Da li imate preko 18 godina?

Izložba u Kuli Nebojša: Razgovor prostorno-vremenski sa Vladimirom Nikolićem

U Kuli Nebojša će tokom Dana Beograda biti postavljena izložba na kojoj će četiri kustoskinje kursa What Could/Should Curating Do na različite načine interpretirati jedno umetničko delo, (video) rad Vladimira Nikolića "Prolazak voza" (2012).

Autor:

Povodom izložbe Raskršća pogleda Vladimira Nikolića koja će se moći vidjeti u Kuli Nebojša tokom manifestacije Dani Beograda (16.-19. aprila), jedna od četiri kustoskinje izložbe (Zohreh Deldadeh – Iran, Milena Jokanović – Srbija, Neva Lukić – Hrvatska/Holandija, Teodora Nikčević – Crna Gora) razgovarala je s umetnikom o različitim načinima interpretacije dela Prolazak voza.

Izložbom Raskršća pogleda kustoskinje suprotstaviće svoje poglede i na različite načine interpretirati jedno umetničko delo, (video) rad Vladimira Nikolića Prolazak voza (2012.). Rad će po prvi put biti projektovan na mestu gde je snimljen, a koje se danas potpuno transformiše budući da se fizičke šine ispred Nebojšine Kule uklanjaju, tako da kustoskinje inspirišu umetnika da i kroz novonastalu seriju fotografija Spacetime Collected (2019) razmišlja o transformacijama prostora i prolasku vremena.

Inicijalna ideja projekta je da se izvrne/pervertira uobičajen slučaj u kojem radove više umetnika kurira jedan ili samo par kustosa, u situaciju u kojoj se više kustosa okuplja oko rada samo jednog umetnika. Izložba je deo završnog projekta prvog ciklusa međunarodnog kustoskog kursa What Could/Should Curating Do koji se od 2018. godine održava u Beogradu, a realizovana je u saradnji sa JP „Beogradska Tvrđava.“ Razgovor koji sledi je vodila Neva Lukić.

Za početak me zanima geneza nastanka videa Prolazak voza. Taj rad pripada širem umjetničkom projektu u kojem si stvarao videa poigravajući se s percepcijom gledatelja putem korištenja malenih ogledala. U svojem doktoratu napominješ da ideološka moć novog vizualnog režima raste kako tehnologija nastajanja slika postaje sve kompleksnija i nevidljivija, te je stoga moć ideološka utjecaja slika na promatrača veća. U skladu s time, da li bi i umjetnici nekad trebali skrivati postupak nastanka rada ili nam možeš otkriti proces snimanja Prolaska voza?

Da, što je ideologija više u stanju da skriva svoj način operisanja, to je uverljivija. Nisam siguran da umetnost treba bilo šta da skriva, niti da predstavlja. Čini mi se da je umetnost dobra onda kada nešto otkriva. E sad, geneza rada o kojem govorimo traži malo više prostora. U seriji radova Voice Over koja prethodi ovoj sa ogledalima, tražio sam način da materijalizujem interpretativni aparat, čiji mehanizmi utiču na to na koji način vidite umetnički rad. Jer, umetnost ne srećete slučajno na ulici, već u institucijama umetnosti koje vam se obraćaju svojim politikama, svojim glasom, ne samo umetnikovim. Zato sam napravio seriju radova koji kreiraju situaciju u kojoj niste sigurni čemu da verujete, onome što neposredno vidite ili interpretativnom aparatu koji vrši „prenos”. Međutim, u narednoj seriji čiji je deo rad o kojem govorimo, pitanje interpretacije mi je pobeglo u čitavu stvarnost, u smislu načina na koji je vizuelno opažamo. Tu se kao posrednik ne javlja institucija, već sam subjekat odnosno telo, i u modernim vremenima tehnologija. Pod tehnologijom mislim na optičke medije i perspektivu koji dominatno oblikuju realnost još od XV veka, a to vodi ka istoriji slikarstva i filma. Zbog toga Prolazak voza referira na istoriju filma odnosno njen početak, na film braće Limijer Ulazak voza u stanicu. 

