Joshua Oppenheimer iznenadio publiku

U ponedeljak uveče, uoči projekcije novog filma kanadskog reditelja Džošue Openhajmera “Pogled tišine”, publiku Beldocs festivala iznenadilo je nenajavljeno prisustvo upravo pomenutog autora. 

Film “Čin ubistva”, koji je bio i nominovan za Oskara, reditelj Džošua Openhajmer upoznaje nekadašnje vođe odreda smrti odgovorne za hiljade ubistava indonežanskih komunista i intelektualaca. Zaprepašćen, shvata da su ponosni na zlodela koja su počinili, doduše sumnjajući da se prave važni pred njim i dolazi na ideju da ih spoji sa drugim zločincima. Međutim, tom prilikom oni postaju još gori i upadaju u bizarnu igru rekonstrukcija događaja, pri čemu jedan glumi žrtvu, a drugi počinioca.

Kako je Openhajmer rekao beogradskoj publici – osetio se kao da je došao u Nemačku 40 godina posle rata, Nacisti su i dalje na vlasi, ponosni su na Holokaust i ubeđeni da ih ceo svet zbog toga slavi. Odlučuje da prekine sve projekte na kojima radi i posveti se snimanju dva filma. Prvi, o fantaziji u koju počinioci beže koji će postati “Čin ubistva” i drugi o bolu i suočavanju porodice žrtava – “Pogled tišine”. Posle beogradske premijere upravo ovog drugog filma usledio je razgovor sa iznenadnim gostom koji vam prenosimo.

Kako je uopšte došlo do toga da snimate film o genocidu u Indoneziji?

Godine 2001. zamoljen sam da pomognem grupi radnika na plantaži i pomognem im da naprave film o problemima sa kojima su se suočavali kada su posle diktatorski režim pokušali da se organizuju u sindikate, budući da je to bilo nelegalno. Mogao sam da završim bilo gde u svetu, ali igrom slučaja poslali su me u Indoneziju, i to na plantažu u vlasništvu belgijske kompanije gde su žene prskale otrov za korov koji je bio toliko toksičan da su umirale od raka sa 40. godina. Nisu dobijale nikakvu zaštitnu odeću. Žene su otišle u kompaniju i zahtevale da se ovo promeni, međutim kompanija je poslala vojnu grupu i one su odustale od svojih molbi. Pitao sam ih kako je moguće da su tako lako odustale, budući da je ovo za njih bilo pitanje života i smrti.

Objasnile su mi da su njihovi roditelji, kao i bake i deke bili u sindikatu agrikulturnih radnika do 1965. zbog čega su ih optužili da su potencijalni simpatizeri komunista. Vojna jedinica koja je poslata da ih nadgleda bila je umešana u ubistva komunista, a i dalje su bili na vlasti. Inače, ova ista organizacija je ona kojom sam se bavio u prethodnom filmu, “Čin ubistva”. Radnici su se plašili da bi ovo moglo da se ponovi. Kada sam počeo da istražujem ove događaje, otkrio sam da je ubijeno između pola i dva ipo miliona ljudi.

Međutim, shvatio sam da ono što ubija moje prijatelje i u isto vreme drži cenu palminog ulja niskom nije samo otrov, već strah.

Kako mislite da bi indonežansko društvo izgledalo za pedeset godina, da ovi filmovi nisu napravljeni?

Interesantno pitanje na koje se bojim da nemam odgovor. Ali ipak mislim da je važno da razsjanim publici šta su filmovi izazvali. “Čin ubistva” pomogao je da se promeni način na koji Indonezija govori o svojoj prošlosti. Mejnstrim mediji o tim ubistvima po prvi put govori kao o genocidu. Ja sam znao da neću moći da se vratim u Indoneziju posle prikazivanja filma, tako da sam “Pogled tišine” snimio pošto je “Čin ubistva” izmontiran, a pre nego što je imao premijeru.

Uprkos riziku, “Pogled tišine” ušao je u medijski prostor koji je “Čin ubistva” napravio, pokrenuo je javnu diskusiju i imao je čak veću distribuciju od svog prethodnika. Pokazao je koliko je društvo oštećeno i u kojoj meri su istina, pomirenje i zaceljene neophodni. Pokret koji se za to bori raste, ali postoji i snažan otpor vojske i oligarha koji su i dalje moćni i uživaju legalni imunitet. Čini mi se da ovakav film nije napravljen, korupcija, nepravda i strah bi postali do te mere normalni da bi se ljudi autocenzurisali, bez svesti da to čine. To može da vodi samo do apatije i gubitka kulture, demokratije i humanosti.

Šta se desilo sa Adijem i njegovom porodicom?

Tokom poslednjih godinu dana Adi i ja smo radili sa timom od 25 ljudi koji su se postarali za to da postoji plan koji osigurava njegovu i bezbednost njegove porodice. Njihova želja je da ostanu u Indoneziji, a Adija tamo doživljavaju kao heroja. Pored toga, on igra važnu ulogu u pokretu za pomirenje i pravdu.

Porodica se preselila u drugi deo Indonezije i više ne žive u senci ratnih zločinaca koji su ih terorisali. Sada žive u okviru zajednice filmadžija, aktivista, novinara i advokata koji se bave ljudskim pravima i koji cene sve što je Adi učinio.

Strašno je što porodica koja pokušava da stvori uslove za oprost i pomirenje mora da beži, ali pokušali smo da to pretvorimo u dobru priliku za njih. Skupili smo novac sa kojim mogu da pošalju decu na univerzitete, a Adi je otvorio optičarsku radnju. Kao što ste videli u filmu, ranije je išao od vrata do vrata i nije imao sigurne prilive. Takođe, postoji plan B. U slučaju da im neko zapreti, obezbeđene su vize za Dansku i svi bi momentalno doleteli tamo i ostali sa nama koliko god da je to potrebno. Za sada je dobro, u poslednjih 8, 9 meseci nisu primili nikakve pretnje.

Koja je situacija sa filmovima trenutno?

Zahvaljujući “Činu ubistva”, “Pogled tišine” distribuiraju dva vladina tela: Jakarta Arts Council i National Human Rights Commision of Indonesia. Povodom premijere, po Džakarti su bili brojni bilbordi, a film je prikazan u najvećem indonežanskom bioskopu koji prima 1000 ljudi, međutim pojavilo se duplo više. Adi se pojavio i toliko su ga toplo dočekali. Taj dan je bio Nacionalni dan heroja, a na u Indoneziji je na tviteru trendovao tvit kojim su ga nazivali novim nacionalnim herojem.

U Indoneziji je film prikazan preko 3500 puta i to je izazvalo burne reakcije vojske koji su izvršili pritisak na odbor za cenzuru zabrane da se film prikazuje u komercijalnim i javnim bioskopima. Tako da smo morali da se oslanjamo na infrastrukturu bioskopa koji vode zajednice da bi ljudi imali priliku da ga vide. Dakle, film je u Indoneziji zvanično zabranjen, dok se sa “Činom ubistva” to nikada nije dogodilo.