„Kelti“ Milice Tomović – dečiji rođendan na kojem smo svi mi nekad bili

Kako se vi sećate početka devedesetih? Ako ste tada već bili odrasli ljudi, verovatno odmah kreće traktat o ratu i inflaciji. Prve slike koje naviru su šarene milionske novčanice koje ničemu ne vrede, nemiri na ulicama i crni dani. Međutim, ako ste imali tu sreću (ili nesreću) da ste se rodili tek nešto pre kompletnog haosa, misli će vam zasigurno otputovati u pravcu detinjstva u kojem roditelji u pozadini šuškaju o ozbiljnim temama dok čekate da na TV-u krenu Nindža kornjače.

Kad smo na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma otišli u bioskop da gledamo „Kelte“, na sat vremena i trideset minuta kročili smo upravo u jednu ovakvu, renderovanu i toplu verziju zime 1993. godine. I, mada je ovo period koji se na domaćim prostorima prvenstveno pamti po lošim stvarima, prvo dugometražno ostvarenje rediteljke Milice Tomović transportuje nas u vreme koje je nama, tadašnjim klincima, ostalo u magli nostalgičnih sećanja nešto drugačijih od surove realnosti.

U svetu „Kelta“ nije toliko važno to što je Bil Klinton izabran za predsednika ili što raspad Jugoslavije sa sobom nosi nasilje i očaj. To su, prosto rečeno, činjenice na koje su se naši junaci navikli da kao heklani miljei vise sa televizora i ukrašavaju svakodnevicu. Njihovo prisustvo je neminovno, a opet ne znaju šta sa njima tačno da rade, gotovo kao sa komadom ružnog nameštaja koji u pozadini skuplja prašinu dok život bez pardona ide dalje.

Kada tog jutra ustane, Marijana, koju tumači sjajna Dubravka Kovjanić, i pored svih muka, ličnog nezadovoljstva i sankcija, treba da organizuje rođendansku žurku za svoju ćerku tokom koje se i odvija radnja filma. Ovo je kolektivni poduhvat i u najboljim vremenima, ali u momentu krize u kojoj se Srbija nalazila tih godina, mi u prvoj sekvenci filma posmatramo koliko je to zapravo ljudi i peripetija potrebno da se maloj Minji (Katarina Dimić) stvori jedan privid bezbrižnog detinjstva. Posmatrajući kako baba Saveta (Olga Odanović) kupuje margarin umesto preskupog putera, kako otac taksista (Stefan Trifunović) dobija švercovanu šunku iz inostranstva od koje će deci kasnije praviti sendviče i kako razne tetke, teče i porodični prijatelji donose slatkiše kojih nikad u kući nije moglo biti dovoljno, teško je a da se ne zapitamo šta se sve odvijalo u pozadini našeg odrastanja da bismo, kao i Minja, na kraju dobili socijalnu tortu s omiljenim likom iz crtaća.

Kada se pripreme završe i kada gosti krenu da naviru, Milica Tomović nas lagano uvodi u drugu trećinu filma u kojoj nas upoznaje sa ostatkom glumačke postave. Uz ansambl sačinjen od Milice Grujičić, Slavena Došla, Nikole Rakočevića, Nade Šargin, Jovane Gavrilović i Jelene Đokić, gde je hemija među likovima toliko dobra koliko su smislene i istančane sve njihove interakcije, „Kelti“ dobijaju na autentičnosti koja se retko viđa u domaćoj kinematografiji.

Uz dečju graju koja se čuje iz dnevnog boravka, odrasli cirkulišu po kuhinji, dvorištu i spavaćim sobama. Oni puše jednu cigaretu za drugom, šale se, ljubomorišu, ogovaraju i međusobno flertuju. Kroz ove ekonomične scene, svi junaci filma, koliko god sporedni bili, dobijaju svojih pet mintua. Bilo da pričaju o problemima, ideologiji ili jedni druge začikavaju – iz replika koje teku lako i prirodno kao kada pustite vodu sa česme, mi u malo reči mnogo saznajemo o ovim ljudima. Karakterizacija je precizna, a dijalog živahan i fluidan, pa će nama kao publici pre delovati da smo upali u sred nečijeg slavlja, nego da sedimo u mraku bioskopske sale.

U korist filmu ide i njegova atmosferičnost. Gledajući vešto kadrirane prizore iz kuće jedne prosečne srpske porodice, koja je po pitanju enterijera i estetike gotovo preslikana iz devedesetih, pod kožu nam se lako uvuče osećaj da smo svi mi u nekom momentu bili na ovakvom rođendanu ili ga eventualno i sami slavili.

Minja je osnovac i na proslavu zove celo odeljenje. Kada jedno po jedno dete dolazi obučeno u likove iz Nindža kornjača, za „Kelte“ je ovo zanimljiv trenutak da se u sred naizgled nevinog maskenbala preispitaju i klasni odnosi. Brzo se postavlja pitanje ko ima bolji kostim i čiji roditelji imaju više para, a između scena u kojima se smejemo dečijoj percepciji sveta i njihovoj naivnosti, Milica Tomović nas po kratkom postupku podseti da čak i oni najmlađi umeju da budu izuzetno okrutni.

Dovoljno je da i na kratko vidimo stidljivog i gotovo nemog Fiću (Konstanin Ilin) kako u kupatilu pokušava da očisti umazanu garderobu kako bismo shvatili da ova rediteljka uspešno i ozbiljno pristupa temi hornične otuđenosti od društva. Bilo da je reč o dečijim kavgama, tinejdžerskom buntu ili porodici koja nas odbacuje zato što se ne uklapamo u ono što se od nas očekivalo, ovo je ostvarenje koje razume ljudski prirodu i njome se bavi sa iskrenim interesovanjem.

U tom poduhvatu „Kelti“ dodatno poentiraju kada se na rođendanu poslednji pojavi i stric (Jovan Belobrković) gde, kao i u Rembrantovom „Povratku bludnog sina“, nailazimo na jednu nesnađenu dušu koja se povučenog repa vraća kući i pokušava da nas ubedi kako je konačno pronašla pravi put. Onog momenta kada priča o anarhiji i panku ne upali kod ostalih odraslih, jedino je Minjina starija sestra Tamara (Anja Đorđević) dovoljno mlada i povodljiva da bi bila impresionirana polu pečenim bajkama o pobedi nad agresorom.

Ono što ovu dramu čini posebno vrednom pažnje jeste i njen pristup seksualnosti – i to pre svega ženskoj. Dok s jedne strane imamo ljubavni trougao između Cece, Zage i Tanje, koji često ima ulogu komičnog oduška naspram rastuće tenzije u ostatku kuće, sam film otvara neočekivanom erotskom scenom. Nakon krupnog kadra cvetne posteljine u ne preterano luksuznoj spavaćoj sobi, uskoro vidimo i Marijanu koja na vetrometini nesrećnog braka samu sebe zadovoljava.

Rediteljka od toga ne pravi spektakl, već ovu tabuiziranu temu koristi kako bi govorila o posledicama do kojih dođe kada svoje potrebe previše dugo potiskujemo. Na kraju krajeva, ovo i jeste priča o krhkosti intime i međuljudskih odnosa, koji su, čini se, i dalje podjednako kompleksni i fragilni kao što su to bili i 1993. godine.

Uz neodoljive momente humora, ozbiljan i prizeman stav prema dijapazonu različitih problema – bilo dečijih, bilo odraslih – kao i uz očaravajuću glumačku ekipu na čelu sa njenim najmlađim članovima, „Kelti“ uspevaju da hodaju tankom granicom između realistične drame i lagane komedije. Pred nama je retko ostvarenje koje ubada onamo gde nam leže traume iz detinjstva, a da nas iz bioskopa isprati u lepom raspoloženju umesto u beznađu.

„Kelti“ se ne boje da budu nostalgični. Štaviše, oni su oda odrastanju u teškim vremenima koje u potpunosti možemo da razumemo tek kada postanemo veliki. Ovo je film za sve nas koji nismo skidali osmeh sa lica od kad se u kadru pojavio Step sok i film koji nas je naterao da shvatimo da će démodé srpske dnevne sobe sa kraja 20. veka uvek predstavljati dom – ma kakav on za nas bio.