KAMERADES

Kamerades je foto kolektiv koji čine šest fotografa – Saša Čolić, Nemanja Jovanović, Milovan Milenković, Nemanja Pančić, Marko Risović i Marko Rupena. Iako svakog pojedinačno odlikuje njemu svojstven stil i interesovanja, spaja ih strast prema dokumentarnom fotografijom koja za cilj ima verodostojno predstavljanje realnosti i podizanje svesti o društvenim problemima.

Događaji koji je pokrenula prirodna katastrofa koja je zadesila region, a o kojima su služeći se fotografijom svakodnevno izveštavali, bili su povod da sa njima razgovaramo o etici i estetici.

Ostale fotografije možete pogledati na njihovom sajtu kao i Facebook stranici.

Koja ideja i načela stoje iza Kamerades kolektiva?

Humanost, nezavisnost i sloboda, kao osnovni postulati koje koristimo da kroz vizuelnu komunikaciju putem fotografije, ispričamo nama bitne priče o društvu i vremenu u kojem živimo.

Koliku i kakvu ulogu nosi nezavisno novinarstvo u kriznim situacijama poput ove?

Nažalost, ne postoji nezavisno i nekontrolisano novinarstvo kod nas. Postoji civilno novinarstvo čije je izveštavanje i autentičnost/istinitost jako teško utvrditi. Mi smo trenutno u nekoj sivoj zoni. Internet i socijalne mreže tj. mediji imaju veliki potencijal, ali kao i filozofska rasprava o slobodi interneta, rasprava o nezavisnom novinarstvu je suluda. Živimo u vreme kada je sve moguće staviti na internet, ali u Srbiji se brišu tekstovi čak i sa blogova, cenzurišu filmovi sa Youtuba i zvaničnih stranica institucija… A opet, naizgled, svako može da napiše i kaže šta hoće bez preterane odgovornosti.

Praksa je pokazala da je protok informacija tokom poplava u regionu imao vrlo bitnu funkciju, i jasno je da su neki životi spašeni zahvaljujući tome. Sa druge strane, imali smo i plasiranje neproverenih informacija, što je doprinosilo širenju panike, kao i apsolutnu nemogućnost sagledavanja situacije na terenu, u najkritičnijim područjima, bez da te informacije prođu nekoliko filtera.

Da li se suočavate sa nekim preprekama ili izazovima zato što ne pripadate nekoj medijskoj kući? Ili ima više prednosti?

Mi svi imamo dosta iskustva sa medijima, tj. makar u nekom trenutku smo radili za iste. Međutim, rad koji se kreira i prezentuje pod okriljem Kamerades kolektiva je apsolutno nezavistan. Kolektiv je i stvoren sa tim ciljem, da možemo slobodno da prezentujemo naše ideje i našu viziju stvarnosti. Možemo zapravo reći da taj vid slobode izražavanja predstavlja temelj na kojem gradimo našu kuću od samog starta. U tom smislu, činjenica da ne pripadamo nikome već samo sebi, je pozitivna i neophodna okolnost.

Sa druge strane, pitanje preživljavanja, relevantnosti i vidljivosti našeg rada, pogotovo što se radi o specifičnom vidu izražavanja – fotografiji, onemogućava nas da se potpuno distanciramo od medija kao takvih. Vrlo često sa njima sarađujemo, i to se kao i uvek u životu završi nekim vidom kompromisa. Mi se trudimo da vučemo na svoju stranu, i borimo se da ne dođe do kontaminacije ili razvodnjavanja naše početne ideje i poruke kao autora.

Veliki izazov za sada pronalazimo u tome što pokušavamo da u ovoj zemlji preživimo samo od našeg fotografskog rada, koji po prirodi nije komercijalan, ali svakako ima svoju upotrebnu vrednost. Tu se opet vraćamo na priču o neraskidivoj vezi sa potencijalnim korisnicima naših fotografija, a to su uglavnom mediji.

Da li nekad poželite da spustite fotoaparat i uključite se u situaciju kojoj prisustvujete?

Gotovo uvek. Sa druge strane nam se jako često desi da ne možemo da uživamo i učestvujemo u životu ako nemamo aparat. Ta mala promena ugla gledanja na svet oko sebe kroz tražilo je nešto što nas definiše. Mi smo foto geekovi. Ne funkcionišemo dobro bez aparata. Društvo nas ne prepoznaje bez istog. Prijatelji nam se čude kada ga ne nosimo. Mi učestvujemo u svemu dok nam aparat visi oko vrata. Ko ovaj posao radi iz ljubavi, mora da ima i stav prema tome što radi. Ako smo na koncertu grupe koju volimo, pevaćemo, igraćemo, popićemo pivo… I fotografisaćemo, i samo tako, ugođaj je potpun!

Isti princip važi i za poplave ili bilo koji drugi događaj. Kada smo u centru zbivanja, i možemo da pomognemo, nećemo sedeti i fotkati kao da snimamo film sa statistima.

Foto Nemanja Pancic – Kamerades – prihvatiliste u Hali Pionir Beograd

Koliko je moguće u trenutku ostati hladne glave i samo “raditi svoj posao”?

Jako je teško! Potrebno je sazrevanje i iskustvo da bi fotograf znao kada treba preći tu granicu. Uglavnom, pogotovo u kritičnim situacijama, sve se svodi na instinkt i humanost odnosno normalnu ljudsku reakciju. Ukoliko je nečiji život u opasnosti, i mi smo najbliže osobe koje mogu da pruže pomoć, svakako da ćemo tada postupati u skladu sa prioritetima, a ljudski život je uvek prioritet. Sa druge strane, moguće je otići u drugu krajnost, što se često dešava. Ako fotograf u svakoj situaciji pokušava prvo da pomogne, propušta da radi svoj posao, koji je u nekom budućem periodu možda jednako bitan kao i neposredna pomoć. Moralne dileme su nešto sa čim se ljudi koji se bave ovim poslom susreću na dnevnom nivou.

Naša želja je uvek da pomognemo, a naše sredstvo je prvenstveno dokumentovanje događaja.

Ukoliko su oko nas prisutni stručni ljudi koji mogu da pruže druge vrste pomoći – medicinsku, psihološku, ili bilo koju drugu, prepustićemo njima da rade svoj deo posla. Ukoliko procenimo da je naša pomoć dragocena, svakako ćemo trenutno zaboraviti na osnovnu delatnost.

Od kako je situacija u zemlji eskalirala, po fotografijama mogu da zaključim da ste praktično svuda. Jel postoji nešto što ni fotoaparat ne može da prenese, a što osećate ili vidite na licu mesta?

Svakako da postoji, fotografija je ipak interpretacija stvarnosti. Dobra fotografija ima tu moć i ulogu da prenese emociju nekog trenutka. Ipak, drugačije je kada se stvari dešavaju odmah tu ispred vas, kada čujete zvuke, osećate realnu opasnost, vidite tugu na licima ljudi koji su zaista pogođeni nesrećom…

Mi smatramo da je naša dužnost da što vernije prenesemo takve situacije, da bi neki kasniji korisnici, koji su možda i veoma distancirani od događaja, shvatili njegove razmere i implikacije na ljude, i želimo da verujemo da neke od njih fotografija može dovesti do određenog stanja svesti, ili naterati na konkretnu reakciju u vidu pomoći, podstaći humanost…