Da li imate preko 18 godina?

Kako je HRT u tri poteza matirao RTSov serijski program

Srpski televizijski program nije uspeo da napravi iskorak u pravcu televizijskog programa nove generacije. S druge strane, HRT je pokazao model kako treba da izgleda serijski program na prostoru bivše Jugoslavije!

Izlazak nove HRTove serije Patrola na cesti predstavlja značajan događaj za regionalnu televizijsku ponudu. Ovo je do sada najubedljivija regionalna aproprijacija uticaja koji su se razvijali u post-HBO eri savremene televizije. Iako Patrola na cesti per se ne liči previše na nešto što bi HBO proizveo, svakako da bih lako mogao zamisliti takvu seriju na kanalima AMC ili Sundance.

Reč je o realističkoj drami sa elementima krimića koja je realizovana vrlo studiozno i konzistentno. Tempo izlaganja priče i likova u ovoj seriji o dvojici braće – policajcu i šverceru –možemo nazvati studioznim, ali utemeljenim u rediteljskom postupku Zvonimira Jurića i glumačkoj igri ekipe koju predvode Krešimir Mikić i Slavko Sobin.

Patrola na cesti

Uprkos tome što se HBO već skoro pola decenije koristi u Srbiji kao etiketa kada se najavljuju nove serije, izuzev činjenice da je Vratiće se rode režirao Goran Gajić – reditelj sa formalnim HBO iskustvom – i da je u njoj pokušano nešto slično, samo bez uspeha, naš televizijski program nije uspeo da napravi iskorak u pravcu televizijskog programa nove generacije.

Štaviše, možemo reći da srpska televizija više ne uspeva da proizvede ni serije koje dobacuju do njenih starih standarda.

Otud, slobodno možemo reći da je RTS kao javni servis bio dužan da isprati ovaj napredak televizije na globalnom nivou, kao što to rade BBC, skandinavske državne televizije ili komšijski HRT. Međutim, RTS praktično ni u srpskim okvirima nije najrelevantnija dramska produkcija poslednjih godina – serije sa najvećim međunarodnim rezultatima (nominacija Ljubavi navike panike u Montreu) i najzanimljivijim konceptima nastajale su na drugim mrežama (recimo, Folk) i zaobilazile su javni servis koji je neprekidno stagnirao nudeći skoro isključivo sadržaje smeštene u periodu između dva rata i držeći se manje ili više uspešno postulata koje je postavio Zdravko Šotra.

Kada se nije bavio epohom, RTS se bavio selom, nažalost uglavnom kroz seriju Radoša Bajića Selo gori a baba se češlja, a zanimljivo koncipirani Moj rođak sa sela Radoslava Pavlovića nažalost nije bio ispraćen i adekvatnom rediteljskom realizacijom iako je obećavao.

Stagnacija srpskog serijskog programa praktično je ozvaničena kada je krenula proizvodnja licencnih programa kao što su Zauvek tvoj, Žene sa Dedinja, Sinđelići i Urgentni centar, međutim tek je serija Andrija i Anđelka uspela da zahvaljujući specifičnom formatu, popularnim glumcima i dobrom marketingu uspela da istinski prevede inotranu dobitnu kombinaciju na naše tržište.

Za to vreme hrvatski serijski program razvijao se do tačke u kojoj je Patrola na cesti postala moguća. Pre toga doduše hrvatske sapunice postale su redovan deo praktično svih najgledanijih programskih šema privatnih emitera kod nas, prvo na Pinku, posle na B92 i Prvoj, ali zanimljivo je da neke od najkvalitetnijih hrvatskih serija u tom periodu nisu uvezene. To naravno ne znači da njihove sapunske opere nisu daleko kvalitetnije od srpskih pokušaja koji su doduše bili retki i vrlo skromni po budžetu i znanju koje je uloženo (da li se iko seća Pinkove serije Ljubav i mržnja?) već pokazuje da je procenjeno kako nešto zahtevniji televizijski sadržaj ne može privući najširu publiku kod nas.

Prvi potez: Komedija

HRT je 2005. godine krenuo sa emitovanjem serije Bitange i princeze čiji su protagonisti Rene Bitorajac i Tarik Filipović kasnije postali značajne regionalne zvezde, a ostatak glumačke podele napravio je ozbiljne lokalne karijere.

Ako uporedimo Bitange i princeze koje su kod nas emitovane i rado gledane na televiziji, a bile su čak distribuirane i na DVDu, reč je o nedostižnom nivou sitkoma.

Za to vreme RTS je lutao sa serijama kao što su Kazneni prostor, Ono kao ljubav i Komšije u pokušaju da postigne nešto slično, ali rezultati su im izmicali. Pink je uspeo sa serijom Ljubav navika panika, ali nije napravio tako kontinuirani uspeh kao HRT, između ostalog i zato što su Bitange i princeze na kraju imale preko stotinu epizoda što ih čini ozbiljnim produktom u svetskim okvirima.

Sa takvim brojem epizoda, Bitange i princeze ostaju ozbiljan izvozni proizvod za tržišta na kojima hrvatska serija može da se prikaže iz prostog razloga što kupovinom tog paketa, neki urednik zaista može da reši značajan deo svoje programske šeme.

Bitange i princeze u principu ne donose ništa revolucionarno, reč je o vrlo konvencionalnom sitkomu nastalom po mustri Friendsa, međutim sve obavezne figure tog žanra dosledno su sprovedene, uz pomoć duhovitog scenarija i simpatičnih glumaca čiji je izraz prilagođen televizijskom formatu. Kao i većini slučajeva sa megauspešnim konvencionalnim sitkomima, bilo da je reč o Friendsima ili Seinfeldu, sve deluje jako jednostavno, međutim ta jednostavnost je nešto što se jako teško postiže. Otud ne treba da čudi da je Goran Kulenović, kao kreator ove serije kasnije imao još uspeha i nametnuo se kao jedan od najkonzistentnijih televizijskih autora u regionu, posle ere Siniše Pavića.

Međutim, hrvatska televizija nije zanemarila ni humorističke programe koji su na ovaj ili onaj način provokativni ili se obraćaju suženoj ciljnoj grupi, recimo omladini. Tako su kroz razne serije sazrevali novi televizijski i filmski autori među kojima se ističu Ivan Goran Vitez, Nevio Marasović i Predrag Ličina. Sva trojica sada iskoračuju i u bioskopski domen. Vitez je snimio zanimljiv i solidan film Šuma summarum i zanimljiv ali loš Narodni heroj Ljiljan Vidić a Predrag Ličina sprema zombi komediju Poslednji Srbin u Hrvatskoj. Marasović s druge strane, posle izvanrednog niskobudžetnog filma The Show Must Go On, sada uglavnom radi art-house filmove.

Od komedija koje nisu opšti populistički hit, pre svega moramo izdvojiti Ličininu seriju Nedjeljom ujutru, subotom navečer koja kanališe sve ono što karakteriše omladinske komedije britanskih mreža kao što su BBC3 ili E4, i serije kao što su Spaced ili Fresh Meat, Ako imamo na umu da je Ličinin igrani prvenac u najavi zombi komedija, onda je Spaced možda najadekvatnija referenca kao paralela sa Edgarom Wrigtom.

Nedjoljum ujutru, subotom navečer karakterišu moderan vizuelni koncept, sa visokoestetizovanom fotografijom i brižljivo dizajniranim junacima, zatim vrlo neposredna glumačka igra i politički nekorektan humor. Ovo je jedna od retkih hrvatskih serija koja se konzistentno bavi pitanjem Srba u Hrvatskoj, u rasponu od njihove ugroženosti do posebnosti, a ima i značajnu ulogu u afirmisanju prvog LGBT lika kome seksualna orijentacija nije osnovna karakteristika već samo jedan od detalja.

Na našim televizijama ne samo da nema malih programa u kojima talenti mogu da se razvijaju bez rizika da će dovesti televiziju do bankrotstva, nego se čak i forme silom mutiraju.

Tako su recimo Ono kao ljubav i Komšije po svedočenju samih autora silom produžavane iz polučasovnog na jednočasovni format. Isto tako, neprekidno se stvara imperativ four quadrant serije, dakle programa koji će gledati cela porodica. Međutim, upravo su fokusirani programi kao što su Bitange i princeze afirmišući Gorana Kulenovića i Nedjeljom ujutru, subotom navečer afirmišući Filipa Riđičkog kao glumca koji može da iznese seriju rezultirali (mimo rola u sapunicama) takvim programom kao što je bila prošlogodišnja serija Crno-bijeli svijet.

Crno-bijeli svijet

Drugi potez: Krimić

Već su hrvatske sapunske opere obilovale elementima socijalne kritike, ali kada se 2007. godine pojavila kriminalistička serija Urota, dobili smo prvi regionalni žanrovski produkt koji govori o nečemu čega su puni novinski stupci ali ne i ekrani. Po uzoru na tada aktuelne serije kao što je 24, producent i reditelj Roman Majetić snimio je dinamičnu seriju o saradnji hrvatske i srpske tajne službe u borbi sa organizovanim kriminalom. Uz pomoć našeg direktora fotografije Igora Vukovića, Majetić je snimio vrlo pristojan žanrovski pokušaj koga nijedna naša televizija ne bi trebalo da se postidi.

Ova serija tehnički nije emitovana na HRTu jer je usled nekih poslovnih previranja na kraju završila na RTLu, međutim činjenica da glavna junakinja radi kao novinarka HRTa pokazuje za koga je ova serija pripremana.

U određenom smislu, Urota se može smatrati serijom koja ni u Hrvatskoj nije postigla adekvatan uspeh dok je na Pinku emitovana na takav način da su je samo najfanatičniji posvećenici mogli uhvatiti usled neprestanih pomeranja.

Posle ove serije, Majetić je započeo rad na kriminalističkoj seriji Ja, CheGuevara koja nikada nije emitovana, a on se posle toga polako i povukao iz produkcije. Jedan od njegovih poslednjih projekata bio je i pokušaj da u Srbiji primeni svoj know how i snimi sapunicu Zaustavi vreme. Međutim, na kraju ta serija nikada nije emitovana, iako se povremeno najavljuje da će ipak biti prikazana na nekoj televiziji.

Uprkos tome što mnoge srpske serije imaju kontroverzne priče o nastanku, Majetićeva serija je bila na meti beogradskih tabloida pa i nekih narodnih poslanika Skuštine Srbije još tokom nastanka što se može tumačiti na razne načine, pa i kao pokušaj lokalnih televizijskih oligarha da spreče ulazak novog igrača na naše tržište.

Ipak, uprkos svom povlačenju i kasnijim neuspesima, Majetić je otvorio prostor za nastanak serija kao što je HRTova , a potom i evolucije koja za sada svoj vrhunac doživljava u Patroli na cesti. Počivali u miru je kao i Urota, nastala u produkciji kuće koja je bila poznata po sapunicama a rezultat je potpuno drugačiji od bilo čega što bi se moglo očekivati – reč je seriji čiji koncept bi se lako mogao licencirati po drugim zenmljama Istočnog bloka – tema je zatvor koji mora da se zakatnči zbog toga što ne ispunjava standarde EU i novinarka koja odlazi da napravi reportažu o njemu otkrivajući mračne tajne koje su se desile u toj kaznionici od perioda SFRJ do danas.

pocivali u miru

Počivali u miru

Naši producenti ne naročito zahtevnog mejnstrima nisu pokušavali da prave ovakve iskorake prema sofisticiranijem programu, ako izuzmemo pokušaj Radoša Bajića da posle Selo gori snimi istorijsku fresku u Ravnoj Gori.

Uprkos raznim kontroverzama koje su pratile finansijske aranžmane u dramskom programu HRTa, oni su uspeli da premeste kriminalce iz produkcije na ekran.

Treći potez: Kadrovi & Koncepcija

HRT je kroz veštu uređivačku politiku uspeo da modernizuje svoj dramski program, a usput je pored kvalitetnih serija uspeo da afirmiše i čitavu novu generaciju autora koji su pokazali respektabilno znanje. Od Gorana Kulenovića kao kreatora serija, preko Kristijana Milića kao reditelja, pa sve do čitave plejade glumaca koji su u najboljem smislu te reči izgradili televizijski izraz, otvorio je mogućnost i da filmski autori poput Igora Mirkovića ili Zvonimira Jurića donesu svoj izraz i prilagode ga malom ekranu.

Široki demografski spektar kome se obraća serija Crno-bijeli svijet samo je pokazala da su dostigli SFRJ standard porodičnog programa koji je upravio bio svojstven beogradskoj televiziji u vreme kada je Siniša Pavić bio na vrhuncu, a sa Patrolom na cesti ulaze u domen prestiža koji je i u SFRJ vrlo retko dostižan.
Za to vreme RTS ne samo da nije razvijao autore ili profesionalce već su kontinuitet ostvarivali samo ljudi koji su se prelivali iz jedne sumnjive poslovne kombinacije u sledeću. Zato ne treba da čudi kako su poslednji dokazani televizijski autori kod nas – Siniša Pavić i Zdravko Šotra odavno zagazili u devetu deceniju života a niko mlad nije odgajen da ih nasledi. Nota bene, ima mlađih reditelja koji jako mnogo režiraju, recimo Dejan Zečević ili Marko Marinković, ali to što rade uglavnom ništa ne valja.

Kontinuitet rada mahom imaju, koliko god to bizarno zvučalo, dramaturzi zaposleni na RTSu sa zadatkom da biraju tuđe tekstove. Tako se recimo, uprkos smrti glavnog glumca, obnovila serija Ulica lipa posle šest godina! Obnova serije posle tako duge pauze razumljiva je za program poput X-Filesa ili Otvorenih vrata (koju je obnovila Prva) ali ne i za marginalnu seriju kao što je Ulica lipa koja nije privukla veliku pažnju ni kada je izvorno emitovana. Ako tome dodamo da dramaturzi zaposleni na RTSu te serije ne pišu za platu već im se naručuju kao poseban posao, računica je jasna. Nažalost, nismo imali sreće da RTS zaposli Aarona Sorkina kao dramaturga pa onda barem gledamo srpski Newsroom koji on naručuje od samoga sebe.

U poslednjem krugu pokazivanja slabosti RTS je na kraju uvezao kadrove iz inostranstva – crnogorski tim Milana Karadžića koji su svoj televizijski zanat pekli na Pinku i Prvoj – pa se u tom smislu postavlja pitanje zašto se nisu opredelili za hrvatske autore koji su znatno dalje otišli u pogledu televizijskog izraza.

RTS ne samo da nije odgajio kadrove, nego nije odgajio ni forme. Još uvek nisu savladali formu polučasovne humorističke serije a o broju epizoda da i ne govorimo.

Recimo, Patrola na cesti ima pet epizoda, koliko bi serija tog tipa imala i na BBCu, dočim RTSove serije ako urednici imaju milosti imaju dvanaest epizoda po ciklusu a ako ne i po sedamnaest. Uostalom, čak i prethodni pokušaj pravljenja HBOa kod nas, koji doduše nije imao veze sa RTSom – Vratiće se rode imao je HBOu nesvojstvenih dvadeset pet epizoda u sezoni!

Patrola na cesti

Umesto više serija sa manjim brojem epizoda po sezoni, RTS praktično odbija publiku time što svakoj seriji naruči veliki broj epizoda pa onda oni kojima se to ne dopada nemaju šta da gledaju u premijernom terminu po pola godine. O obnavljaju serija i naručivanju novih sezona da i ne govorimo. Kako je RTSov termin vikendom vrlo gledan, gotovo je nemoguće snimiti seriju koja ne može formalno izboriti drugu sezonu, i vrlo su retki slučajevi poput Poslednje audijencije Đorđa Kadijevića kada RTSovu seriju gleda nedovoljan broj gledalaca, dakle sve što ima jednu sezonu na Javnom servisu praktično može biti obnavljano zauvek, pa se to i dešava.

