. Kreacija, jer ističe ličnost kritičara, pogled na svet, specifičan i upečatljiv stil pisanja, veštinu percepcije, sinteze, originalnog uvida… Komunikacija, jer se kritičar istovremeno obraća autorima i gledaocima filma, što je očigledno, ali i komunikacija sa samim sobom, svojim kriterijumima, predrasudama… I naravno edukacija, jer je pokušaj razumevanja načina na koji filmovi funkcionišu, na koji se pričaju priče.

Zoran Janković: Na ovoj koti filmska kritika je prilično eluzivni recidiv prošlosti, relikt shvatanja da su izvesne stvari, ma koliko se taj koncept nužnosti činio napetim i upitnim,  neophodne radi što potpunije iluzije funkcionalnog sistema.Na margini je, što i ne čudi, a margina je, da budemo ničim izazvano optimistični, uvek dobra odskočna daska put boljih pozicija i prva stanica na putu ka srećnijim ishodima. Na drugoj strain, filmska kritika bi trebalo da bude odraz promišljenosti, upućenosti, odrešitosti i pogibeljnosti sa ciljem da lupi čvrgu gde je to potrebno ili potapše po ramenu sa povodom i bez loših primisli.

Smatrate li da jedna ovakva publikacija mora biti stilski ujednačena i koliki vam je to izazov predstavljalo?

Đorđe Bajić: Od samog početka postojao je dogovor da urimujemo stilove. To je bilo neophodno kako bi knjiga dobila na kompaktnosti i ujednačenosti, što nam je i bio jedan od samozadatih ciljeva. Nas trojica već dugo pišemo kritike i svako od nas ima neki svoj pristup i diskurs, što je i logično. Tu našu prepoznatljivost nismo želeli da odbacimo, mada smo bili svesni da je ovo zajednička knjiga i da je neophodno da se dogovorimo oko načina pristupa materiji pre nego krenemo sa radom. Čitali smo jedni drugima tekstove i slali komentare, što nam je pomoglo da svaka kritika u knjizi, pored toga što sadrži lični autorski pečat, bude u okviru prethodno dogovorenog registra. To je dovelo do nekih smešnih situacija. Ana Vučković sa Radio Beograda, na primer, uporno je u svojem osvrtu na knjigu ponavljala kako je Ivan Velisavljević autor teksta o filmu Sutra ujutru Olega Novkovića, dok sam ga zapravo ja napisao. Rukovodeći se svojim predznanjima o našem kritičarskom radu radu i filmskim afinitetima, Ana je pretpostavila da će o ovom filmu pisati Ivan, pa je to tako i (pogrešno) upamtila. Opet, verujem da posle izvesnog vremena u većini slučajeva nije teško prepoznati ko je napisao koji tekst, da se to može prepoznati. Za svaki slučaj, svaka kritika je potpisana.

Da li ste lako napravili odabir filmova koje ćete (pojedinačno) da kritikujete? 

Đorđe Bajić: I jesmo i nismo. Naravno da bi se desilo da nam zapadne neki film koji nam nije inspirativan, baš kao i da neki film o kome smo baš želeli da pišemo ugrabi neko drugi. Podela je, koliko je to moguće, bila demokratska, sa idejom da kritiku piše onaj kome se taj konkretni film najviše dopao. To nije bilo uvek moguće postići. S jedne strane, postojali su filmovi o kojima smo sva trojica hteli da pišemo, a sa druge i naslovi koji se nisu dopali nikom od nas. Opet, kada se sve sabere i oduzme, raspodela je bila manje-više ravnopravna… Nekad bi nam zapala čaša meda, nekada čaša žuči, što je i bio ishod na koji smo od početka bili spremni.

Citirali ste u tekstovima i druge kolege autore/kritičare/novinare; kako se javila potreba za tim?