Sam postupak snimanja ovog rada nije nikakva tajna. Problem dubinske oštrine, koja je optički fenomen, poslužio mi je kao metafora za razlikovanje stvarnosti od njene reprezentacije. To je lakše shvatiti kada se rad gleda, nego kada se opisuje, pa bolje da ne pokušavam. Kada sam počeo da eksperimentišem sa ogledalima i kamerom, najveći problem mi je bio da sam sebi objasnim zbog čega se u potpuno digitalnom okruženju bavim ofucanim i iznošenim opštim mestom kao što je optički medijum?

Međutim, ispada da je tek u digitalnom okruženju do krajnjih granica afirmisana optički oblikovana realnost. Danas bukvalno svi hodaju kroz život sa kamerom u ruci, a brisanje razlike između realnosti i njene reprezentacije je ono u čemu generalno vidim problem. Prodavanje slike kao stvarnosti je od početka sumnjivo, i tu negde se nalazi motiv iza ovog rada.

Zbog čega si kao prostor snimanja izabrao baš tračnice koje prolaze pokraj Kule Nebojše? Kao što na početku rada prostor videa markiraš križićem (što estetikom doziva rane avangarde), tako je i Kula svojevrstan „križić fizičkog prostora“ jer ona je jedina koja ga čini postojanim. Da si snimao samo tračnice u pejzažu, promatrač nikada ne bi mogao označiti mjesto snimanja… Kao fizička stvarnost postojali bi samo vlak i tračnice; a vlak je u pokretu, a tračnice omogućuju tu brzinu protežući se u daljinu… 

Živim pored pruge, blizu Kule Nebojša, vidim je kroz prozor, pa je bila najbolje rešenje. Taj krst na početku svakog videa iz te serije je ideja subjekta u prostoru, koji je zapravo uslov slike. Kad sam bio mali, popeo sam se na jedno drvo sa kojeg se pružao fantastičan pogled, i jedno pitanje mi je stalno izazivalo kurcšlus (kratak spoj) u glavi – je li ta slika gore ako ja nisam gore? Dakle nisam dozivao avangardu sa tim krstom, ali neka, neće se baciti, ta referenca je uvek srcu draga.

Da ti kao „subjekt u prostoru“ nisi odlučio snimati rad oko Kule, ne bi bilo niti naše suradnje…, odnosno ovog tzv. „obratnog ili post site-specifica.“ Postoje različiti termini definiranja „site- specifica“, kao npr. „context-specific“, „debate-specific“. „audience-specific“, „community- specific, „project based“, no „na obratni ili post site- specific“ termin još nisam naišla. U ovome slučaju, prostor Kule retrogradno postaje sastavnim, fizičkim dijelom rada; video rad se vraća na „početni križić nastanka“, na set. Video, koji ujedno postaje i dokument vremena, budući da se tračnice rastavljaju, prikazujemo u unutrašnjem prostoru aneksa kule. No, kao što je bio slučaj s bazilikama u ranom kršćanstvu (a sirova, ciglasta struktura Kule Nebojša evocira i na to doba), umjetničko djelo nije vidljivo izvana…

Ništa lepše nego kad rad vremenom dobija novi smisao. To mu dođe kao neka dividenda.

Možemo li simboliku kule unutar koje se prikazuje umjetničko djelo iščitati i na razinama stanja u kojem se umjetnost trenutno nalazi? Citat Paola Virilia koji si koristio za doktorat glasi: Gledanje je umetnost, ne slikanje, ne oblikovanje, ne vajanje, ne deljanje, ni konstruisanje. Prva umetnost je gledanje. Današnji čovjek više nije senzibiliziran za gledanje. Kako ljude ponovno preobraziti u promatrače, odnosno kako u njima izazvati znatiželju? Skrivanjem umjetničkih djela u kule, neobjavljivanjem fotografija radova na Instagramu, ili nečim trećim?