Sa takvim nedostatkom strategije, zapravo i ovakav dramski program RTSa predstavlja razlog za zadovoljstvo.

Dok se JJ Abrams ne učlani u pravu stranku a Chuck Lorre ne zaposli na RTSu teško da ćemo gledati čak i stvari koje su na nivou savremene network televizije.

Ipak, HRT je pokazao model da je takav napredak u programu moguć na prostoru bivše Jugoslavije i to je snažan argument kad god se RTS bude pravdao parafrazirajući tagline serije True Detective – da dobijamo televiziju kakvu zaslužujemo.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Veseljko says:

    Dobar tekst, ali nije spomenuta serija “Državni posao” koja šije za dva/tri koplja sve što se do sada snimilo u regionu još od “Nadrealista”. Takođe, očajni Mir-Jam RTS izleti su nedvosmisleno imali svoju publiku, ma šta ja mislio o tome (a mislim sve najgore). “Čizmaši” su takođe prilično zanimljiv pokušaj, i pored svih mana koje serija ima. Ostalo bi mogao da potpišem, a Hrvatima čestitke na dramskom programu.

  2. Ahmad Nedzad says:

    Ma kakav crni “Drzavni posao”. Humor koji zaostaje 20 godina. Ako je to najkvalitetnije sto mozemo da izbacimo onda gasi svecu. Mada, ako je to sto publiku najvise privlaci u Srbiji onda je razumljivo sto se zaista kvalitetni programi ne prave, jer nemaju za koga ovde da se prave.

  3. Sladjana says:

    A Jagodici?

  4. boki says:

    Može ko šta hoće da priča, ali Rode su najbolja serija emitovana na ovim prostorima još od davnih davnina. Jeste da su par zadnjih epizoda pokvarile malo utisak, ali generalno serija je za balkanske standarde bila sjajna. I molio bih autora ako može da mi odgovori (s obzirom da je čini mi se učestvovao u njenom radu makar u prvih 10-tak epizoda) šta je fora sa poslednjom epizodom Roda, šta se koji đavo desilo ljudima da naprave ono s…e od epizode?

    1. /// says:

      Koliko vidim čovek je pisao o dramskom programu javnog servisa koji dotira država i narod, na kome su Rode išle samo reprizno… a premijerno su puštane na B92… To je samo jedna činjenica više u prilog njegovoj tezi!

  5. Marija says:

    Rado bih čula i neku Fridomovu recenziju Patrole na cesti.

  6. Nevena says:

    Postovani ako već pisete o nečemu treba da se informišete do kraja. Iako i ja volim format Andrija i Andjelka, želim da Vam skrenem pažnju da je i to licencno izdanje jedne kompanije iz Kanade. Dovoljno je da se pogleda odjava špica.

  7. De says:

    Tekst je totalna glupost

  8. ilija says:

    Tekst je totalna glupost slazem se. ma auror sa duzim potovanjem nema veze. RTS definitivno ima najboji igani progam u regionu na sveckom nivo.bbc i rai. niko nemoze da proizvede tako kulte serije kako RTS.definitivno.kakav hrt kakve stvare. i ako bitage i priceze su mu dobre odag zavsili smo razovor…nema tu sta da se prica vise..a seve ove serije sto je naborajo i kritikova su odlicne serije koi ostaju u vremenu kako kultne to je sigurno..komsije na primer su master majd u odnsu na toliko hvalene bitage i princesze alo..tako da ovaj tekst nema veze..bez uvrede ali tako je. i rts ostje nepikosnoveni u stvaranju vredosti sa sva vremena pa i u igani pogram.. to su igani prgami koji ostaju za sva vremena i se obaroduju za ralike od druge..to je definitivno.. a za Spske glumce da ne pricamo to su nepikosnvene legende.pa i ove mlade.. ( a i ovako upste srbi su boji u tom pogedu od hr u ex yu i su bez konkurencije nemogu sa hvatima…mozda bosanci mogu malo..ali srbi su tu po meni neprikosnoveni.)

Ostavite komentar:

Slični članci: