Jesenje preporuke knjiga

Jesenju preporuku za čitanje posvetili smo stvaralaštvu žena. Neka od pitanja koja su deo savremenog političkog, društvenog i umetničkog diskursa u vezi sa položajem žena obrađena su u delima pred vama. Tu je poezija En Sekston, završetak tetralogije Elene Ferante, feministički esej Čimamande Ngozi Adiči i roman prvenac Lane Bastašić. Nekako se tu našao i Džefri Judžinidis sa svojim kultnim romanom o interseksualnosti. Ovaj završetak leta stoga neka bude obeležen spisateljicama i njihovom literaturom koja u sebi nosi zaključan potencijal da napokon počnemo svet da bliže i dublje sagledavamo iz perspektive žena koje se bore za svoju emancipaciju i viziju jednog drugačijeg sveta. Čitanjem i razmišljanjem o ovim knjigama možemo taj potencijal otključati.

“Novembar tela i kalendara” (izbor iz poezije), En Sekston, (Izdavač: KCNS, prevod: Vladimir Stojnić)

En Sekston nije samo velika, poznata, cenjena, jedna od… pesnikinja. Ona je na prvom mestu veoma važna. Kada se pojavila na američkoj pesničkoj sceni početkom 60ih prošlog veka, bilo je kristalno jasno da se pojavio neko sposoban da menja čitalačka očekivanja. Da iznenađuje, provocira, izvrće poretke i uvrežena mišljenja naglavce. Ukratko – da svakome ko se reši da je čita ponudi drugačiju optiku u vezi sa životom i poezijom. Objavljeno je ukupno desetak njenih zbirki pesama, što za života što posthumno, i one sve predstavljaju tako sirov i intenzivan uvid u razmišljanja i osećanja jedne slabo obrazovane američke domaćice koju je skršio dramatičan pritisak sveta u transformaciji. Jačanje pokreta za ljudska prava, građanske inicijative, feministički i militatni pokreti, svet grubo podeljen na Istok i Zapad, i mesto žene u novim društveno-političkim paradigmama koje odjednom pružaju mogućnost da se napokon neke stvari promene – o svemu tome je pisala En Sekston, a pisala je zato što ju je na to nagovorio njen psihoterapeut. Dakle, tako dragocenu pesnikinju dugujemo jednoj slučajnosti i terapetuskoj dovitljivosti.

Njena poezija, koja se svrstava u ‘konfesionalnu’, dakle ispovednu, postavlja identitetska pitanja pred kojima su se stotine hiljada žena odjednom zatekle – šta znači biti obrazovana, šta znači biti supruga/majka/domaćica, šta znači biti religiozna – i gde su granice svih tih pitanja do kojih se umetničkom formom može doći.

Neke se žene udaju za kuće, napisaće u jednoj pesmi; Žena koja piše previše oseća u drugoj; Umorila sam se da budem žena u trećoj. Ali te granice koje su drugi autori i autorke dodirivali kontemplativno, refleksivno, filozofski i umetnički, En Sekston je dodirivala svojim životom. Susret sa određenim (samo)spoznajama ostavio je na nju duboke posledice, i ona je 1974, u četrdeset i šestoj godini života, rešila da oduzme sebi život. Danas, pesnici i pesnikinje koji se ne mire sa stvarnošću, koji preispituju svoj položaj u svetu i zašto im taj svet samo takav položaj pruža, duguju, možda nesvesni, toliko toga velikoj i neprolaznoj poeziji En Sekston.

“Priča o izgubljenoj devojčici”, Elena Ferante (Izdavač: Booka, prevod: Jelena Brborić)

Literarni uspeh Elene Ferante je postao toliko globalno rastprostranjen i sveprisutan, da je pitanje trenutka kada će od književnog fenomena postati stavka opšte kulture. Ukoliko to već nije. Manje ili više, čitajući ih ili slušajući o njima, većina je upoznata sa romanima misteriozne autorke, autora ili više pojedinaca, koji pod pseudonimom Elena Ferante objavljuju knjige od početka devedesetih. Slava i popularnost su stigli sa Napuljskom tetralogijom koja se bavi odrastanjem devojčica po imenu Elena i Lila. Londonski Rose Theatre je prošle godine postavio predstavu po motivima ovih romana, a ove godine će startovati i italijanska serija o napuljskim drugaricama. Pred ljubiteljima stvaralaštva Ferante ove godine se nalazi i završni deo tetralogije, koji je izvorno objavljen još 2015. godine. Narativ kroz ove četiri knjige prati povest jednog drugarstva između dve devojčice koje su po mnogo čemu različite, ali po još mnogo čemu i slične. Njihovi karakteri, drugačiji i suprotni, diktiraju njihove životne puteve, ali i prirodu njihovog odnosa. Osim toga, autorka (iako je pseudonim, oslovimo je u ženskom rodu, jer to je sve što imamo za sada) daje i jednu širu sliku juga Italije, grubok i sirovog krajolika sa specifičnom kulturom i istorijom. Priča o izgubljenoj devojčici nam sada predstavlja glavne junakinje kao zrele osobe, sa kompleksnim životnim putevima na kojima im se ukrštaju karijere, slava, porodice, ali i novi nivoi međusobnog odnosa.

“Napuljska tetralogija” je bitna pojava na široj književnoj mapi, jer predstavlja izraz emancipacije narativa koji govore o ženama i pričaju priču iz njihove perspektive, koja je kroz istoriju često znala da bude izmenjena i/ili instrumentalizovana dominacijom muških narativa.

Odrastanje i sazrevanje Elene i Lile predstavlja, između ostalog, svedočanstvo o tome dokle se stiglo sa oslobađanjem, promenama i vrednovanjem ženskih narativa u XXI veku, i na koji način su se oni udaljili od patrijarhalnog kulturnog modela u književnosti, koji će možda uspeti da o sebi dublje promisli baš na osnovu literature kakvu stvara Elena Ferante.

“Midlseks”, Džefri Judžinidis (Izdavač: Dereta, prevod: Aleksandra Čabraja)

Veoma je neobično da roman koji se dominatno bavi interseksualnošću, tj. polnom podvojenošću, da je tako nazovemo, može da postane bestseler, a da pritom nije plod nekog trećerazrednog skribomanstva. To je, naime uspelo američko-grčkom autoru Džefriju Judžinidisu i njegovom, u pravom smislu te reči, famoznom Midlseksu. Ova knjiga je prvi put objavljena 2002. godine, lagano je obezbedila sebi nagradu Pulicer, prodata je u više od pet miliona primeraka i prevedena na skoro sve svetske jezike. Radnja prati životnu i porodičnu priču Kala Stefanidisa, za koga se na rođenju smatralo da je devojčica, pa je tako i odgajan, da bi u pubertetu postao svestan da je genetski dečak. I tako zaglavljen između polova, tačnije u nedoumicama u vezi sa rodnim identitetom, Kal priču počinje od svojih grčkih predaka, koji su se doselili u Ameriku, i sa sobom, osim svog nasleđa, kulture i običaja, poneli i genetsku predispoziciju za interseksualnost.

Iako se “Midlseks” bavi temom koja je dugo bila tabuizirana, on je sa druge strane i jedno epsko svedočanstvo o Americi i njenim vratolomnim promenama u XX veku.

Hvatanje u koštac sa ovako teškim i kompleksnim narativom ne bi trebalo da čudi, imajući u vidu da je Judžinidis fanatik. Njegov prvi roman The Virgin Suicides (kod nas preveden malo neobično kao Samoubistvo nevinosti) objavljen je 1993. godine i momentalno je predstavio Judžinidisa kao autora sa kojim će u budućnosti morati da se računa. Istoimena ekranizacija Sofije Kopole iz 1999, postigavši veliki uspeh, samo je zacementirala poziciju ovog pisca unutar kruga velikih američkih književnika. Ali možemo videti da mu je trebalo 9 godina da završi svoj drugi roman, iako je na njemu počeo da radi odmah po objavljivanju prvog. To je stoga što je Judžinidis veliki stilista, koji vanserijsku pažnju posvećuje naratorskim glasovima: suptilnim, ali inventivnim i inteligentnim promenama pripovedne perspektive, kojima efektno dočarava unutrašnji svet naratora i njegovu psihu. Dakle, pred nama je knjiga koja nas vodi kroz grčku mitologiju i migraciju, povesna previranja u SAD, problematiku binarnog odnosa roda i pola i društvenih konvencija koje njima diriguju, ali i intimnu i neobičnu, ličnu priču junaka, ili junakinje, koju lomataju nedoumice u vezi sa svojim poreklom.

“Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje”, Čimamanda Ngozi Adiči (Izdavač: magazin MILICA, prevod: Nađa Tatar, Maša Seničić)

Zašto se od sve feminističke literature nastale u XXI veku, a koje ima mnogo i koja je dala neke od najdragocenijih uvida u problem položaja žena u savremenom svetu, tako drastično izdvojio baš ovaj esej Čimamande Ngozi Adiči? Da li zbog toga što je teren za njegovu slavu popločala Bijonse, godinu dana pre njegovog objavljivanja, kada je u svoju numeru Flawless uključila deo autorkinog TEDx govora? Ili zato što je u septembru 2016, prva žena ikada na poziciji umetničkog direktora u Dioru Marija Gracija Kjuri izbacila seriju majica sa natpisom We should all be feminist? Ili zato što su švedski NVO za ženska prava Swedish Women’s Lobby i švedski izdavač  Albert Bonniers odlučili da doniraju svakoj šesnaestogodišnjakinji u Švedskoj po primerak ovog eseja, uz inicijativu da on postane standardni deo srednjoškolske nastave? Ili zbog toga što je Adiči jednim komunikativnim i razumljivim, jezikom, ispunjenim humorom, ali i neveselim primerima nepravde i nejednjakosti iz privatnog života uspela da se najdirektnije moguće obrati ugnjetavanim ženama i objasni i njima, i muškarcima, zašto se ženska emancipacija tiče svih nas?

I ne radi se o tome da Julija Kristeva, Helen Siksu i Džudit Batler nemaju šta da kažu. Samo se radi o tome što je Adiči zaobišla akademski diskurs i priču o feminizmu ispračala kao upravo to – jednu dobru i bitnu priču.

I u Nigeriji u kojoj je rođena, i u Americi u kojoj živi i stvara, Adiči je uočila mnoge konstante problema položaja žena i oni se otkrivaju kao podjednako perfidni i duboko ukorenjeni u skoro svakoj kulturi i tradiciji. Zato ona kaže: “Devojčiće učimo stidu. Skupi noge. Pokrij se. Sami tim što su rođene kao žene, osećaju da su krive za nešto. Tako da devojčice odrastaju i postaju žene koje ne mogu da kažu da nešto žele. Koje same sebe ućutkuju. Koje ne mogu da kažu šta zaista misle. Koje su od pretvaranja napravile umetnost.”

“Uhvati zeca”, Lana Bastašić (Izdavač: Kontrast izdavaštvo)

Roman prvenac Lane Bastašić (ali koji nije njena prva knjiga) nešto je čega nikad nema dovoljno na domaćoj i regionalnoj sceni, a to je priča o junakinjama i ženskim likovima iz pera spisateljice. I tu je jako važno napraviti jednu distinkciju koja ističe ovaj roman – knjige spisateljica koje mogu da ponude autentičnu žensku perspektivu i narativ veoma često budu zapravo zamaskirani dobri stari patrijarhalni literarni modeli, koji samo reprodukuju dominatnu, mušku književnu matricu. Ali ovde to nije slučaj, i upravo zbog toga, pored veštine i neospornog talenta autorke, Uhvati zeca predstavlja osveženje. Roman je osmišljen kao road-trip avantura dve dobre prijateljice, između kojih stoje godine udaljenosti i pregršt kompleksnih pitanja iz detinjstva provedenog u godinama burnih balkanskih, ratnih previranja. Ovo njihovo putovanje, ispresecano flešbekovima, predstavlja priču o bolu, izgubljenosti, otuđenosti i gubicima koji vremenom postaju deo identiteta. Dakle, na jednom planu pratimo priču o odrastanju dve devojčice u Banja Luci tokom rata u kome sa njihovim bezbrižnim detinjstvom nestaje i jedna država. Drugi narativni tok odvija se u sadašnjem trenutku i junakinje prikazuje u zrelom dobu, kako kreću u potragu za rođenim bratom naratorkine saputnice, koji je nestao tokom rata. Pitanje koje se neminovno otvara jeste kako su ih njihove pozicije – naratorke kao Srpkinje u Banja Luci i njene drugarice Lejle koja je u istom tom srpskom gradu delila sudbinu drugih muslimanskih porodica – formirale i predodredile. Bastašić konstrukcijom romana parafrazira Alisu u zemlji čuda, i sa tom knjigom pravi višestruke paralele – strukturalne, poetske, psihologizacijske…

Ali ono što joj je pre svega najvažnije, i što je postavila kao zadatak koji zahteva pažljivijeg čitaoca, jeste pitanje privilegije da se o nečemu govori, ili piše.

Ta pozicija, koja sa sobom nosi neizmernu odgovornost, nešto je što se sme, mora i treba preispitivati. I to redovno. Jer samo tako možemo dobiti celokupniji uvid u istorijska pitanja ovog regiona nad kojim i dalje lomimo glave i koji ne dopuštaju avetima prošlosti da se napokon upokoje. Uhvati zeca, kao i sve kvalitetne knjige, i ne pomišlja da pruži konačne odgovore na ove traume, već gaji svest o tome da je najpametnije u ovakvim okolnostima predstavljati blešteću signalizaciju pravca u kome po te odgovore treba krenuti.