Ne bih to baš tako rekao, da današnji čovek nije senzibilisan za gledanje. On ništa drugo gotovo da i ne čini osim što gleda u slike u klasičnom dvodimenzionalnom formatu. VR tehnologija se nije primila, ljudi nisu uronili u novu stvarnost kroz vizire, specijalna odela, kompjuterski generisane 3D prostore, već je nova realnost do krajnjih granica afirmisala tradicionalni format slike. Govorim o ekranima, koji su istovremeno i kamere, dakle opet klasična optika. Da ne govorim od Google Street View projektu, koji je preveo doslovno čitavu fizičku realnost u njenu optičku projekciju, kojom se reafirmiše ideologija perspektive, dakle čist revizionistički projekat, i to digitalnim snagama.

Problem je u tome što je posmatrač pretvoren u klijenta, u korisnika, što slika više nije reprezentacija, već mesto akcije, interfejs, i u tom smislu je praktično zamenila realnost.

Ja sa ovim radom i celom tom serijom pokušavam da se vratim u stanje posmatrača koji sliku vidi kao sliku, ne kao realnost, ali to je samo umetnički pokušaj. Kako zaista dekolonizovati ljude od tehnologije, kako vratiti kontrolu nad doživljajem neposredne realnosti, plašim se da nema veze sa pitanjem tehnologije i posmatračkih navika, već sa političkim, ekonomskim i ideološkim pitanjima, kao i uvek uostalom.

Vezano uz društveno-političko – i tračnice pokraj kule upravo bivaju rastavljene…. Pruga je ukinuta. Ostaje samo kula Nebojša i tvoj video rad kao dokument vremena, te nova serija fotografija Spacetime Collected koja kroz organsko-apstraktni pristup (dakle, univerzalnošću, bez ikakve naznake mjesta kao što je slučaj u video radu) prikazuje rastavljene tračnice, a nastala je posebno za izložbu u Kuli Nebojša. Za kraj, možeš li nam reći nešto više o novoj seriji fotografija i kako ti doživljavaš nestanak pruge?

Vi ste došle na ideju da izložite rad na mestu koje rad prikazuje, pa mi je bilo logično da dalje aktualizujem to mesto, da se poslužim site-specific taktikom koju si pominjala. Fotografisao sam gomile nabacanih šina i pragova, jer odlično komuniciraju sa videom u kojem se prostor neprekidno komponuje i dekomponuje. Te fotografije otvaraju izložbu i prema događajima koji se sada zbivaju u tom prostoru, mislim da bi bila nedorečena u suprotnom. Osim toga, nagomilani pragovi i šine čine mi se kao veoma zanimljiva metafora vremena i prostora, taj prizor je zapravo nesvakidašnji. Da nisu toliko velike i teške, najradije bi ih preneo u galerijski prostor bez ikakve intervencije, jer imaju sve kvalitete umetničke instalacije.

E sad, moj doživljaj nestanka te pruge ima i političku dimenziju, koja nije vidljiva na izložbi. Nemam problem sa uklanjanjem pruge, i ja bih je uklonio odatle da me neko pitao. Problem je u uslovima pod kojima se to dešava. Jer, rušenja i gradnje kojima se u ovom trenutku menja grad, nisu proizvod urbanističkih koncepta i planova, niti političkih procesa i javne debate, već najgrublje uzurpacije javne imovine i potpuno nekontrolisanog obrtanja privatnog kapitala. Već dugo imam osećaj da živimo na okupiranoj teritoriji, vlast se ponaša kao okupator, i ima neke ironije u tome što pravimo izložbu u Kuli koja je više puta rušena, jer je bila deo sistema odbrane grada.

*Vizuelni materijal: Vladimir Nikolić, Prolazak voza, video, 3′ 48”, 2012., ljubaznošću autora

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: