Da li imate preko 18 godina?

Domaća premijera “Neposlušnih”

Intervju sa rediteljkom Minom Đukić

U nedelju uveče, pred punom bioskopskom salom, sedmi po redu Cinema City otvorilo je dugoočekivano debitantsko ostvarenje “Neposlušni”, mlade rediteljke Mine Đukić. Film je još u fazi preprodukcije i snimanja intrigirao buduću domaću publiku – na svakih par meseci procurela bi po koja slika Hane i Mladena, snolikih vojvodjanskih pejzaža ili ekipe filma. Interesovanje oko filma doživelo je svoj vrhunac kada je objavljeno da će svoju premijeru imati na kultnom američkom festivalu Sundance. Film još uvek nema potvrđenog domaćeg distributera, ali nekolicina nas uspela je u nedelju da vidi Minin film. Sastali smo se sa njom dan posle projekcije i, nadamo se, pomogli joj da slegne utiske.

neposlusni1

Utisci od Sundance-a na ovamo? I kako uopšte Neposlušni tamo?

Znaš ono kad se plašiš ostvarenja svojih snova jer se plašiš da sve to nije možda tako kako si zamislio – e pa kada sam saznala za Sundance bilo je to. Imala sam užasnu strepnju, a sa druge strane bila sam srećna, jer je to bila prva potvrda da to što sam radila neko oseća, a bavi se baš takvom problematikom i takvi filmovi ga zanimaju i to mi je mnogo značilo. A značilo mi je i zbog samog načina na koji se sve to desilo.

Ja sam godinu dana pre toga otišla na filmski festival Karlove Vary na “work in progres” i predstavila svoj film. Sećam se da sam bila u situaciji da razmišljam da li sad ovo da pakujem onako kako od mene očekuju svi ti… pa… ”filmski ljudi”, ili da kažem šta ja mislim pa šta bude, izabrala sam ovo da kažem šta mislim pa šta bude. Na kraju mi je prišla žena sa Sundance-a i rekla “Nama tako nešto treba”, i to je to. Ja sam joj poslala film i film je primljen. Tako da mi se to kao način borbe i plasmana jako dopalo, to mi je bila već satisfakcija sama po sebi.

A Sundance, kažem ti, kad odeš s velikim očekivanjima onda je nekako i prirodno da se malo i razočaraš. Iako je tamo sve divno, ljudi su predivni, i trude se da filmu pruže najbolji mogući život, paradoks samog festivala je u tome što se on bavi inicijalno nezavisnim filmom, a nema veze sa nezavisnošću. Pod velikim je i vrlo strogim patronatom Holivuda i sve je profitno orijentisano.

Tako da ukratko – meni je bilo teško da prihvatim da je moj film sada postao proizvod, koji neko vrednuje tržišno i odlučuje da li može da se proda ili ne… Jer je to za mene bilo iskustvo koje je silom prilika dobilo uobličenje i postalo film. Sa druge strane publika Sundance-a je bila jako zahvalna, jako otvorena, i direktna u reagovanju. I to mi je emotivno najvrednije što se celog tog iskustva tiče.

A nakon toga je započela i turneja (Roterdam, Sofija, Istanbul), tako da me je iznova radovalo kako će neki novi ljudi, različitih kultura da prihvate film i da reaguju… I definitivno je rezime da film deli ljude. Na one koji su se pustili i dozvolili da ih se tiče i poveže ih sa nekim njihovim, ličnim iskustvom, burama, sećanjem, nostalgijom, čime god, i na one koji se osećaju da su isprovocirani i naterani na nešto za šta nisu bili voljni, što obično rezultuje nekim revoltom ili besom, što mi je opet draga reakcija jer je znak nekog života.

neposlusni3

Premijera u Novom Sadu tek što je prošla, kako ti se čine reakcije domaće publike u odnosu na reakcije sa inostranih premijera?

Ispalo je dosta slično na kraju, ja sam jako zadovoljna, nisam znala šta da slutim. Plašila sam se reakcije, misleći da je to sve možda previše hermetično, da već postoji to veliko očekivanje stvoreno hajpom pa de će se ljudi razočarati…Međutim, osnovni utisak mi je da svi koji su mi prišli, bilo da su rekli dve reči ili dvadeset rečenica, su imali neki sjaj u oku koji je značio da im se nešto desilo emotivno. Štagod to na kraju značilo vezano za njihovo mišljenje o filmu, meni je bilo važno da osetim da su prošli neki emotivni proces  i u tom smislu su reakcije jako pozitivne. Ljudi su bili otvoreni da komuniciraju to šta im je film uradio, tako da me to čini mirnom i zadovoljnom. Čudno mi je da priznam ali lepo se osećam, rasterećeno.

U kom pravcu ide domaća mlada kinematografija? Za šta se otvara prostor, a za šta ga možda još uvek nema?

Ja bih rekla da tu vlada jedan zanimljiv paradoks, u smislu da je jako komplikovano baviti se filmom ovde i računati na neki kontinuitet balvljenja filmom. Svako iskustvo je iskustvo za sebe i ne garantuje izvesnu karijeru, sve se vrlo brzo zaboravlja i vraća na nulu. I to je loše, mislim da je prirodno da svaki autor očekuje zdrav kontekst u kom može da se razvija kao autor, da ima određeni kontinuitet, da pravi loše filmove, dobre filmove, šta žeči, ali da stvara. Da to ne bude hobi i kamikaznost kojom se bavimo jer imamo iluziju da i dalje time možemo da se bavimo, već da postoji kontekst u kom je to profesija. Jer ovako kako stvari funkcionišu to nije profesija to je suluda odluka nekog kome je jako stalo da se to desi, što s jedne strane dobro jer motive čini čistim.

Dakle ja se bavim filmom samo zato što želim da se bavim filmom, nemam nijedan drugi interes, ne očekujem profit, ne očekujem slavu, pošto je to u Srbiji jedna iluzorna kategorija, nego ne mogu a da ne snimam film. I to mislim da donosi hrabre filmove, autore koji se bave stvarima koji ih se tiču, ne kalkulišu, ne podilaze. Dolazi vreme da naša generacija, ta generacija koja je odrasla u divljijim okolnostima, preživela ih, i sada ima pravo na svoj krik. Ali ne kažem da društvo olakšava afirmaciju, naprotiv. Kao što, na kraju krajeva, nije olakšavalo ni to odrastanje. Ceo proces je emotivno i logistički užasno iscrpljujuć. Moraš da pristaneš na to da budeš dvadeset ljudi u isto vreme i da poneseš sav taj teret da bi se stvar na kraju uopšte desila.

neposlusni2

Kad spominješ parčanje sebe na više delova, ti si scenarista reditelj i producent filma. Koliko je to sumanuto?

To je jako sumanuto. U jednom trenutku mora da se desi podela ličnosti. Jedno vreme je aktuelna ta scenaristkinja koja ima svoje interese. Kada je počeo proces snimanja, ja sam spontano prvi dan ponela na snimanje scenario, a onda sam ga izgubila i više ga nisam gledala… Nego sam odlučila da snimim film od onoga što je ostalo u meni. Ja kontakt sa tom scenaristkinjom više nisma imala, iako je ona u meni i ja znam šta su njeni interesi, morala sam da je uklonim i da kao reditelj iznova tretiram problem i reagujem na život, okolnosti, probleme, nekim novim svežim očima. Jer da sam štitila onu scenaristikinju ko zna šta bi se deilo.

A kao producent, pa u mom slučaju to nije bio neki baš drastičan split jer je osnova tog producentskog bila hrabrost. I hrabrost je omogućila stvari. Sećam se da sam samo govorila – nesnimljen film nije rentabilan, snimljen film je rentabilan, bar u emotivnom smislu ali kao – moramo ga snimiti, pa šta bude. Nije mi padalo na pamet da ga ostavim zato što mi neki razum govori ovo ili ono. A to tera na ogromne rizike, na velika odricanja i emotivno puno košta, ali ja sam takva, tako funkcionišem. Kad uđem u taj rizik, ostajem u njemu do kraja. I ne štedim sebe, a ne štedim ni one koji su samnom u svemu tome. Isto tako dajm puno, i ljubavi i slobode. Svo to huškanje na novo, na slobodu, na lepotu u ovakvom društvu u kakvom živimo je zapravo huškanje na nemir za ljude. Izbacuje ih iz ležišta, iz ustaljenih mehanizama na koje su morali da pristanu da bi opstali, i tera u neku lepotu koja je dugoročno nemoguća ali u trenutku moguća. Ovo je podneblje zanimljivo za film baš zbog toga, ali neizdrživo za život.

Da li imaš odećaj da se na neki način očekuje određena tematika kada je u pitanju snimanje filma na ovom područiju?

 Kako da ne, inače u Evropi a i u Americi postoji ta neka ideja šta je istočna Evropa, šta je Srbija, koje teme su dopuštene. Postoji ta neka iluzija pravljenja balansa slike sveta koju oni hoće da kreiraju.

E sad neko, npr. Nemci tumače kao drskost da se ja bavim eskapizmom. Apstrahuju činjenicu da je tu i te kako prisutan politički kontekst. U smislu da je svesno izbegavanje političkog konteksta takođe politički statement. Činjenica da moji likovi beže od društva govori nešto o društvu. Navikli su da stvari budu malo pamfletskije, očiglednije i u skladu sa opštom globalnom politikom, a i u skladu sa kreiranjem slike Srbije koja je u svačijem interesu. Mene to ne zanima i pristajem na to da usled toga Neposlušni budu udareni prezirom ili smatrani neodgovornim.

Ja ne mislim da ja apstrahujem političko, ja samo to izražavam svojim jezikom svojim sredstvima. Inatim se lepotom ako tako mogu da kažem. Inatim se, naćiću je tamo gde ste svi odustali od nje i to je ono što želim da kažem, a i to da su svi odustali od nje.

Rad sa Hanom i Mladenom. Deluje kao da ste vas troje neki duži period udruženim snagama radili na ovim likovima. Kako ste se spojili?

Oni su spontano ušli u moj život, kao prijatelji pre svega, malo pre odluke da glume u filmu. Nisam imala ideju da će to biti oni. Sećam se trenutka kada sam osvestila da ne tražim likove koji izgledaju na određen način, već snagu koja može da postavi taj odnos. Pravila sam kasting za odnos, a ne kasting za izgled Leni i Lazara. Mnogi su mislili da to nije najbolji kasting za ovaj film, jer su imali određene ideje o tome ko je Hana, ko je Mladen i neke privide. Ali ja sam znala da je njihova prava vrednost u njima i da nije eksponirano svima koji o tome sude. Bila sam dovoljno sklona riziku da iniciram buđenje toga, pa do čega god dovelo. A oni su bili dovoljno hrabri da uđu u takav proces koji ih je koštao emotivno mnogo, kao i mene. Ali je sve vreme postojala ogromna ljubav i posvećenost da to zajedno preživimo, iako je bilo vrlo burnih i nelagodnih trenutaka i svađa, ali isto tako i magije, čiste. Mislim da je to ta hrabrost omogućila. Ja sam nih izabrala 9 meseci pre početka snimanja filma, i sama činjenica da su oni 9 meseci boravili u ideji da su ti likovi je već obavila pola posla.

neposlusni4

Pomenula si umor ali i želju da te ponovo obuzme proces stvaranja filma, imaš li ideju za sledeći?

Imala sam odmah posle Sundance-a u glavi jedan film koji mi se skoro odmotao. Život za vreme filma je za mene bio neka vrsta simulakruma u kom sam boravila, nešto što me je štitilo od svakodnevnice, pa kad se završi kao da se vraćaš u svoj stari život na koji je pala prašina. To me je sve prilično bolelo i dovelo do ideje da ja osećam da je život u Beogradu kao da se svi pravimo da napolju nije rat, a uveliko je rat. Ja to tako doživljavam. Tako da će se moj naredni film baviti time. Apstrahovanjem činjenice da je napolju rat. I da svi krvarimo i ranjeni smo, i nad glavama nam lete stvari ali se pravimo da je sve u redu…

Kada možemo da očekujemo beogradsku premijeru?

Krajem septembra, početkom oktobra. Trenutno tražim nekog distributera koji će imati sluha za određenu alternativnu vrstu distribucije. Da film što duže bude u Beogradu, pa makar bio u nekim malim bioskopima i pravio privatne projekcije.

scenario i režija: Mina Đukić
uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Danijel Sike, Minja Subota, Marko Janjić, Žarko Radić, Branka Selić, Aleksandra Pleskonjić
direktor fotografije: Đorđe Arambašić
montaža: Ivan Vasić i Dragan von Petrović
scenograf: Nikola Berček
kostim: Suna Kažić
produkcija: Kiselo dete

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: