Da li imate preko 18 godina?

Kad titlovi moraju da se čitaju (drugi deo)

Koliko sati nedeljno vi provodite ispred TV ekrana? Dvadeset, trideset, četrdeset? Nije valjda manje?!!

0
0

U okolnostima prevelike dostupnosti svetske TV produkcije čak i samo testiranje novih serija na primeru pilota ili (nedajbože) dve-tri epizode, tek da utvrdite da li se uopšte isplati da nešto gledate (u celini), može da vam potroši od pet do petanest sati nedeljno. U zavisnosti od toga koliko ste ambiciozni i kolike su vam oči. Upravo zato bolje je na vreme dobiti pouzdan savet o tome da li zbog nečega vredi bataliti nešto drugo. To je sva i jedina svrha ovog teksta.

1992 (Italija, 10ep)

O ČEMU SE RADI: Italija u svojoj poslednjoj solo godini pred združivanje u EU koje je Toto Cutugno pobednički na Evroviziji najavio pesmom Insieme 1992. Kako su Grci uspeli da 20 godina kasnije prvi dobiju crveni karton, nije mi jasno, s obzirom na to da u Uniju Italija ulazi kao zemlja tek malo sređenija od onoga što danas zatičemo po većini istočno-afričkih zemalja.

DA LI SE ISPLATI ČITATI TITLOVE: Sve zavisi od toga koliko vas ovaj tip društveno-politički angažovane drame zanima. Amerikanci su na sličnom terenu tek od skora počeli ozbiljnije sa sličnim sadržajima (Crash ili American Crime), dok su neke druge “političkije” serije (poput House Of Cards, West Wing, pa i Veep) po meni i dalje samo (kvalitetna) holivudizacija određenih nivoa vlasti. U 1992, junaci, njih šestoro-sedmoro, su raspoređeni po svim strukturama koje potencijalno ostvaruju pozamašan uticaj na društvo- policajci, političari, Šaperoliki advertajzeri, TV zvezde, novinari… 1992 funkcioniše kao miks njihovih priča, a unutar svake od njih podjednako virimo u njihove lične drame (Sida, mračne prošlosti, rasturene veze), ali i u načine na koji oni participiraju u javnom životu Italije i onome što, s obzirom na to da se serija bazira na “istinitim događajima”, služi kao autorska rekonstrukcija i komentar na epohu. Italijani i dalje besprekorno rade “realizam”, ali to nekima, možda, neće biti dovoljno u ovoj, ipak, konzervativnoj postavci.

SPREMAJU LI AMERI RIMEJK: S obzirom na vrlo specifične okolnosti kojima se serija bavi bojim se da je to čini neprobojnom za američku inkarnaciju, osim ako se neki tamošnji, osvešćeni autor ne doseti da 1992. zgodno iskoristi za američko “gdesmoštasmo” 500 godina kasnije. Što i ne bi bilo loše.

HINTERLAND (Vels, 4+4ep)

O ČEMU SE RADI: Tim detektiva operiše u velškoj, pretežno planinskoj, oblasti Aberystwyth. Verovali ili ne, paralelno su snimane verzije na velškom i engleskom. Engleskih epizoda ima 4, svaka po “volanderovskih” sat i po, dok su Velšani, čini mi se, prepolovili poslednje tri i uživali u 7 kraćih epizoda.

DA LI SE ISPLATI ČITATI TITLOVE: Ako mene pitate i ako niste fan sličnih detektivskih procedurala sa mračnjikavim frontmenom, baš i ne morate. Istina, u engleskoj verziji i nema toliko velških deonica (tek da se održi autentičnost) da vas “čitanje” namuči, ali Hinterland je, ipak, samo velška verzija skandinavskog “tejka” na britanske varijacije Agathe Christie, u kojima se detektiv prikazuje kao ličnost podjednako grešna koliko i osumnjičeni u čijem svetu privremeno boravi. Ovde je čak ta privatnost glavnih junaka minimalizovana i nakon 2 epizode ja o Tomu Mathiasu slutim samo da je u sred rasturenog braka. O ostalima ni toliko. Bilo mi je zanimljivo što je u pomenutim, lansirnim, epizodama u oba slučaja žrtva bila starija osoba, ali mi se nije dopalo što je to bio samo predvidljiv okidač za dublje zasecanje u istoriju. Iako ovde saspens, a ni konačan ishod slučaja, nisu nebitni, bojim se da sem fantastičnog krajolika malo šta kompenzuje već viđeni tip istrage i trajanje od sat i po po epizodi. Napomenuo bih da kostimski, žitelji Velsa i dalje najnormalnije žive kao da je 1985.

SPREMAJU LI AMERI RIMEJK: S obzirom na to da su i mnogo uspešnije adaptacije (Broadchurch kao Gracepoint) omanule, ne verujem da će se neko prihvatiti velške varijacije na relativno izrabljen pristup.

30 DEGREES IN FEBRUARY (Švedska, 10ep)

O ČEMU SE RADI: Stotine hiljada Šveđana svake godine poseti Tajland. Ova serija, jedna od najgledanijih u istoriji švedske televizije, bavi se nekolicinom njih i njihovim pokušajima da na novom terenu započnu ili nastave i nove živote. Pa tako imamo razvedenu arhitekticu koja se nakon šloga sa dve ćerke vraća u bungalov “Happiness”, stariju ženu koja živi sa mužem invalidom, debelog i usamljenog radnika u toplani (proveriti) i tajlandskog emigranta koji se iz Švedske vraća u domovinu.

DA LI SE ISPLATI ČITATI TITLOVE: Mnogo puta sam naišao na primedbu evropskim umetnicima i intelektualcima (obično u jednom) da svojim superpesimističnim pisanjima i stavovima više pomažu duhovni kolaps i kraj “zapadnjačke” Evrope, nego što ga usporavaju i zaustavljaju. Naime, po kritičarima, taj “efekat ogledala” ne radi posao, koliko god preciznu i tačnu refleksiju davao. Ako je to tako, onda švedska televizija već drugom hit serijom pokušava da nešto promeni i poradi na re-humanizaciji evropskog življa. Sa Akta manniskor zavirili smo u svoje drugo (androidno) “ja” i dobili ideju kako ćemo moći da testiramo svoju humanost ako je usmerimo u jednom pravcu, a sa 30 Degrees in February, stiže još praktičniji savet kako ublažiti “prazninu duše”- probajte da živite negde drugde! Svi pobrojani junaci stižu na Tajland do nosa puni govana prošlosti, i rajski seting sunčanih plaža instantno otvara nove mogućnosti. Naravno, ono što ovu blago sapunastu melodramu čini (vrlo) zanimljivom jeste nelakoća i nepredvidivost ostvarenja tih mogućnosti. Autor i proslavljeni švedski scenarista, Anders Weidemann, ume da napravi zanimljive biografije likova iz kojih potom lukavo crpi inspiraciju za naoko “neočekivana”, ali psihološki uverljiva ponašanja i akcije svojih junaka. Bojim se da “šveđani” trijumfuju i u ovoj ponudi “serija sa titlom”.

SPREMAJU LI AMERI RIMEJK: Deluje da još uvek nisu našli načina da pokvare i ovaj original.

DESAPARECIDA (Španija, 13ep)

O ČEMU SE RADI: Ova mini-serija emitovana je prvo na španskoj nacionalnoj televiziji u sezoni 2007/2008, a potom i u Argentini gde je imala fantastične rezultate gledanosti. Tek ove godine postala je dostupna i gledalištu na engleskom govornom području. Od 13 epizoda nijedna ne traje manje od sat i desetak minuta, a par epizoda traje koliko i igrani film. Tema je nestanak devojke Patricije, na njen osamnaesti rođendan, koji potom, u vrlo sporom ritmu i realističkom dramaturgijom inicira otkrivanje raznih dvostrukih života, dobročuvanih tajni i mračnjikavih prošlosti unutar njene porodice, familije i prijatelja.

DA LI SE ISPLATI ČITATI TITLOVE: Sa trajanjem epizode od skoro dve prosečne američke, ovo neće biti lak zalogaj. Boljem prvom utisku ne doprinosi ni zaista vrlo skroman vizuelni ugođaj koji će mnoge, ne bez razloga, podsetiti na one “španske serije”. Ali baš ta, zastarela, produkcija bila je ključna da pomislim da i srpske televizije bez problema mogu isto ili bolje, samo kada bi imale dobar scenario. Desaparecida funkcioniše kao neorealistički Twin Peaks. Glamur, mistika i senzualnost zamenjeni su televizičnošću, hiper-realističkim prosedeom i melodramom, ali upravo razgradnja tog naoko benignog miljea, u kome smo do sada gledali priče o zlim svekrvama i slepim snajama, koji nam lagano otkriva svoje naličje i karaktere koji pod pritiskom spontano počinju da izlaze iz svojih klišeiziranih uloga i postaju daleko mračnije, ali ljudskije figure. Ako zažmurite na činjenicu da gledate izvedbu ne mnogo bolju od Rođaka sa sela ili (vi ubacite nešto sa naših  televizija), ispod svega toga ukazaće vam se priča čiji način pripovedanja intrigira svojom psihološkom uverljivošću i detaljno sprovedenom dezintegracijom “daytime soap-opera” materijala.

SPREMAJU LI AMERI RIMEJK: Prošle godine svoju prvu sezonu traljavo je započeo rimejk španskog hita Los misterios de Laura (The Mysteries Of Laura). Ako se za par godina izvrne u megahit, lako će se neko setiti i Desaparecida. Dakle, za sada ništa.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: