Knjige koje će obeležiti proleće

Knjige na ovom spisku prikladne su za sunčano popodne pored Save ili Dunava, ali ne zaboravite: pred vama su pre svega kartografi, pesnici, kratkopričaši, anarhisti i eksperimentatori! Provokativno književno proleće može da počne. 

Foto: Maša Seničić

Bez začina, Maja Solar (Izdavač: Kulturni Centar Novog Sada)

Maja Solar je objavila treću zbirku pesama Bez začina i još jednom ubedljivo demonstrirala šta za nju znači poezija. Receptura mora biti smela: provokativan, živ i militantan jezik koji tvrdoglavo i u inat nacionalistima odbija da prestane da bude srpsko-hrvatski; savremena i funkcionalna forma i stil, veoma trezven po pitanju (samo)svesti o tome da nastaje u XXI veku; ideološki i moralni beskompromizam koji je samom sebi davno amputirao snebivanje da saspe u lice besprizornicima sve što ne žele da čuju.

Tematsko središte cele zbirke fokusirano je na sudbinu žena u srpskom društvu, na paradokse njihovih egzistencijalnih situacija koje su, za razliku od poezije Solar, lišeni duhovitosti.

Razmatranje specifičnosti položaja žene unutar radničke klase prožima u potpunosti Bez začina, koji se stoga može čitati i kao jedan skup poetizovanih eseja o ovoj problematici. Recimo, pravo žene da slobodno raspolaže svojim telom, karijerom, sudbinom, ili njeno onesposobljavanje da dođe do ekonomske nezavisnosti, u ovoj knjizi bez poteškoća nalaze svoji mesto kao pesničke slike ili se spretno pozicioniraju kao motivi unutar pesme. One time veoma uspešno začepljuju usta svim tradicionalistima i elitistima koji bi da iz poezije proteraju ovakve „nedostojne“ i „neuzvišene“ fenomene. Tekstovi sabrani u ovoj knjizi primer su kako se i u sporadično zastupljenim dnevno-političkim temama može naći književno-umetnički potencijal, a oduzeti im se priroda površnosti i prolaznosti. Poezija Maje Solar stoji na liniji modernih i aktuelnih levih ideja, i odatle jasno ukazuje kako poetska praksa danas može takođe biti sredstvo borbe i emancipacije. Za nju kao da je ne postoji pitanje da li savremena književnost može i/ili mora da bude angažovana, već je jedino pitanje da li je ona dovoljno angažovana. Majina bez sumnje jeste.

Zovite me Esteban, Lejla Kalamuić (Izdavač: Red Box, Beograd)

Bosanskohercegovačka kratkopričašica Lejla Kalamujić je definitivno skrenula pažnju regiona na sebe svojom drugom zbirkom pripovedaka Zovite me Esteban. Ovih 19 priča potresna su i intimna svedočanstva o jednoj mladosti koju je raspad druge Jugoslavije mogao u potpunosti da razori. Ti narativi prikazuju ovu našu post-jugoslovensku klimu kao nesviklu na to da druge i drugačije od sebe posmatra kao bogatstvo, a ne pretnju. Stoga, glavna junakinja traga za svojim mestom u takvom okruženju koje joj je identitet pretvorilo u sklapanje mozaika od krhotina koje je za sobom ostavio rat, prerana smrt majke i seksualno opredeljenje.

Ona u svojim sećanjima nalazi porodicu i jednu specifičnu, lokalno obojenu formu ljubavi nad kojom kao da je suđeno da lebdi tragedija gubitka. A kada taj gubitak počne da se događa i kada se u stradanju i mučeništvu izgube religiozne i nacionalne podele, čini se da je insistiranje na životu akt pukog inata.

Inače kako drugačije opisati taj paradoks da je jedna zemlja koja je iz II svetskog rata de facto izašla na pravoj strani (antifašističke) istorije nestane ovenčana rekordom ratišta na kome se odigrala vremenski najduža opsada jednog grada u XX veku? Svojim talentom i vizijom, Kalamuić je uspela da uhvati i oslika baš tu finu nijansu u našem mentalitetu i kulturološkom specifikumu – tu emotivnu rogobatnost ispod koje je jedna tužna osećajnost, toliko meka da od nje kosti pucaju. I onda, ispod crte svega ovoga, ispod bilansa ovog našeg balkanskog usuda čiji je spektar Kalamuić tako spretno istetovirala po belim stranicama pred nama, ostane samo taj jedan ogroman, težak i crn komad, kako Faruh Šekić kaže za ovu knjigu, „opšteg osećaja bezdomništva“. I svi smo ga bolno svesni, kao puž doma koji vuče na grbači sa sobom.

Trenutak slobode, Jens Bjernebue (Izdavač: Dereta, Prevod: Ratka Krsmanović Isailović)

Jens Bjernebue je ime svetske književnosti koje nam je, na našu veliku štetu, do sada bilo uskraćeno. Ali, napokon, pred nama je prvi tom trilogije Istorija bestijalnosti pod nazivom Trenutak istine (prvobitno objavljena 1966. godine). Ova knjiga predstavlja pokušaj da se pruži moralna mapa posleratne Evrope, međutim kartograf je mizantrop, pesimist i cinik prvog reda. Opisujući svet koji se diže iz ruševina najvećeg svetskog razaranja do tog trenutka, Bjernebue povlači duhovite, ali debele, crne poteze prilikom oslikavanja portreta stanovnika Starog kontinenta. I on tu ne pokazuje preterane simpatije, razumevanje ili oprost za etička lutanja.

Narator, anarho-individualista i ekstremni levičar, ni na trenutak ne pokušava sebe da izdigne iznad ljudskog taloga, čiji postaje hroničar i britkim stilom ispisuje i ispituje slučajeve ništarija na različitim položajima u društvu.

Mučan, ali efektan i ubojito ilustrativan, slučaj koji otvara knjigu jeste slučaj sudije kojeg narator, budući sudski poslužitelj, razotkriva kao pedofila i bludnika, koji tokom najozbiljnijih suđenja u svojim spisima krije i naslađuje se fotografijama sa dečijom pornografijom i zoofilijom. Književnost ovog norveškog autora možemo odretiti kao blisku Tomasu Bernhardu, Kurciju Malaparteu i svakako Luju-Ferdinandu Selinu, mada on naravno poseduje osebujan autorski pečat. Kako je drugačije, osim samoubistvom, i mogao završiti čovek koji je na ovaj način gledao na svet i u njemu nalazio isključivo ovakve fenomene za svoja književna dela? To nam biva još jasnije kada se pozovemo na jednu rečenicu iz predgovora Miroljuba Stojanovića, koja na malom prostoru daje jednu široku analizu Bjernebueovog stvaralaštva: “Uzimajući nepravdu za srž prava, travestirajući ustrojstvo, ali i destabilizujući normirani etički sistem, Bjernebue se veoma beskompromisno ukazuje kao nihilistički pesnik u svom najtransparetnijem izdanju (“svet je pun zvezda i izmeta”!). Nadajmo se samo da Dereta neće stati sa prevođenjem i objavljivanjem ove trilogije.

Valis, Filip K. Dik (Izdavač: Kontrast izdavaštvo, prevod: Mladen Jakovljević)

Filip K. Dik je prevazišao status mita kod poštovalaca SF žanra i danas se smatra najrelevantnijim autorom iz ove oblasti koji je, redefinišući rigidne granice žanrovskih matrica, dosegao do najšire moguće književne publike. Holivud se i dan-danas otima o njegove tekstove i besomučno ih adaptira i/ili rimejkuje, pa je Dik uz Stivena Kinga verovatno najekranizovaniji prozaist. Temama koje je obrađivao vraćao se fanatično i sa velikom strašću: eksperimentisanje sa drogama, izmenjena stanja svesti, izgubljeni i zamenjeni identiteti, tiranija etatizma, tajne organizacije, političke intrige i slično… U svemu tome uspevao je uvek da između redova zapravo da sliku savremene Amerike i društveno-političkih problema koji su je izjedali. Valis predstavlja hibridni žanr, nešto između autobiografske proze, romana i filozofsko-religijskog traktata koji nam zapravo otvara direktan prolaz u um Filipa K. Dika.

Ova knjiga nam pokazuje na bazi koje literature i kojih ličnih iskustava je Dik uspeo da stvori imaginacijsku panoramu događaja i likova naseljenih po ispisanim stranicama.

A opet, i sam ovaj tekst predstavlja reprezentativnu prozu, koja će svakom Dikovom fanu pružiti upravo ono zbog čega je ovaj autor od sebe stvorio kult. Konjoljub Debeli, alter-ego glavnog junaka i autorov pseudonim, kroz stranice Valisa rešava teološke probleme i susreće se sa fenomenom “nepouzdanje stvarnosti”, kroz čije ludilo pokušava da shvati šta je realnost, a šta vremensko-prostorni konstrukt; šta je opipljivo društveno-političko stanje koje se nam nameće, a šta je prava koncepcija Boga, koji nam se može ukazati u najrazličitijim obličjima i izaći pred nas sa najrazličitijim agendama. Ukratko, Filip K. Dik je ovim romanom iza sebe ostavio jedno veoma lično i veoma eksperimentalno delo koje će pred nas postaviti čitav niz dilema, ali i jedan tipičan fildikovski dragulj koji će svi njegovi ljubitelji progutati od korica do korica.

Kritički vodič kroz srpski film 2000/2017, Đorđe Bajić/Zoran Janković/Ivan Velisavljević (Izdavač: Filmski centar Srbije)

Svi smo svedoci toga da je srpska kinematografija u novom milenijumu imala promenljivu sreću i neujednačen kvalitet. Iako nagrade na internacionalnim festivalima nisu izostajale, najbazičnije pitanje u vezi sa tim kakav je i koliki kvalitet dugometražnih, celovečernjih domaćih filmskih ostvarenja svojom kompleksnošću zahteva širok uvid i detaljnu analizu. Ako ni zbog čega drugog, a ono makar da bi se u budućnosti neke greške ispravile. Malo ko je imao temeljniji uvid od ove trojice filmskih entuzijasta, poznavalaca i kritičara, koji su se smelo odlučili na ovaj podvig. Jer, dovraga, ko bi sebe stavio pred takav mazohistički zadatak da odgleda 224 filma jedne nacionalne kinematografije koja je daleko od svog zlatnog perioda, ili pak nekakve renesanse kakvu doživljava recimo rumunska ili grčka kinematografija? Kako bilo, ovaj trojac je sa svojom filmskom panoramom ostavio jedan veoma značajan, obimom i pristupom enciklopedistički, dokument koji će zasigurno imati svoje mesto u nauci o istoriji domaćeg filma.

Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa njihovim pojedinim vrednosnim procenama, nećemo moći da poreknemo očigledan, mukotrpan rad koji je ovaj pionirski poduhvat iziskivao, niti da osporimo jasnu nameru da se u kritičke osvrte uključe i oni glasovi koji se sa autorima nisu slagali.

Listajući filmove sa spiska ove knjige, moći ćemo da se podsetimo onih koji su svoje mesto s pravom obezbedili u vozu za budućnost i na osnovu kojih će neko moći blagonaklono da pogleda na srpsku filmsku produkciju. Otkrićemo i neke skrajnute autore i uratke koji su nepravedno ćušnuti ispod radara, ali i neke koji će nas razgneviti zbog toga što su u njih bile uložene državne pare. Na kraju, upoznaćemo se i sa nekima čija se imena, kao i imena ljudi koji su ih stvarali, više nikad nigde neće pomenuti – van ove knjige. Tada će nam možda biti malo jasnije šta se dogodilo sa srpskim filmom u XXI veku i kuda se on to zaputio.