Film razdora

„Intervju“ je lagana, jednostavna komedija, onakva kakvu je tokom prethodnih par decenija popularizovao baš Soni sa filmovima Adama Sendlera. Premisa je nerealna, likovi su preterani i svedeni na nivo karikatura, zaplet je predvidljiv. Glavna kvalitet ovakvih filmova leži u harizmi, talentu i sposobnosti glumaca/zvezda, koji su zahvaljujući svojoj popularnosti došli u poziciju da zahtevaju od studija da napravi film koji odgovara njihovom senzibilitetu, film koji će oni kreativno kontrolisati, i koji će (uglavnom) biti nešto što je njima lagano da urade, bez preterane žrtve ili odricanja.

Na kraju je važno da sve to bude veoma finansijski isplativo za njih, nihove agente, producente, i u kranjoj istanci, sam studio. „Intervju“ je klasična „kobasica“ današnjeg Holivuda koja se temelji na činjenici da su Džejms Franko i Set Rogan jako popularni glumci, a da li će vam se film svideti ili ne zavisi od toga da li njih dvojicu pratite na socijalnim mrežama ili ne. That’s it.

Za Severu Koreju je ovaj film pitanje života i smrti. Bukvalno. To dosta govori o Severnoj Koreji, ali i o zapadnoj civilizaciji. Bez obzira na ogromnu količinu problema, kritika i užasa koje zapadna hemisfera sprovodi na dnevnoj bazi, jasno je kojoj od ove dve civilizacije je bolje pripadati, if personal freedoms are your thing.

A razlike između Amerike i Severne Koreje su stvarno tolike da se radi o dve civilizacije. Sve što se desilo u poslednjih par nedelja je u stvari sukob između njih, sukob koji će Zapad sigurno dobiti, ali sukob na koji, izgleda niko ni u Soniju, ni u NSA, ni u Franko/Rogan timu nije očekivao, niti mogao da predvidi. Sa naknadnom pameću, vrlo je lako zaključiti da je u stvari bio neizbežan.

O samom filmu: Franko je tabloidni voditelj, nešto što izgleda kao nenamerna imitacija Ami Džija (ne Ali Džija, nego Ami Džija, u slučaju da neko pomisli da je u pitanju slovna greška, kojima sam inače sklon). Dakle Franko kao Ami Dži intervjuiše propale zvezde, priča gluposti i generalno je reinkarnacija ranijih Sendlerovih likova (nikad odrasli, ali jako šarmantni tupan).

Rogan je njegov producent, koji radi posao koji mrzi, koji ima ambicije da bude pravi, ozbiljan, priznat televizijski stvaralac. U filmu, Kim Džong Un je fan Frankovog lika (jer of coruse he is) i Roganu ovo izgleda prilika da njih dvojica konačno urade nešto što je „važno“: budu prvi američki novinari koji će intevjuisati diktatora Severne Koreje. Nakon što dogovore intervju, prilazi im CIA sa razrađenim planom da njih dvojica iskoriste intervju da ubiju Kima, pošto on sprema napad na Ameriku (jer naravno da CIA koristi netrenirane, nepouzdane, nesposobne civile da rade takve stvari za njih).

Kada dođu u Severnu Koreju, Kim i Franko razviju bromance, i ostatak filma teče tačno onako kako očekujete: postoji krtica u najbližem Kimovom okruženju koja pomaže atentat, Rogan želi da izvrši „misiju“ ali se plaši, dok Franko razume koliki je Kim zlikovac, ali mu se sviđa kao drug. Na kraju se stvar prelomi tako što Kima eksplicitno ubiju dok on iz helikoptera odbrojava do lansiranja nuklearne bombe na Ameriku.

Niko od nas ne bi zapamtio ovaj film, niko od nas ga ne bi stavio u top 10 filmova godina, čak i ako smo fanovi glumaca, u njihovim karijerama ovaj film ne bi bio označen kao vrhunsko dostignuće.

Ljudi bi gledali film, Soni bi zaradio neke pare, a Franko i Rogan bi nastavili dalje sa svojim karijerama. I sve ovo bi se ovako desilo samo da je umesto Kima, u filmu upotrebljen diktator izmišljene zemlje koji po svom ponašanju i svom vođenju države podseća na Kima, što je standardna praksa u Holivudu kada se bavi ovakvim stvarima. Ali nisu to uradili, što je, naravno, njihovo pravo koje ne bi trebalo da bude ugroženo ni na koji način. Čak je i hrabrije, jer se referiše na nešto stvarno, umesto na nešto što je kao stvarno, ali u stvari nije.

E sad treba celu stvar pogledati iz perspektive državnog vrha Severne Koreje. Tamo ne postoji demokratija, ne postoji opozicija, ne postoji satira kao takva. Stanovnici Severne Koreje provodu ceo svoj, uglavnom užasni, život a da ne saznaju za postojanje bilo kakvog spoljašnjeg sveta, osim kroz jako kontrolisane državne medije. Ipak, iako to jeste zatvorena zemlja, ona nije neprobojna. Postoje DVD plejeri, sigurno postoje VHS plejeri. Takođe, pošto je ovo savremeni svet, tehnologija dopire i do najzabačenijih delova, legalno ili ilegalno. Aktivisti iz okolnih zemalja su planirali da iz aviona iznad Severne Koreje bace DVD kopije filma. I sad zamislite šta bi to značilo. Kakav bi to kulturni šok bio i kako bi uticalo na ljude koji bi gledali film, pogotovu stanovnike Severne Koreje koji znaju, osećaju i misle da postoji i još nešto na ovom svetu osim onoga što im „Dragi vođa“ kaže.

Prvi i osnovni zadatak totalitarnog režima je da održi sebe na vlasti. Kontrola mora da bude potpuna i sve što izgleda kao bilo kakva vrsta otpora mora da bude ugušeno. Ne samo ugušeno, nego uništeno. Zbog toga je ta zemlja i izolovana, i to nije pitanje izbora. Da bi porodica Kim mogla da vlada iz generacije u generaciju, ništa osim njih ne može da postoji. Naravno, tu je i element potpune egomanije koja ne dozvoljava da bude na bilo koji način izazvana ili ismejana, jer i to predstavlja slabost. A slabost je osnovni neprijatelj totalitarizma. Iz svega ovoga proističe, opet za dozom naknadne pameti, da je pokušaj sprečavanja postojanja filma kao takvog bio neizbežan. A glavni problem celog ovog događaja nije to što je Severna Korija uradila to što je uradila, nego što nije spečena, a kada već nije sprečena, reakcija od strane Sonija i uopšte, javnosti, morala je da bude mnogo drugačija od one koja se desila.

Bilo je dovoljno da hakerska grupa koja je preuzela odgovornost za hakovanje Sonija u kome su na internet izašli gigabajti i gigabajti Sonijevih unutrašnjih dokumenata i mejlova, zapreti napadima na bioskope „u stilu 11.9.“ da bi Soni obustavio distribuciju filma.

To je toliko bedno od strane Sonija da ne postoje reči kojima je to moguće ispravno opisati. Tokom vikenda kada je izašao poslednji Nolanov Betmen, pravi teroristički napad se desio u Koloradu, i film je opet bio jedan od finansijski (i umetnički) najboljih filmova godine. Ideja da je ta reakcija bila neka vrsta „kampanje“ od strane Sonija radi promocije filma može da izgleda uverljivo samo ljudima koji ne znaju ništa od marketingu: promocija nema smisla ako se tokom nje izblamiraš preko svake mere, pokažeš da si podložan ucenama i pretnjama, ako osramotiš „brend“.

Soni kao da nije u poslu u kojem im agenti, producenti, klijenti, partneri, pod-izvođači prete na dnevnoj bazi zbog najsitinijih stvari. Pretnja je jedan od osnovnih postulata Holivuda, kao što smo videli iz iscurelih mejlova između direktora studija, producenata i Anđeline Žoli oko njenog plana da igra Kleopatru samo onako kako ona hoće. Soni je imao rekaciju o kojoj je Severna Koreja maštala kada je počela da radi na hakovanju: uplašio se pretnji, odustao je od ponašanja koje treba da karakteriše uspešnu, ponosnu, „američku“ kompaniju, digao je ruke od svojih sloboda na prvoj prepreci, i, najvažnije, pristao je zahtev da zaustavi distribuciju „Intervjua“.

Jedino ko je u celoj ovoj sitauciji do sad ispao dobro je američki državni aparat koji je početkom nedelje sravnio sa zemljom internet u Severnoj Koreji (naravno, reakcija svih je bila: „Stani, Severna Koreja ima internet?“). Zbog toga ovo nije „rat“ između Severne Koreje i Amerike, pošto je za jednu od te dve države nemoguće da taj rat preživi. Opet, postoji priča „Koreja može da lansira nuklearku na Aljasku ili Kaliforniju.“ Naravno da može. I taj napad bi ubio hiljade i hiljade ljudi. Ali nakon toga, od Severne Koreje ne bi ostalo ništa. A opet, cilj totalitarnog režima, i razlog zašto uopšte imaju nuklearke kada im najveći deo populacije živi na ivici gladi, nije to da pobiju ljude na Aljasci, nego da se održe na vlasti, a teško je održati se na vlasti ako ste sravnjeni sa zemljom.

Severna Koreja ima nuklearke da bi mogla da bude batica u klubu koji viče „drži me, drži me“ u nadi da će biti primećen kao opasan tip, iako je u panici da se otkrije koliko je preplašen i nebitan.

Ovo je sukob civilizacija u kome Amerika ne može da izgubi, ali može da se izblamira. Soni svojim ponašanjem kao da radi sve što je u njihovoj moći da od „Drži me“ batice napravi Konana.

P.S. Nakon pisanja prvog drafta, Soni je objavio da će „Intervju“ ipak biti distribuiran na Božić, ali „limitirano“: u mnogo manje bioskopa nego što je prvobitno planirano, i da će verovatno film uskoro biti pušten u distribuciju „On Demand“ (što automatski znači i torenti narednog dana). Soni žestoko gura spin „Amerika je pobedila“, ali naravno, za to je već kasno. Predsednik Obama je javno rekao da su napravili grešku sa povlačenjem filma i istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se Amerika slaže sa njim. Soni, kao što je dozvolio sebi da bude primoran od strane Severne Koreje da obustavi film, sada pod pritiskom javnosti pušta film (koji neće zaraditi ni približno novca koliko je bilo predviđano tokom prvobitnih planova).

Neki ljudi će čak poverovati da je Soni sve ovo planirao, da je ovo ispala „genijalna strategija“. Naravno, ništa od svega ovoga nije tačno, i Soni će nastaviti sa „ne znamo gde bijemo“ strategijom i dozvoljavaće drugima da upravljaju njihovim postupcima dokle god novinari, blogeri i ceo internet ne prođe kroz svih 150 gigabajta podataka (ili 100 terabajta, koliko hakeri tvrde da su uzeli, iako nisu sve pustili napolje). Sve ovo može da potraje jer, čisto radi poređenja, sve diplomatske depeše koje je Čelsi Mening iscurela su ukupno predstavljale samo 1,6 gigabajta.