Da li imate preko 18 godina?

Srbija u Veneciji

Razgovor sa predstavnicima na arhitektonskom bijenalu

Autor:
0
0

MAJ studio razgovarao je sa Zlatkom Nikolićem, Igorom Sladoljevim, Aleksandrom Hribom i Markom Salapurom, koji su zajedno sa Jelenom Radonjić, i u saradnji Srđanom Kečom i Andreom Palašti ove godine predstavljali Srbiju na 14. Venecijanskom bijenalu arhitekture.

Za početak, otkrijte nam vaš recept za pobedu na konkursu za Venecijansko bijenale arhitekture!

Zlatko: Recepta nema, čak i nakon otvaranja paviljona kada pomislim da smo pobedili na konkursu osećam nevericu. Dok su neki članovi tima verovali da su šanse realne, ja sam se zadovoljavao time što ću za konkurs da naslikam dve slike koje smo iskoristili kao podlogu za finalne prikaze konkursa. Ipak mislim da je doprinelo to što tim nije prevelik, a i dalje raznolik, kao i generalno pomalo štreberski pristup zadatku.

Zašto baš 14-14? 14. bijenale i 2014 godina ili nešto treće?

Zlatko: Rem Koolhaas je zadao vremenski period od 1914-2014 godine, jedan vek, sto godina, ako prebrojiš, sto i jedna. Arhitektonska produkcija veka uhvaćenog u periodu od početka Prvog svetskog rata do trenutka neposredne sadašnjosti, nije uvek imala ravnu razvojnu liniju. Nju je pre odredio set ciklusa, čije predstavljanje jeste ideja nase postavke.

Aleksandar: Kao što je Zlatko već pomenuo projekat je dobio ovaj naziv jer se radi o periodu od 1914-2014 ali zapravo smo se malo igrali i sa brojevima. Matematički, to bi izgledalo ovako:

1914 – 2014 = 14 – 14
1914 – 2014 = 101 godina
101 godina = 101 projekat
1 = Muzej Revolucije
100 = Sto arhitektonskih projekata

Možete li u par rečenica da objasnite suštinu vašeg odgovora na temu ovogodišnjeg bijenala Fundamentals, koju je zadao Rem Koolhaas?

Marko: Tema Fundamentals svodi arhitektonsku produkciju na elemente, na ono od čega je sagrađena svaka zgrada. Svesti arhitekturu samo na tih dvadesetak pojmova-elemenata ostavlja upražnjeno polje za dodatnu špekulaciju o temi, što je zapravo namerno napravljena rupa. To je prostor u kome se očekuje iskorak. Instalacija 14-14 jednim delom odgovora na tu temu, predstavljanjem mnoštva, dok je kontrapunkt mnoštvu izabran nikad završeni Muzej Revolucije na Novom Beogradu. Ovaj objekat je izabran jer ima kapacitet da izdrži i da iznese temelje konteksta u kome je arhitektura u našem okruženju do skoro nastajala.

Zbog čega ste rešili da film bude sastavni deo arhitektonske postavke? Da li je film kao (jedna od) tehnika prezentacije proizašla iz koncepta ili je bilo obrnuto? Zašto ste se odlučili za filmski diptih?

Igor: Od početka je bilo jasno da jedino filmom možemo na adekvatan način pokazati protok vremena unutar Muzeja Revolucije i tu njegovu posebnu gravitaciju. Diptih je format sugestije, savršen za našu temu i njen narativ. Potencijalni problem medija je trajanje koje sigurno nije prilagođeno koncentraciji prosječnog posjetitelja bienala ali čini mi se da bi u tom slučaju i trailer bio dug.

Trailer filma:

Da li bi ste mogli u tom smislu da razložite fizičku strukturu vaše postavke? Šta je tama, šta je svetlo, šta je procep?

Igor: Procep je nada u svom tom mraku je bio zaključak jedne posjetiteljice izložbe. To mi se sviđa, svatko ulazi sa sobom u paviljon i zaključuje. Odvajanjem svjetla u prostor ‘zlatne sobe’ paviljon ostaje u tami u kojoj gledamo arheologiju Muzeja Revolucije. Fizički, iskustvo ‘zlatne sobe’ je suprotno jer se u tom prostoru moramo kretati da bi savladali proporciju sobe i njen sadržaj.

Da li smatrate da izložbe na bijenalu treba da se postave kontekstualno u odnosu na paviljon u kome se nalaze ili postavka treba da bude nezavisna od tog prostora?

Igor: Ne pada mi napamet postavka na biennalu koja je nezavisna od prostora iako ne bih rekao da je neodvojivost paviljona i postavke preduvijet dobroj izložbi. Nama je paviljon svakako puno pomogao. Prednost prostorno nekontekstualnih izložbi je da se mogu preseliti što čini cijelu investiciju isplativijom. Čini mi se da je kavlitetan afterlife problem na ovakvim izložbama jer o tome rijetko tko (na vrijeme) misli. Osobno su mi dragi ekstremi koji transformiraju paviljon do neprepoznatljivosti (recimo Mike Nelson u britanskom paviljonu 2011).

Igor: Jako mi je drag belgijski paviljon koji pokazuje intervencije koje ljudi rade u interijeru da bi si olakšali i/ili uljepšali ‘fundamentalne’ elemente koji ih svakodnevno okružuju. Foto studijom je sastavljen impresivan spektar intervencija od kojih su neke primjenjene na paviljonu. Aleksandar: Ovogodišnja tema bila je zahtevna po tome jer je tražila prikazivanje jednog veka arhitektonske produkcije. Ovo znači ogromnu količinu informacija i istraživanja koje je potrebno kompresovati i destilovati kako bi posetilac mogao na pravi način da ga konzumira. S obzirom na ovo izdvojio bih čitavu postavku Monditalia u Arsenalu gde je ostvaren odličan odnos razmere prostora i količine informacije koja je lako savladiva.

bijenale5

Šta je zajedničko za 100 projekata koje ste izložili?

Zlatko: Svi su izgrađeni, svi su na teritoriji Srbije, ili su u godini koju predstavljaju bili.

Prvi put nakon mnogo godina, Venecijansko bijenale se kroz temu Fundamentals obraća istorijskim diskursom za razliku od dosadašnjih godina kada su, prema Remu Koolhaasu, teme mahom slavile savremenost. Jasno je zašto se baš u tom kontekstu bavite Muzejom revolucije koji nakon postavke temelja nikada nije završen, u zemlji koja više ne postoji. Zanimljivo je da ove godine prvi put hrvatski državljanin učestvuje u postavci srpske izložbe. Da li je u pitanju nostalgija, sunarodnost sa Vjenceslavom Richterom, činjenica da je srpski paviljon nekada bio jugoslovenski, ili nešto drugo?

Aleksandar: Zapravo radi se samo o sledu okolnosti koji nas je povezao. Kao što su stvari koje pominješ posledice jedna druge, isto smo i mi, članovi tima, posledice međusobnih preplitanja međusobnih prijateljstava.

Da li je po vašem mišljenju ovogodišnja tema Fundamentals znak da arhitektura treba da se vrati korak unazad da bi smo došli do onoga šta je savremenost ili smatrate da je tema samo u funkciji retrospektive?

Aleksandar: Ne bih rekao da arhitektura treba da se vrati korak unazad, već da arhitekti treba da malo uspore i pogledaju u prošlost zarad kreiranja budućnost. Izložba je tu sa razlogom da preispita arhitekturu sadašnjice, kao što Rem Koolhaas kaže „Izložba gleda nazad i napred, nazad u prošlost i napred u budućnost“.

Da li je bijenale u Veneciji samo parada ili postavlja (odgovara) neka ozbiljna pitanja u arhitekturi?

Aleksandar: Kada preletite preko svega zapravo izgleda kao parada za velike dečake. Zapravo događaji ovog tipa koje imaju izlagački karakter postavljaju mnoga pitanja otvaraju diskurse što je veoma dobro ali nemaju za cilj da samim svojim postojanjem pomeraju i menjaju stvari. Dan nakon zavrsetka izložbe u Veneciji ostaju samo prazni paviljoni, šut koji čeka da bude odnešen i psi koji lutaju unaokolo. Ovo se odlično vidi u filmu Giardini britanskog umetnika Steva McQueena. Dok nasuprot ovome, neke druge svetske manifestacije kao što su recimo Olimpijada i World Architecture Expo, pokušavaju da svojim postojanjem fizički aktiviraju i menjaju stvari nakon svog završetka.

Da li ste sreli nekog svog arhitektonskog idola i da li ste dobili neki zanimljivi feedback?

Zlatko: S obzirom na svoje iskustvo iz OMA, često sam bio pitan hoću li pozvati Rem Koolhaasa na otvaranje, i koga jos važnog nameravamo da zovemo. Osećao sam se uvek malo neprijatno zbog takvih pitanja. Rem je izabran da bude kustos bijenala dok sam ja jos uvek bio u ofisu. Na sedmom spratu Roterdamskog ofisa nas je samo paravan delio, i često sam kao intern imao čast da Remu dodam selotejp, lenjir ili da brzo napravim maketu od plave pene jer želi da je vidi u drugoj razmeri. Ipak s obzirom na ogroman protok ljudi kroz ofis, i njihov broj, kontakt je mogao da bude svakakav samo ne ličan i prisan. Sa druge strane, njegova uloga na bijenalu i životni stil odredjuju gde će se on naći u nekom trenutku. Kontaktirati Rema lično, a ne preko njegovih saradnika, čak i u ofisu bi više ličilo na eksces, i skretanje pažnje. Ipak, par meni važnih ljudi iz ofisa je posetilo nas paviljon, i njih je bilo lepo videti. Što se tiče zvezda, postoji nešto što nije lako objasniti. Dok Rema uz svo dužno poštovanje ne bih ni u oči pogledao, Tomasa Saracena, sa kojim me je upoznala njegova supruga, srpkinja, sam na prvu potapšao po ramenu, i uleteo u zagrljaj između njih dvoje kako bi se slikali.

Aleksandar: Zanimnjiv feedback, hm… Za vreme otvaranja izložbi ulice Venecije su prepune “idola” koji tumaraju izgubljeni pokušavajući da pronađu pravi put. Što se tiče feedbacka sećam se jedne zanimljive situacije gde sam tražeći prodavnicu ulicama Venecije zaustavio osobu sa pitanjem da li zna gde je najbliži supermarket i dobio odgovor da on nije odavde i da ne zna gde je supermarket. Kasnije sam tek shvatio da je ova ososba Holandski fotograf Iwan Baan poznat po saradnji sa Rem Koolhaasom.

Recite nešto zanimljivo za kraj!

Zlatko: Povratak iz Venecije liči na povratak mlađeg tinejdžera sa školskog letovanja na kome sezaljubio, a školska godina samo što nije počela. Ispumpani balon!

Aleksandar: Devojke koje čuvaju paviljon kažu da prodaja knjiga ide veoma dobro.

Tekst i foto priču o celokupnom ovogodišnjem Bijenalu možete pogledati i pročitati ovde.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: