INTERSTELAR: Za i Protiv

U četvrtak uveče počela je domaća bioskopska distribucija Interstelara, novog filma američkog reditelja Kristofera Nolana. Utisci dvoje filmskih komentatora u Before Afteru toliko su oprečni da smo odlučili da objavimo oba. Prvo čitate Vuka Boškovića kog je film oduševio, a onda Stašu Bajac koju, blago rečeno – nije.

Vuk Bošković: Najveći film godine

Nakon projekcije novog Nolanovog filma, jedan zaposleni u bioskopu je drugom objašnjavao radnju filma, pokušavajući da mu ispriča što više spojlera. Mucajući, vraćajući se, konstantno menjajući broj dimenzije u kojoj se finale filma dešava, iz onoga što je ispričao, njegov kolega je ironično zaključio da je u pitanju „Armagedon 2“.

Poslednjih nekoliko dana, kritičari su se bunili kako su im producenti zabranili da pominju i najmanje moguće spojlere, ali postoji dobra šansa da su kritičari u stvari bili zahvalni što ne moraju da se petljaju sa crvotečinama, crnim rupama i relativitetom.
Ovo ne znači da je ovaj film nerazumljiv, sve što je relevantno za radnju je detaljno objašnjeno usput i to na trenutke pomalo trapavim dijalogom (koji je jedini aspekt scenarija koji nije u potpunosti airtight).

Nolan početak postavlja jako „realno“, tj. izvlači zaključke iz sadašnjosti. Apokaliptična budućnost nije toliko apokaliptična koliko je jadna, obična i predvidljiva. Spor, lagani pad u kome su Amerika, svet i životna okolina trenutno je pomeren samo nekoliko decenija unapred. Ništa novo katastrofalno se nije desilo, samo ono što se danas dešava, svuda oko nas, nije zaustavljeno. Ipak, prvih pola sata nije samo poziv na sprečavanje „globalnog zagrevanja“, upravo ono je simptom mnogo većeg, filozofskog problema: po Nolanu, prestalo smo da gledamo nebo i počeli smo da gledamo u zemlju. Nema više istraživanja, ima samo potrage za zadovoljstvom, nema planiranja za sutra, ima samo zahtevanja za danas. Fokus se promenio, jer ubeđeni da smo saznali sve što nam treba da vladamo, prestalo smo da tražimo za nepoznatim.

U svojoj srži, i pored toga što se bavi budućnošću, što naučnu fantastiku tretira u potpunosti kroz realizam, što u nekim svojim trenucima kontemplira o daljem razvoju ljudi kao vrste, ovaj film je klasičan, čak i staromodan u svojoj postavci. On nije ciničan prema svetu, nije ironičan prema junacima. Interstelar je dobra, stara američka priča o večnom optimizmu i verovanju u humanizam, koji kroz skoro tri sata biva testiran, i neki likovi propadaju, neki likovi pokazuju sebičnost i strah, pretvaraju se čist instinkt za preživljavanjem, ali (i ovo nije spojler) Nolan do kraja veruje u ljudskost i ljubav kao njen najuzvišeniji mogući iskaz.

Sa naknadnom pameću, Inception izgleda kao pokazna vežba i Nolanova priprema za ovaj film. On jako komplikovane i apstraktne elemente uspeva da sabije i iskontroliše da svako može da ih razume, čak i ako nakon filma ne može u potpunosti da ih objasni. Svaka kopča u scenariju funkcioniše kao posebna vrsta crvotečine, jer koliko god to izgledalo malo verovatno i koliko se na trenutke činilo da će sve da sklizne u jedan hermetički omaž Tarkovskom ili Kubriku, sve je povezano, i na metaforičkom, ali i na bukvalnom, značenjskom nivou. Ovaj film u sebi nosi tragove svih ikonografskih sci-fi filmova, od Odiseje, preko Tarkovskog, Ratova zvezda, pa i Osmog putnika i Povratka u budućnost. Nosi ih u sebi, ali i nadgrađuje i dopunjuje sa konceptom da to tamo, van atmosfere nije prostor samo za naše maštenje i naše strahove, nego da je sve to tamo realno, da nas čeka da ga istražimo. Sve u svemiru, kako ova, tako i druga galaksije su prostor za ljudsko delovanje, koliko god to danas na prvi pogled izgledalo kao „naučna fantastika“. Sve polazi i sve se u ovom filmu završava sa tom idejom. Neće svi prihvatiti to, i ovaj film će imati mnogo više kritičara od prethodnih Nolanovih ostvarenja, ali je fascinantan prostor koji je on kao reditelj osvojio u Holivudu: svaki njegov film je istovremeno njegova lična vizija ali i blokbaster, on dobija neograničene budžete, ali ne mora da pravi kompromise sa producentima, u vremenu kada priča postaje sve manje i manje relevantna, scenario je početak i kraj svakog njegovog filma.

Umetnici cele svoje karijere provedu praveći kapital da bi ga onda potrošili na jedan projekat koji je „nekonvencionalan“, Nolan je snimio film u kome su apstraktne teorije o prirodi crne rupe neodvojiv deo zapleta i verovatno će dobiti Oskara. A on je reditelj koji iznova i iznova u svojim filmovima komunicira „ljubav može da pobedi sve“. To verovatno otvara mnogo pitanja na koja bi trebalo dati odgovor u nekom drugom tekstu (u kome može da se piše o spojlerima). Za ovaj je dovoljno: ovo je najveći film ove godine, i po ambiciji, a verovatno i po zaradi i po uspehu, svi mehanizmi u njemu funkcionišu, i u pitanju je melodrama o porodici, ljubavi i humanizmu koji se uspavao, a Nolan bi hteo da ga probudi.

Staša Bajac: Vizuelna i misaona papazjanija

Kristofer Nolan je jedan od najvećih holivudskih reditelja današnjice. U sistemu u kom vladaju novac, fiks ideje producenata i teror trendova – Nolan već deset godina na svakom projektu uspešno ostavlja svoj autorski pečat, a distribucijama njegovih filmova prethode spekulacije, iščekivanja, stvaranje kulta. Čovek koji 2014. godine priču kao što je Interstelar uspe ne samo da ne snimi u 3D-u, nego i na filmskoj traci poseduje umetnički integritet koji je u svetu budžeta od oko 200 miliona evra zaista teško održavati.

Moje je lično mišljenje da je Mračni Vitez među najboljim blokbasterima u istoriji filma, a čak sam i blagonaklona prema mahom omraženom Početku (koji niko ne zna pod tim imenom, dakle Inception). Ovo naglašavam jer u tekstu koji sledi čeka vas razočarano i surovo rasturanje vizuelne, misaone i ritmičke papazjanije zvane Interstelar.

Radnja filma smeštena je u predapokaliptično doba u nedalekoj budućnosti, u srednjezapadnom američkom gradiću. Nemarnim zemljanima preti istrebljenje, no, isprva deluje da Nolan svoju viziju kraja sveta namerava da dočara bez mnogo drame i mistifikacije: hrane je sve manje, peščane oluje u naletima zatrpavaju neplodnu zemlju i guše stanovnike. Pa čak i ovako napisano zvuči megalomanskije nego što jeste. Stanovnike sveta, a ni sam svet ne vidimo – oni su prikazani kroz Kupera, nekadašnjeg pilota svemirske letelice, njegovog oca i njegovo dvoje dece. Svet se ogleda u njihovoj njivi i kući, i eventualnoj jednoj do dve scene koje se odigravaju u samom gradiću.

Ko uspe da se navikne na Mekonahijevo šmiranje i “nenametljivo” brundanje koje na trenutak više zvuče kao naracija za reklamu za parfem, nego filmska gluma, može da se ponada da sledi izvrtanje žanra i realističan, a opet metafizički prikaz teme koju je Holivud već nebrojano puta pretvorio u hrpu one-linera i eksplozija. Ali, oh, kakva španska serija nas čeka.

Kuper i njegova ćerka u sred kukuruza polu slučajno otkrivaju hangar u kom NASA poput Moćnih rendžera kuva plan za spašavanje čovečanstva. Kuper koji do tada u nepovezanom nizu monologa kuka za prošlim vremenima u kom smo bili istraživači, a ne dadilje, odjednom jedva čeka da pokupi prnje, ali ipak, tokom šetnje kroz gerila inkognito NASU pristaje da sutradan popodne leti u paralelnu galaksiju u potrazi za novom planetom. Postoji plan A – da se populacija od 6 milijardi preseli na novu planetu (do kraja ostaje nejasno kako tačno) ili B – da En Hatavej ponese par kutija sa oplođenim jajnim ćelijama i zasadi nove ljude na Marsu.