Zoran Janković: Ne treba mnogo mudrovanja da se shvati da je, između ostalog, naravno, za nastanak ove knjige bilo neophodno i poprilično mazohizma, koji onda može da pojasni otkud i poriv za navođenjem delom kritika nekih drugih autora (iz ole refrentnih izvora). Volim da mislim das mo se na to odlučili dobrim delom i iz snažnog i duboko promišljenog demokratičnog mazohizma, koji dovodi to toga da dragovoljno pod znak pitanja stavljamo i ono što smo na planu sudu i ocene sami (naravno, sva trojica ponaosob, svaki u svakom od pojedinačnih tekstova) izneli. Mimo toga, ideja je zbilja bila da se pruži što je šri mogući uvid u recepciju konkretnih filmova in a polju kritike – stoga smo pogibeljno tragalio i birali prvenstveno one navode iz tuđih kritika koji stoje u što upadljivijoj opoziciji u odnosu na ono što smo mi ustvrdili. Gle čuda, to nije uvek bilo moguće (dakle, konsenzus je i u Srbiji ili na temu srpskom filma ipak moguć!), i to ne samo stoga što izvestan broj filmova nije ni bio propraćen javno obzanjivanim kritikama upotrebljivog tipa (ovde sledi izvinjenje forumašima koji su povremeno srpski film pratili pomnije od za to plaćenih kritičarskih (novinarskih) pera.

Prva asocijacija na sintagmu “savremeni srpski film”? 

Đorđe Bajić: Dimitrije Vojnov. Taj čovek je neumoran i voli film iznad svega. Poslednjih deset godina je sveprisutan kao scenarista, a pre toga je bio aktivan filmski kritičar i pripremao teren za ono što će doći. Sarađivao je sa čitavim nizom važnih mladih reditelja i uvek se trudio da bude konstruktivan, da ukaže na ono što valja i ne valja. Među filmovima koje je napisao nalaze se neki od naslova ključnih za promenu lica srpskog filma, a među njima Jesen samuraja, Montevideo, vidimo se! i Ederlezi Rising. A biće ih još…

Ivan Velisavljević: ​Ćurov potencijal. Naime, Ćure je bio bokserski trener iz Novog Pazara. Jedan njegov intervju na lokalnoj televiziji inspirisao je svojevremeno bend Elektrolasta da napravi pesmu​ “Ćurov potencijal”. Ćure je o svakom bokseru kog se prisećao govorio isto: “Kakav je to potencijal bio! Al’ propala karijera, potukao se sa sudijom. Drugi se propio. Treći nije vežbao dovoljno…” I sve tako. To je, dosad, savremeni srpski film bio – Ćurov potencijal.

Zoran Janković: Prva asococijacija na tu sintagmu je SVE. Druga asocijacija bi bilo gotovo pa nezdravorazumska vitalnost, a potom bi usledile paraeklektična razbarušenost i funkcionalna anarhija kao krovni koncept sistema iz koga se izrodi gotovo pa svaki savremeni srpski sistem.

Kojoj publici se ovim Kritičkim vodičem prevashodno obraćate? 

Zoran Jankovć: Poštovaocima, ljubiteljima, mrziteljima savremenijeg srpskog filma, barem povremenim ovisnicima o njega, dokoličarima, upućenima, ljubopitivima, filmskim arheolozima, kolegama-kritačirama, mazohistima i bibilofilima svih fela, studentima i predavačima filmskih škola,s amim autorima filmova obuhvaćenih “Kritičkim vodičem…”, čije (što je javnije moguće) reakcije željno iščekujemo, putnicima-namernicima, svim plementim i dobrohotnim filmoljubnim i čitalačkim dušama, duhovima vremena prošlih, sebi samima… Naravno, nimalo nužno baš gorenavedenim redom.

Navedite nam nekoliko prideva / pojmova koje kao kritičari izbegavate i zašto.

Đorđe Bajić: Nesvakidašnji. To zvuči tako otrcano i svakidašnje. Fenomenalno, neponovljivo… Ne volim prideve koji ukazuju na egzaltaciju. Kritici valja pristupiti hladne glave.

Ivan Velisavljević: ​Sjajno, zanimljivo, remek-delo. Naročito remek-delo. Zato što česta upotreba jakih prideva/pojmova devalvira samo njihovo značenje.

Zoran Janković: Jezik su nam potrošili, zapravo, jezik smo dobrano potrošili, ali nastojim da izbegavam epitete-ljušture kojih je javni/medijski proctor prepun – neponovljivo, unikatno, nesvakidašnje, revolucionarno…

Izdvojite 5 filmova iz ove knjige, po bilo kom kriterijumu. Kriterijum, čak, ne morate ni da naglasite. 

Zoran Janković: Život i smrt porno-bande – sveukupno najbolji (in my book, naravno); Klip – sveukupno najdraži mi; Ničije dete – imajući u vidu pretprodukcione muke duge gotovo deceniju a odličan krajnji rezultat – najprijatnije iznenađenje; Tilva Roš – znamenit primer zrele i oneobičene aproprijacije stilema ponajpre američkog indie-filma; Travelator – prevratničko delo u opusu autora (Dušana Milića), divan izdanak srpskog filma sa francuskim idejnim i sinestetičkim korenom. Bonus: Flešbek Aleksandra Jankovića – posve skrajnut, a junački u delo sproveden srpski neo-noir sa podosta kvaliteta i tek par (doduše, krupnih falinki).

Đorđe Bajić: Zoran je izdvojio pet filmova koje sam i ja hteo… Zapravo, četiri od pet. Da se ne ponavljamo, mojih 5 su Šejtanov ratnik, Čarlston za Ognjenku, Tehnotajz: Edit i ja, Srpski film i Ederlezi Rising. Pet snažnih i važnih debitantskih filmova, koji su, svaki na svoj način, pomerili granice.

Ivan Velisavljević: Kriterijum uspešne kombinacije klasične fabule i postupaka eksperimentalnog i alternativnog filma: Poljupci (Radojević, 2004), Ljuljaška (Drakulić, 2012), Čudna šuma (Tolnai, 2014), ​Petlja (Petrović, 2015), Svi severni gradovi (Komljen, 2016). Ne verujem da će mnoge moje kolege i koleginice izdvojiti ove filmove, jer su ti filmovi uglavnom ostali na margini, i baš zato želim da im dam nešto više prostora u kritičarskim preporukama. Reč je o nešto zahtevnijim radovima, niskog budžeta, naslonjenih na tradiciju jugoslovenskog i evropskog art i alternativnog filma, ali mislim da će se napor isplatiti onim gledaocima koji su skloni eksperimentalnom izrazu, vole kada se film povezuje sa drugim umetnostima i ne okleva da postavi filozofska pitanja.

Kojim putem ide srpska kinematografija, sudeći po više od 200 filmova koji ste imali prilike da podrobno analizirate – uzbrdo, postrance, prečicom ili nešto četvrto? 

Đorđe Bajić: Optimista sam. Moram da budem. Da nisam, ne bih se ni bavio filmskom kritikom. Ne bih trošio vreme na nešto u šta ne verujem. Najiskrenije mislim i osećam da se stvari kreću ka boljem, da pozitivnog pomaka ima i da će biti sve više zanimljivih i/ili dobrih filmova. Pogledajte samo filmove prikazane u 2018… Ederlezi Rising, Banditi u potrazi za mamom, Zlogonje… Ima tu kvaliteta, još kako! Ko zna kakva lepa iznenađenja donosi ova godina… Držim fige. I za 2018. i za ubuduće.

Zoran Janković: Srpska kinematografija j u ovom period išla i bila, kako kažu, recimo u Mačvi, all over the place. Kada smo zaronili u taj vir svega i svačega, kada smo krenuli sa reprizama i dodatnih rudarenjem, na mahove mi se činilo da je SSF (savremeni srpski film) u toj svojoj borbenosti, sluđenosti i mahnitosti uspeo da iznađe i nekoliko svežih pravaca kretanja, putanja mimo svih postojećih mustri. A što, naravno, predstavlja i dobar deo njegove čari.

Ivan Velisavljević: Srpski filmaši često žele da idu prečicom, onda shvate da idu uzbrdo, pa odustanu. “Tako malo rada, a puno talenta”, to je stih koji dosta dobro opisuje jedan deo kinematografije. Drugi deo se okuplja u  esnafsko-prijateljske klanove i želi da, krivo shvaćenom “politikom prijateljstva”, stabilno hoda putem konformizma, bilo državnih subvencija, bilo Euro-puding koprodukcija i pogađanja ukusa selektora velikih festivala. Sve to, nažalost, za sada obećava samo tavorenje u osrednjosti. Kod srpskih filmadžija mora se videti strast za filmom kao umetnošću, a ne za uspehom u društvu. Iako ima dosta talentovanih filmadžija, tek kod ponekih vidim stvarnu, neutaživu potrebu da se nešto kaže filmom, i to da se kaže na neki određen način, da se istražuju filmski jezik, društvo, načini pričanja priče… Filmaši bi morali da shvate da nisu umetnici kad piju vino na žurkama posle premijere, niti kad blejače po festivalskim kuloarima, već samo kad snimaju filmove. Da manje sanjaju veliku slavu, da između pičinga i marketa ne gube vreme, već da više snimaju: dokumentarce, kratke igrane, eksperimentalne filmove… Naravno, da ih završavaju, prikazuju, makar u internim krugovima, da traže povratnu reakciju kolega. Da rade u kino-klubaškoj atmosferi, da pokreću diskusije, programe, časopise, da prevode filmske tekstove… Manje kafića – više filmića.

Sada kada su nam dostupna mišljenja o filmovima i precizan univerzum informacija o novomilenijumskoj srpskoj kinematografiji, da li mislite da je naredni korak učiniti te filmove svima lako dostupnim za gledanje – kao što je sada svima dostupna ova knjiga?

​Ivan Velisavljević: Ne. Pre svega, ja mislim da su ti filmovi dostupni – na kablovskim televizijama, veb-platformama, na DVD-ovima, na internetu, gde se mogu skinuti ilegalno, ili ih čak autori postave besplatno… Mislim da bi obavezan sledeći korak, ako želimo bolju kinematografiju, morao biti pokretanje ozbiljnije komunikacije o filmovima koji nastaju sada, jedna ozbiljna razmena mišljenja, ali mišljenja koja su formirana jednako rigorozno i strogo kako smo se mi trudili da budu u ovoj knjizi.​

Ivan Velisavljević, Zoran Janković, Đorđe Bajić (foto: Maja Medić)

„Knjiga Kritički vodič kroz srpski film na najbolji mogući način pristupa novom dobu srpske kinematografije, obrađujući film po film, nudeći uz obilje podataka i vrlo relevantne kritičarske stavove. Sva trojica autora – Đorđe Bajić, Zoran Janković i Ivan Velisavljević – odlično poznaju svetski film i njegove trendove te srpski film neprestano dovode s njim u vezu. Ništa tu nije nategnuto, sve je vrlo suvislo obrazloženo, i to je najveća vrednost njihove knjige. Fascinira kako su se uspeli odmereno i analitički postaviti ne samo prema bioskopskim hitovima kao što su Sveti Georgije ubiva aždahu i serijal Montevideo, nego i prema ponekad vrlo teško prohodnim microvawe ostvarenjima. Verovatno nema šanse da ovaj vodič pročitate u jednom dahu, previše je tu filmova i stilskih pravaca, ali prelistavaćete ga sigurno godinama.“  Iz pogovora Nenada Polimca, filmskog kritičara i recenzenta knjige.