Ko prizna desi mu se svašta (Sve u isto vreme)

Pošto sam u prethodnom tekstu javno priznao da Sve u isto vreme nisam pogledao do kraja (nakon svega 25 minuta filma sam odustao a sudeći po mnogobrojnim komentarima na Reddit-u nisam u manjini), pripremajući se za ovaj tekst koji je zamišljen kao poređenje mojih favorita sa dobitnicima našao sam se u nezgodnoj poziciji pošto je Sve u isto vreme Danijela Kvana i Danijela Šajnerta ubedljivi pobednik ovogodišnjih Oskara sa osvojenih čak sedam zlatnih statueta (najbolji film, najbolja režija i originalni scenario, najbolja glavna ženska uloga (Mišel Jeo), najbolja sporedna ženska uloga (Džejmi Li Kertis), najbolja sporedna muška uloga (Džonatan Ke Kvan) i najbolja montaža (Pol Rodžers)).

Pre nego što detaljno budem pisao o ovom ostvarenju, na kratko ću se osvrnuti i na ostale dobitnike – Brendan Frejzer ovogodišnji je pobednik u kategoriji glavna muška uloga i to je potpuno zasluženo kada se u obzir uzme kvalitet njegove glumačke igre, lik Čarlija u filmu Kit koji je u isto vreme i najveći (i skoro jedini) kvalitet filma, ali i Frejzerovo višegodišnje glumačko odsustvo. Slično kao i sa Džonatanom Ke Kvanom, koji se nakon dugog niza godina vratio pred kameru, Akademija je u oba slučaja napravila izbor koji ostavlja utisak ohrabrenja a ne utehe, što je svakako dobro. Preteranih iznenađenja nema ni na drugim frontovima pa tako ni na onom zapadnom gde nema ništa novo. Mnogi će reći da ni Sve u isto vreme nije iznenađenje, i da, možda je tako, ali potrebno je istaći da je poražavajuće što Martin Mekdona nije osvojio nagradu za najbolji originalni scenario. Uradak rediteljsko-scenarističkog dvojca Kvan-Šajnert u potpunosti je uslovljen tehnologijom (i to je sasvim u redu), dakle, specijalnim efektima bez kojih ovaj film ne bi funkcionisao, takoreći – ne bi ni postojao, a Duhovi ostrva kao svoj najveći kvalitet imaju upravo vešto napisan scenario koji je, pored sjajnog glumačkog dvojca Farel-Glison, najjači adut filma. U kategoriji najbolje adaptacije pobednik je film Razgovori žena koji je sasvim zasluženo odneo Oskara iako je nagrađen u kategoriji u kojoj je to najmanje „škodilo“ ostalim filmovima. Kada je u pitanju nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu, i dalje je šteta što Kejt Blančet nije ovogodišnja pobednica, iako se Mišel Jeo može pohvaliti izuzetnom glumačkom igrom – opet sagledavajući Tar i Sve u isto vreme, dolazi se do zaključka da Tar ne bi imao kvalitet koji ima bez Blančet u glavnoj ulozi dok je za drugo ostvarenje to upitno, kao uostalom i mnogo šta drugo.

I upravo na ovom mestu možemo da počnemo priču o definitivnom pobedniku i filmskom frankenštajnu, kom možda takav epitet ni ne bi mogao da pripadne da se njegovi autori nisu vodili krilaticom „ko prizna pola mu se prašta“ pa su svoj film nazvali Sve u isto vreme. I zaista, šta posle toga može ovom ostvarenju i da se zameri, kada, kako je to jedan pasionirani branilac filma na Reddit-u i primetio, sam naslov govori da je film o svemu. (Inače, nisam redovni posetilac Reddit-a, ali sam nakon gledanja ovog filma sa jednom jedinom preostalom nervnom ćelijom ostao bez motivacije za čitanjem kritika pa se Reddit ispostavio kao prikladnija opcija, a vratićemo se i na to u zaključku ovog teksta.)

Priča o Evelin (Mišel Jeo) koja ulazi u naučno-fantastični-multiuniverzumski rat sa svojom ćerkom-tinejdžerkom u svojoj biti mogla bi se okarakterisati i kao socijalna drama – Evelin,  emigrantkinja koja živi život tipičan za dobar deo emigranata u SAD, i koja se nalazi na vetrometini neostvarenih snova, posla u vešeraju koji je u krizi, porodičnog života (takođe u krizi), oca koji i dalje nije pomiren sa činjenicom da ima ćerku a ne sina, i na kraju, ćerke koja se ispostavlja kao okosnica ovog ADHD filmskog ostvarenja. Ono što predstavlja određenu „novinu“ jesu socijalno utemeljeni karakteri u naučno-fantastičnom narativu zasnovanom na ideji multiuniverzuma – Evelin putuje kroz različite verzije sopstvenog života kako bi pobedila frustraciju ćerke-tinejdžerke i tako zacelila prvenstveno svoj odnos sa ocem koji se ispostavlja kao suština problema. Međutim, suština problema nalazi se upravo u toj začkoljici jer sama forma filma ne dozvoljava okosnici da se ostvari u potpunosti – tempo filma je ekstremno brz, scene opisne i često bukvalne bez imalo emotivne involviranosti, doslovno ne dopuštajući gledaocu da pronikne u stanja junaka zbog čega film zaista jeste sve u isto vreme, ali prvenstveno u formi šizofrene slikovnice u pokretu. Naravno, ništa od toga ne bi bio problem da se filmu ne daje epitet „hrabar“ jer, sagledavajući sasvim realno, radi se o podjednako hrabrom filmu koliko je to i Ne gledaj gore, koji ismeva trampovsku Ameriku kojoj se verovatno smeje i sam Tramp. (Na pamet mi pada i serija Sluga naroda u kojoj Zelenski satirički pripoveda političku priču i sasvim sigurno je i sam shvatio da u ovoj ulozi života nema nimalo satire).

Ono što se ovom ostvarenju ne može oduzeti jeste velika bioskopska gledanost koja traje gotovo čitavih godinu dana, ali se epitet hrabrog filma svakako može preispitati (a samim time i hrabrost Akademije). Poslednji čin filma samo potvrđuje ovu tezu. Nakon multiverzumsko-ratne avanture odnosi između junaka dobijaju gotovo neuverljiv epilog – svi socijalni problemi koje film „propituje“ i koji su ukorenjeni kako u azijsko-američko tako i bilo koje društvo na ovoj planeti, dobijaju slatku završnicu „i živeli su srećno do kraja života“. Upravo se takav kraj ispostavlja kao dokaz da Sve u isto vreme ne pripada čak ni woke kulturi, već samo koketira kako sa levim idejama tako i sa filmskim formama kojima se koristi. Hrabrost upravo počinje tamo gde se ovaj film završava, pa nam tako ostaje samo da se nadamo da će i hrabrost Akademije početi negde tamo u februaru ili martu naredne godine.

I za kraj, kako sam i obećao vratio bih se na Reddit i drugog pronicljivog komentatora: Sve u isto vreme je, kako kaže neko sa foruma, poput burita prenatrpanog odličnim sastojcima. Svaki sastojak je sam za sebe ukusan i dobar, ali čovek može da zamisli gomilu drugih kombinacija u kojima bi isti ti sastojci dali neko mnogo zanimljivije jelo. Tako je i sa ovim filmom, ali i ovogodišnjim izborom Akademije. Ipak, na zapadu skoro ništa novo.

Ovaj tekst nastao je u saradnji portala Filmoskopija i Before After. Filmoskopija je portal pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije koji objavljuje filmsku kritiku, eseje i intervjue.