Sve ove ideje bismo prihvatili kao uslovnosti žanra da dijalozi nisu pisani kao da su za crtani film. Uz ogradu da razumem da je film namenjen veoma širokoj publici, scene u kojima astronauti na trenutak zaustavljaju misiju u svemiru da bi gledaocima objasnili teoriju relativiteta uporno remete tok i podsećaju na onu spajalicu što je iskakala u Wordu u ranijim verzijama Windowsa. Problem ne predstavlja što teorija relativiteta mora da se obrazloži, već što su obrazloženja napisana kao da ih izgovara posada u filmu Armagedon koji čine kriminalci i vucibatine, a ne ljudi koji zapravo znaju o čemu pričaju. Takođe, umesto integrisanih u scenu, razlaganja ideja pete dimenzije odvijaju se tako što posada broda sedi kao da na sedeljci razglaba uz čaj od maka, a onda kad shvati da je na ivici crne rupe, prekida razgovor i uz predramatičnu muziku nastavlja spašavanje ljudske rase. Pored toga, neočekivano za čoveka koji stoji iza filmova Prestiž, Mračni Vitez i Početak, sa vrlo pažljivo istkanim likovma, u Intersteleru o glavnim likovima zapravo znamo vrlo malo i uglavnom su svedeni na funkcije. Kuperova ćerka je bistra i nedostaje joj tata, doktorka Brend je čvrsta ali samo spolja, Kuperov otac je zabrinut, a crni član posade je crn.

Nolanova namera nesumnjivo je bila da napravi spektakl zasnovan na složenim filozofskim konceptima, koji je pritom vođen emocijom i adrenalinom. Nažalost, ova tri sloja se vrlo retko kad prožimaju, već su trapavo lepljeni jedan na drugi.

Da bi bez gubljenja uzbuđenja koje gledalac očekuje u ovim epskim okvirima povezao deset linija priča koje se tokom filma nekontrolisano razgranaju, Nolan upošljava preglumljivanje, neuverljive obrte, zle naučnike, histerične izlete, paralelnu montažu koja spaja eksplozije u svemiru i paljevine ne Zemlji. Rečju – jeftine trikove koji nemaju šta da traže među alatima reditelja Nolanovog kalibra.

Utisku da su se u montaži borili sa tonom neuklopivog materijala doprinose i neisečeni repovi koji vire iz i ovako jedva spakovane celine: škola Kuperove dece, dron koji jure na početku, likovi koji se pojavljuju na samom kraju poput doktora koji prati Kuperovu ćerku ili stvari o kojima se nepovezano priča a kojima gledalac nije prisustvovao poput smrti Kuperovog unuka.

Iako je Gravity Alofonsa Cuarona love-it-or-hate-it vrsta filma, on nesumnjiivo podiže standarde, pa i očekivanja kako svemirski spektakl treba da izgleda. I pored činjenica da u Beogradu možemo da prisustvujemo samo digitalnoj projekciji Interstelera, a sniman je na 35mm, film zaista ne zadovoljava očekivanja na estetskom planu i izgleda prevaziđeno i nenamerno retro. Apsurdno, ali Nolan koji se ponosi minimalnom ili nikakvom upotrebom green screena i CGI-a, napravio je film u kom su vizuelno najatraktivniji delovi oni koji su zapravo kompjuterski generisani.

Iako se Interstelar žargonski rečeno raspada, majstor kakav je Nolan naravno na trenutke uspeva da izvede maestralne sekvence poput uletanja u crvotočinu (termin koji prestane da bude smešan posle nekih 45 minuta filma), zagrebe zaista provokativna etička pitanja i zalaufa mozak. Nažalost, ovi motivi sprovedeni su banalno i teatralno, što u spoju rezultira uglavnom komičnim efektom. Ono zbog čeka bismo mu se divili – nametanje složenih promišljanja zatupljenoj publici – sprovedeni su infantilno i haotično.