Da li imate preko 18 godina?

Jugoslovenski neoavangardni umetnički časopisi

Popričali smo sa Anom Radovanović, autorkom izložbe i inicijalne publikacije, o postavci koju možete pogledati u galeriji Pro3or do 1. aprila.

5
0

Neoavangardni umetnički časopis je karakterističan periodični izdavački produkt konceptualnih umetnika, nastao 60-ih godina prošlog veka. Za razliku od mnogih zapadnih primera, čiji su autori imali intencije široke proizvodnje, ovdašnji nisu bili vezani za tržište, a najčešće ni za zvanične umetničke institucije. Oni predstavljaju nezavisnu samizdat publikaciju, najčešće malog tiraža, čija je publika uglavnom bila ograničena na simpatizere neoavangardne umetnosti. 

Kako je došlo do tvog interesovanja za ovu temu i na koji način si započela projekat?

Od osnovnih pa do master studija sam boravila u inostranstvu, tačnije u Italiji, tako da nisam imala mnogo prostora da učim o domaćoj istoriji. Tokom studija sam od početka često pokušavala da uporedim to što se dešavalo u Italiji sa onim što je u isto vreme bilo kod nas, i osetila sam da mi fale informacije. Dodatni razlog je verovatno taj što sam studirala grafički dizajn, gde smo se dosta bavili grafičkim i izdavačkim produktima, pa i samim časopisom, tako da sam usput preko raznih izložbi i studentskih publikacija došla do nekih zanimljvih imena koja su me usmerila ka daljem istraživanju.

IMG_0870

Na fotografiji je Ana Radovanović, autorka izložbe

Kako se izdvojila baš ova konkretna tema?

Kroz istraživanje sam otkrila nekoliko vrsti časopisa kod nas, među njima časopis umetnika i umetnički časopis (jedno je umetničko delo, a drugo govori o umetnosti). Ovo me je zainteresovalo i vrlo brzo sam rešila da mi to bude master tema. Uz to je mog mentora zanimala cela naša geografska oblast, pa me je dodatno ohrabrio.

Kako su to Italijani prihvatili?

Njima je jako egzotično da se bave istočnim zemljama, ćirilica im je grafički posebno interesantna, kao i Jugoslavija generalno. Van toga, više kod nas u Srbiji postoji taj problem što savremenija umetnost nije u dovoljnoj meri zastupljena u školskim programima i nije deo kolektivne svesti. U Italiji je ipak malo drugačije. Njima je umetnost najveći nacionalni ponos koji štite, čuvaju i promovišu. Mi bi takođe trebalo da se pozabavimo ovim stvarima jer itekako imamo čime da se ponosimo, a tome će, nadam se, i ovaj projekat makar malo doprineti.

IMG_0862

Kako je tekao razvojni put celog projekta, od odbrane master rada do ove izložbe?

Pored istraživanja, u okviru odbrane master rada imala sam zadatak da to sve grafički oblikujem u publikaciju i da proizvedem još dve infografike, koje su i ovde izložene. Ta knjiga je dobila prvu nagradu na festivalu Dan D 2015. godine u Zagrebu, a posle je isto u Zagrebu bila izlagana na samostalnoj izložbi u galeriji HDD. Projekat je takođe bio prikazan i na brojnim međunarodnim izložbama i konferencijama, u Splitu, Raveni (Italija), Grin Beju (Viskonsin, SAD), kao i unutar publikacija Kamenzind (Beograd, 2016) i The Territories of Artists’ Periodicals (Pariz, 2015). U planu su i neke nove izložbe…

Kako je knjiga struktuirana?

Pre svega je prikazan istorijski kontekst u kome su prikupljeni časopisi nastajali, morala sam da objasnim šta je Jugoslavija u tom trenutku značila, pa zatim šta je neoavangarda, a šta je neoavangarda u Jugoslaviji, šta je umetnički časopis, a šta umetnički časopis u Jugoslaviji… Posle tog uvoda, dala sam prostor konceptu bibliofilskog pristupa, pri čemu sam knjigu dizajnirala kao fasciklu iz kancelarije, sa sve svojim registarskim prstenovima u okviru kojih stoje kartice sa tehničkim specifikacijama. Pored toga, tu su infografike, onda sekcija sa fotografijama i tekstovi o svakom od časopisa, koji su svi vrlo različiti pa sam morala da ih pojedinačno predstavim. To je neoavangarda, traje maltene do devedesetih godina, tj. završava se ranije, ali neka izdanja su i krajem osamdesetih imala neoavangardne karakteristike, pa sam ovde devedesete računala kao kraj.

Časopisi su najčešće pravljeni u jako malom tiražu. Kako si uspela da ih lociraš, a onda i da ih dobiješ na korišćenje za projekat?

Bilo je teško! (Smeh) Ali i jako zanimljivo. Časopise poseduju kolekcionari, najviše srpski i hrvatski. Ponešto su imali u Muzeju Suvremene Umjetnosti u Zagrebu i u jednoj galeriji u Sloveniji. Biblioteke skoro pa uopšte nemaju svoje primerke, osim Rok časopisa koji je štampan u 2000 primeraka, što je za umetničke časopise ogroman tiraž, s obzirom na to da su vojvođanski časopisi izlazili u tiražu oko tridesetak kopija, išli iz ruke u ruku i slali se poštom praktično samo ljudima koji su učestvovali u pravljenju samog časopisa. Išla sam lično do umetnika i sa njima razgovarala o svemu, iz prve ruke. Nenad Bogdanović, Slavko Bogdanović i Bálint Szombathy su na primer imali svoje primerke, jer su prosto bili osnivači tih časopisa pa ih još uvek čuvaju kao svoje radove.

U projektu Ane Radovanović obuhvaćeni su sledeći časopisi: Adresa, Akcent, Breza, Bit International, Galerija 212, Gorgona, Edicija A, Katalog 143, Kontaktor, Maj 75, Mentalni prostor, Mixed Up Underground, Moment bilten, Neuroart, Novine Galerije SC, Pesmos, PN, Postgorgona, Prvi broj, P. S. Gorgona, Rok, Second Manifesto, Signal, Total, Underground Elevator, Westeast, Wow.

Kako su reagovali ti umetnici? Da li su bili iznenađeni što se neko zanima za to, budući da se tom temom retko ko, to jest – niko, nije bavio do sad?

Na samom početku, u Srbiji su skoro svi bili iznenađeni, a čak su me pitali zašto to radim i kome je to uopšte bitno. Neki kolekcionari su mi rekli da su svoje primerke odavno prodali za mali novac ili poklonili, jer nisu mislili da je važno. U Italiji bi za neke od tih primeraka, pogotovo onih ranijih, avangardnih, mogli da dobiju i do 2000 evra po komadu. Naravno, vrednost zavisi od časopisa do časopisa, od tržišta, imena umetnika i kako se umetnik kotira.
U Hrvatskoj postoji mnogo jača i duža praksa istorije dizajna i promišljanja toga, tako da se nisu mnogo iznenađivali mojim potražnjama, iako su oni imali skoro samo hrvatska izdanja.

Čija izdanja možemo da vidimo na ovoj izložbi?

Na izložbi je dva broja časopisa Rok ustupila Saveta Mašić, a treći je iz muzeja Macura. Ostalo su moji časopisi, koje su mi poklanjali ljudi tokom istraživanja. Jedan mi je poklonio Miško Šuvaković, a drugi Bálint Szombathy.
Bilo mi je divna ta činjenica da nije mnogo ljudi pisalo o ovim časopisima, pa sam imala tu priliku da ja direktno intervjuišem umetnike, i svi su bili predivni i vrlo raspoloženi da mi u tom pohodu pomognu, tako da sam im jako zahvalna.

Kako umetnici sa kojima si pričala gledaju danas na te rane radove, sa vremenske distance veće od 30 godina?

To je škakljiva stvar. Svi imaju svoje lične interpretacije i sadašnje viđenje koje je dosta drugačije od onog iz vremena u kome su časopisi nastajali. Mnogi koji su pripadali novoj umetničkoj praksi nisu verovali u dokumentovanje umetnosti. Na primer, novosadski Neuroart je imao koncept da je prvi tiraž imao 33 primeraka, pa svaki sledeći za broj manje i tako sve do tiraža od 0 primeraka kada bi zapravo došlo do samouništenja. To je bila misija i deo manifesta. Tu nekako postaje jasno da oni nisu ni tada imali želju da to opstane u formalnom smislu i da su za sve artefakte želeli da nestanu.

Ph. Courtesy of Ana Radovanović

Ph. Courtesy of Ana Radovanović

Koja je onda bila poenta pravljenja časopisa?

Njima su časopisi bili vrsta galerije, odnosno izlagačkog prostora. Oni bi ih napravili i tretirali to kao izlaganje svojih dela, kao izložbe. Nakon toga, nastavljali su dalje. Prvi od svih, bio je časopis Gorgona, koji je danas izložen i u njujorškom Muzeju savremene umetnosti (MoMA) i spada u kategoriju časopis kao umetničko delo; izložena je u svakom broju jedna ideja, jedne osobe. Smatra se pretečom ove vrste časopisa, jer je nastao šezdesetih godina, za razliku od njegovih naslednika i same definicije, koji su nastali sedamdesetih, što je zanimljivo u svetskim okvirima.

To mi zvuči i kao davna preteča današnjih foto knjiga i zinova. Monografije su ustupile prostor samizdatima, mini edicijama neafirmisanih fotografa, kojima je postalo dostupnije nego ikad da sami proizvode svoje publikacije u kojima predstavljaju svoje foto serije?

Jeste, upravo, to je ekvivalent. I fotografije, i ilustracije, i tekstovi. Zato je i zanimljiva ova tema, jer je i dalje savremena i aktuelna. Ko god se time bavi, može da sagleda odakle je to stiglo i čak i da izvuče neku inspiraciju, kako iz samih produkata, tako i iz organizacije umetnika iz tog doba. Oni su bez skoro ikakvih finansijskih sredstava uspevali da stvore svoje projekte. Koristili su mašine po imenu šapiragraf, to su valjci kojima su kopirali listove, jedan po jedan. Preteča fotokopir mašine. Mi o tome danas jako malo znamo, a mnogo je zanimljivo! Na primer, čitava estetika teksta kucanog na pisaćoj mašini je nekad imala potpuno drugo značenje i kontekst od današnjeg. Danas nam to izgleda kao potpuni fetiš, a i ta odluka da ne dizajniramo, koja nas vodi u nešto mnogo šire… Njima je to bio deo stava, svesno odustajanje od dizajna, koji je doduše ipak bio neki dizajn stejtment sam po sebi… Sada umesto tih starih alata imamo kompjutere, pa su stvari možda malo lakše ali i komplikovanije, jer mnogo mogućnosti nekad zapravo ograničava!

IMG_0875

Hvala Ana!

Ukoliko Vas zanima kako izgledaju časopisi i njihova sadržina, posetite galeriju Pro3or (Koče Popovića broj 9) i pogledajte postavku! Izložba će trajati do 1. aprila 2017. godine.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: