Kako je Forest Gamp sreo Makavejeva: Vodič kroz FEST 2016.

U vremenu pre torenta, i kada Internet još uvek nije bio ni dobar sluga ni zao gospodar, program FESTa je bio kao kutija čokolada iz poznate replike Foresta Gampa. Niko ko sebe smatra ozbiljnim filmofilom nije smeo da dozvoli bilo kakav krupan propust za vreme FESTa, gledalo se sve što je moglo, a naročito ono što kasnije neće doći u bioskope. Iz tog vremena, nije ostao ni kamen na kamenu, osim jednog velikog respekta beogradske publike prema FESTu kao jednom od socijalno najznačajnijih vidova gledanja filma, i prema naslovima koji su odabrani za ovu manifestaciju.

U tom pogledu, možda je zanimljivije ovogodišnje preporuke za FEST modelirati prema socijalnoj funkciji koju određeni film treba da ispuni.

Na osnovu oko 35 % pogledanog programa ovogodišnjeg FESTa, mogu reći da su selektori našli dobre naslove za svakog od tipskih beogradskih gledalaca.

De Niro i Nikolson

Ako želite da sebi priuštite onaj punokrvni mitski FESTov doživljaj, iz vremena kada ga je uređivao Makavejev a Robert De Niro i Džek Nikolson pili pivo pred jedinim beogradskim dragstorom, učenice osnovnih škola strahovale od Romana Polanskog a učenici od prijatelja svojih roditelja koji ih mogu preoznati na projekcijama Nagise Ošime, onda idite da gledate Dipan Žaka Odijara.

Dipan

Ovo je odličan film velikog autora u punoj snazi, ovenčan kanskom palmom. Ako ste ga propustili na Kustendorfu i ako ne spadate u prvu ligu pasioniranih skidača filmova koji su tek nedavno našli razuman način kako da ga privole na svoje hard diskove, za vas će ovo biti premijera. Film govori o gorućem problemu migranata, a priča je izložena kao kombinacija realističke drame i osvetničkog trilera. Veći deo filma se govori na šrilankanskom. Treba iskoristiti retku priliku kada kanski pobednik istovremeno uspeva da bude angažovan i dinamičan, egzotičan i pripovedački potpuno jasan, sa deonicama koje naizmenično raduju ljubitelje art hausa i grajnd hausa, dakle najbliže nešto najbliže Skorsezeu. Pored ovog višeslojnog uživanja, film naravno otvara i niz tema diskusija za put do kuće a i kasnije, za one koji to vole ili im treba iz nekih drugih razloga.

Mastrojani i Lolobriđida

Ako ste pak jedan od onih gledalaca koji zapravo hoće da odu na FEST kako bi pogledali vrlo konvencionalan film ali sa reputacijom nečeg što je ipak malo izvan tipičnog interesovanja mejdžor studija i njihovog repertoarskog diktata, svakako se treba opredeliti za Dankinju. Taj film je prisutan na torentu, ali je i Povratnik procureo na Nikoljdan ali do Svetog Save je bio veliki hit čak i u našim bioskopima. Dakle, ko kaže da je torent prepreka poseti bioskopu? Za junake nije.

Dankinja je koncipirana kao vrlo konvencionalna i pitka britanska biografska melodrama, a onda je obogaćena bolnom pričom o Lili Elbe, prvoj osobi koja je promenila pol. Tom Huper je prekaljeni reditelj prestiž-filmova, i ovde je na svom terenu, stvarajući jednu fikciju koja govori istinu. Alisija Vikander igra suprugu glavnog junaka koji postaje junakinja, a Edi Redmejn je pogađate ko.

Sve je na visokom nivou, i veština i angažman. Posle ovog filma, svakako ćete se osećati kao neko ko je napravio mudar gledalački izbor.

Međutim, ako hoćete sve to a da nije baš totalno angloamerički film, a opet ne grize vas savest što ga ima na torentu, preporuka je Priča nad pričama Matea Garonea, jedno postmoderno cinično čitanje zapleta iz bajki, kanski favorit koji anticipira povratak grandioznog bioskopskog izraza među art haus reditelje. Garone nije toliko disciplinovan kao Hoper, ali ovo je pitka a opet atipična vizija bioskopskog spektakla.

Priča nad pričama

Amenabar i Tikver

Ako ste pak jedan od onih gledalaca koji na FESTu želi da upozna reditelja koji već odmerava nekretninu na Beverli Hilsu, uprkos torentu, morate pogledati Osvetu Davida de la Torea. Ovo je film koji sasvim sigurno nije lako pao Haume Kolet Seri koji se taman opustio kao španski žanrovski delegat u holivudskoj A-produkciji. Ravno deset-petnaest godina od vremena kada je prilikom kambeka čuvenog scenariste Lerija Koena sa kamernim saspens trilerima, Holivud bio zapljusnut naslovima kao što su Telefonska govornica, Mobilni ili Kolateral, debitant David de la Tore prilagođava koncept savremenoj tehnici. Karakterni glumac Luis Tosar kome je Majkl Man u Porocima Majamija poverio ulogu Arhangela Montoje ovde igra bogatog bankara kome je nezadovoljni klijent minirao kola, sve je snimano u Korunji, gradu poznatom svima onima koji su stasavali gledajući fudbal devedesetih, a ekipa pokazuje da četiri miliona evra budžeta u Španiji vrede koliko četrdeset u dolarima kada snimaju Amerikanci.

Najmanje ostrvo, takođe španski film ima svoje poštovaoce. Nisam među njima jer mislim da ovaj detektivski triler smešten na početku postfrankističke ere nije iskoristio sve ono što mu je nudio taj milje. Ali, fanova ovog filma je toliko među ljudima do čijeg mišljenja mi je stalo da bi me grizla savest kada ga ne bih pomenuo. Kao reference se navode i serija Pravi detektiv i južnokorejsko remek-delo Sećanja na ubistvo Bong Jun Hoa, i smatram da je to preterano, ali eto čisto da znate.

Veteran Seung-van Rjua spada u red produkciono ambicioznih južnokorejskih trilera. Seung-van Rju već godinama orbitira oko prve lige južnokorejskog filma i sa nekim naslovima uspeva da uđe u nju a sa nekima opet ispada. Proteklih godina smo imali priliku da i na FESTu vidimo bolje verzije ove estetike, i uprkos tome što Veteran nije njegov prvoligaški nastup, dovoljno je kvalitetan da se zabeleži kao nešto što bi eventualno trebalo videti.

Makavejev

Ako želite da pogledate neki jako dobar film i da u tome budete prvi, kako biste zatim išli okolo i vukli ljude za rukav da ga koliko sutra pogledaju na reprizi, onda je Otvorena Momira Miloševića prava stvar za vas. Smešten u dva programa – srpskom takmičarskom i mikrobudžetnom, ovo je naslov koji je konačno dao smisao selekciji Majkrovejv.

Naime, umesto garažera koji spajaju vrhunsku pretenziju sa vrhunskim diletantizmom u svojim filmovima koji ne idu nigde i ne zanimaju nikoga, Otvorena je film snimljen bez novca koji deluje vrlo ozbiljno, estetizovano i spremno kako za domaću tako i za međunarodnu konzumaciju.

Momir Milošević snimio je vrlo zanimljiv arti spoj melodrame o psihozi i horor završnice koji je apsolutno u ravni stranih, pa i američkih indi radova na tu temu. Film krasi mudro postavljen rediteljski koncept a zatim i njegovo dosledno sprovođenje.

Ako pak želite film koji će vas zgroziti, i motivisati da u jednoj noći potrošite sve minute svog postpejd paketa zovući prijatelje da im ispričate kako je užasan, predlažem Otadžbinu Olega Novkovića, jedan od onih filmova zbog kojih je na kanskim novinarskim projekcijama uvedeno javno negodovanje posle projekcije a u Berlinu javni protesti filmofila i onih koji se tako osećaju.

Zanimljivo je da ove godine zapravo srpski filmovi možda i ponajviše mogu proizvesti tu festivalsku trakciju, ali to je optimistički znak – kinematografija se vraća u život.

Pored filmova koji bude entuzijazam i bes, jedan od tematski najkonzistentnijih okvira opet možemo prepoznati među srpskim filmovima, u formi triptiha urbanih melodrama sa elementima trilera Amanet – Panama – Vlažnost. Da li posle Bor-Majdanpek talasa sredi epoha Panamaneta, tek treba da vidimo.

Vlažnost

Gosti

Potpisnik ovih redova je sve svoje ljudske kapacitete uposlio u cilju da se Džonu Mektirnanu pokaže da je među prijateljima, među obožavaocima, među svojima. Ali biće tu i drugih gostiju od kojih ima šta da se čuje. Recimo, ljubitelji art hausa, i generalno ruske poetike – bolne i neizrecive, imaće priliku da se susretnu sa Pavelom Lunginom. On je zanimljiva ličnost i možete ga svašta pitati. U svojoj dugoj karijeri između ostalog snimio je i film Tajkun, prikazan na FESTu početkom veka, u kome je pokušao da napravi apologiju Borisa Berezovskog.

Studenti i profesionalci

Ovogodišnji FEST donosi i nekoliko filmova koji privlače pažnju profesionalaca. Recimo, Mandarina Šona Bejkera, film snimljen ajfonina na losanđeleskim ulicama, u kome fotografija ne samo da nije problem već je i adut može biti poučno iskustvo za naše filmmejkere.

Svaki susret sa popularnom kulturom drugih, a naročito nama najbližih je zanimljiv pa u tom smislu, profesionalci treba da vide i hrvatski blokbaster Narodni heroj Ljiljan Vidić kontroverznu dekonstrukciju imaginarijuma NDH i parodiju na partizanski film koja sada dobija naročitu težinu posle nameštenja Zlatka Hasanbegovića na mesto hrvatskog ministra kulture.

Hrvatski film Ti mene nosiš Ivone Juke izazvao je velike kontroverze prošle godine kada je autorka brzopotezno dobila crnogorski pasoš a delo poslato kao crnogorski kandidat za oskara. Na oskarima nisu ništa napravili ali ovaj film ipak treba videti. Prvo, traje dva i po sata što je uprkos subjektivnom utisku koji ostavljaju eks-jugoslovenski filmovi ipak prava retkost kod nas, gde filmovi uglavnom traju stotinak minuta. Juka pokušava da spoji zamah ranog Injaritua, na prelazu iz Meksika u Holivud i estetizaciju danskog filma.

Rezultat je krajnje neujednačen. Ipak, u ovom filmu se ima šta videti, u najmanju ruku tri odlična filma zarobljena u sumnjivoj celini.

Kako gruzijski reditelj sa ruskim zaleđem i ozbiljnom festvalskom reputacijom fikcionalizuje skrivanje Ratka Mladića možemo videti u filmu Brat Dejan, gde Marko Nikolić igra naslovnog junaka, i u određenom smislu, kroz kriminalizaciju Gige Popadića, stoji kao simbol srpskog istorijskog brodoloma. Iz Makedonije niko ne očekuje šabrolovski triler a baš to smo dobili u filmu Tri dana u septembru.

Nijedan od navedenih naslova nije naročito zanimljiv onima koji nisu profesionalci, bilo kao filmaši bilo kao kritičari, ali oni koji jesu svakako treba da ih pogledaju.

Džarmuš

Na svakom FESTu se pojavi i neki film koji bi potencijalno mogao na nivou štosa ili atmosfere naći fanove među Beograđanima. Jedan od njih je recimo Protiv prirode, danski film koji ima strukturu doslovno ekranizovanog romana. Na ekranu vidimo junakovu fizičku radnju, a iz offa slušamo o njegovom toku misli i unutrašnjem životu. Kao neko ko fetišizuje Mektirnana svakako nisam ciljna grupa za ovakav film ali ne može mu se osporiti da kanališe neki uvrnuti skandinavski humor i teskobu sa kojom se lako možemo identifikovati ovih dana.

Protiv prirode

Kutija čokolada

Svi filmovi koje sam pomenuo u tekstu sam gledao. Preostalih 65 % programa FESTa su Gampova kutija čokolada i za mene i za vas. Ako treba dati neku principijelnu preporuku onda je svakako važno držati se starog principa, da se jure filmovi kojih nema na torentu i koji nemaju distributera, mada činjenica da su prava za neki film obezbeđena ne garantuje da će biti u bioskopu ali se barem možemo nadati nekim reprizama ili televizijskoj premijeri.