Da li imate preko 18 godina?

INEKS KINO PLEME

Intervju sa Markom Milićevićem

Ako bih vam rekao da je ovo priča o proizvodnji filmova u jednoj filmskoj kompaniji, pomislili biste da ta priča i nije naročito neobična. Možda, ali samo do trenutka kada saznajete da je ta filmska kompanija – „Ineks film“.

Iako su u nekadašnjim kooperacijama „Ineks filma“ proizvedena popularna jugoslovenska filmska ostvarenja kao što su „Oktoberfest“, „Majstori, Majstori“ ili „Bube u glavi“, za većinu pripadnika mlađe generacije „Ineks film“ je dugo vremena bio asocijacija na sve drugo osim na proizvodnju filma. Zapravo, prostor je godinama doživljavan kao napuštena zgrada, sumorna betonska grobnica ekonomskog sunovrata, sve dok 2011. godine nije oživljen kroz inicijativu nevladine organizacije „Ministarstvo prostora“. Danas u okviru već poznatog umetničkog skvota „Ineks“ postoji i radionica sa laboratorijom, koja na potpuno neočekivan način vraća ovaj prostor svojoj prvobitnoj nameni – proizvodnji filmova.

Pre četiri godine, velika trojka – „Panavižn“, „Ari“ i „Aeton“, tiho su prestali da proizvode analogne filmske kamere. U opštoj i globalnoj digitalizaciji, radionica „Kino pleme“ u Ineksu neguje tradiciju analogne proizvodnje filmova na filmskoj traci od 8 i 16mm.

Na teme umetničkog kolektiva, samoorganizacije i položaja analognog filmadžije u digitalnom svetu, razgovarao sam sa Markom Milićevićem, umetnikom koji stvara u okviru filmske radionice „Kino Pleme“, unutar šireg Ineks kolektiva.

Marko, kako je započeta saradnja umetnika u Ineksu? Na koje potrebe umetnika je ovaj prostor odgovorio?

Prvi ateljei otvoreni su tokom 2012. kada je održan i festival „Inex Fest Off“ gde se slila jedna ogromna energija umetnika različitih profila. Bilo je to inicijalno slavlje skvoterske ideje koja postala parametar za neke buduće umetničke saradnje. Ipak, nakon slavlja ostao je i pomalo opor aftertaste i muk što je iniciralo dosta konflikata u vezi sa oglušavanjem o pravila samofinansirajućeg i nelukrativnog funkcionisanja Ineksa.

Iste godine dešava se i smena generacija. Stariji se povlače, a organizaciju prepuštaju novoj grupi ljudi koji i danas vode sastanke. Pored svakodnevnog rada na samoj infrastrukturi zgrade i komunalnim delatnostima, otvaranje Ineks galerije je bitan trenutak za novi život prostora. Od tog trenutka stvari postaju mnogo dinamičnije i frekventnije. Pored stalnih vibrantnih postavki, u zgradi se neretko dešavaju i benefit žurke sačinjene od najraznovrsnijih programa, od zajedničke izložbe rezidenata Ineksa, pa sve do proslave Dana mladosti gde dolazi do spontane saradnje i učvršćivanja kolektivno solidarnog duha.

Kulturni prostori poput Ineksa postoje već duže vreme u regionu (npr. Metelkova u Sloveniji od 1993). Šta je po tvom mišljenju uslovilo njihovu relativno zakasnelu pojavu u Srbiji?

Splet različitih faktora. Ekonomsko-politička situacija, izolacija (otud i slaba razmena skvoterskih iskustava) i odložena tranzicija doveli su do „late blooming-a“ kod nas. Iako se tokom 90-ih sporadično osetilo prisustvo par proto-skvotova, teško bi se moglo reći da su oni predstavljali pandan (zapadno) evropskim skvoterskim praksama. Tokom 2000-ih polako počinje da se kristališe ta neka paralelna skvoterska realnost i kod nas („Rebel House“, „Kudruc“, „AKC Akcija“, „Infošop“ u BIGZ u…). Doduše, sve su to bili neki inicijalni pokušaji kratkog daha, uglavnom osujećeni usled problema sa gradskim vlastima, narkoticima, ili zbog odumiranja entuzijazma, (ne)ispunjenja misije, ličnih faktora.

Neka dugovečnost Ineksa u odnosu na prethodnike može se objasniti i blagoslovom za kulturno-umetničku praksu i produkciju, koji je potekao direktno od vlasnika zgrade, kao i činjenicom da je Ineks suviše eklektičan da bi se mogao podvesti pod klasičan skvot. Ineks poseduje internu disciplinu koja ga čini istovremeno i otvorenim za saradnju, ali i low profile i selektivnim. „Ministarstvo prostora“ je ozbiljna skvoterska inicijativa, ali mi se čini da su glavni posao na duže staze (neizvesno koliko duže), ipak, odigrali nova administracija i ljudi iz „Ineks Galerije“.

Kada i kako je nastala radionica filma u okviru Ineksa?

Laboratorija ima jednu isprekidanu istoriju, počev od proleća 2012. kada je prostor Ineksa zauzet da bi u toj prvoj inkarnaciji iste godine bio napola završen i napušten usled nekih nepredviđenih okolnosti. U tom periodu krajem 2011, u vrlo ranoj fazi Ineksa kada tamo praktično nije bilo ničega osim šuta, „peščane“ i agregata, organizovana su dva događaja. Prvi je bila „found footage“ projekcija sa 8mm (polu-ispravnih) projektora gde su prikazani radovi pseudomitološkog kinoamatera Dimića – na neki način savršen uvod u nostalgični rivajval formata.

Drugi događaj obeležilo je prikazivanje radova sa radionice „Kino Kuhinje“ na „Inex Fest Off“-u. Posle višemesečne pauze i razmršenih (su)vlasničkih odnosa, prostor biva ponovo „osvojen“ u martu 2013, dok u oktobru iste godine konačno dobija sadašnje konture u operacionalnom i funkcionalnom smislu. Tada se počelo i sa prvim razvijanjima. Posle „niske sezone“ u martu 2014. kreće se sa organizacijom programa bioskopa; počinje saradnja sa galerijom i vrtićem… Još par ljudi se priključuje… Laboratorija trenutno raspolaže opremom i materijalom za razvijanje najrazličitijih tipova filmova (8mm, „dupla 8“ i „dupla super 8“, 16mm).

Ko su osim tebe filmski umetnici koji rade u okviru „Kino plemena“? Postoji li zajednički imenitelj, takozvana, tačka integracije u vašem radu?

Suosnivači laboratorije su Sofija Eftimovski Božović, fotografkinja i u svim inkarnacijama „Kino plemena“ – čvrsto organizaciono jezgro, i Strajk Lucicki, pisac i novinar iz Belgije koji se poslednjih godina obreo u kino vodama. Iskustvo koje je Strajk stekao u „Labo Brussels“ i regionalnim radionicama, pomoglo je „Kino Plemenu“ da stane na noge. Sofija i Strajk su se sreli na konferenciji filmskih laboratorija u Zagrebu 2012, dok smo se Sofija i ja smo upoznali nešto pre toga. Nakon radionice koju je organizovala tadašnja „Kino Kuhinja“ i Goethe institut, napravili smo mali trojni pakt i ta saradnja (uprkos svim preprekama) i dalje traje.

Što se tiče ostalih Ineksaša, neki od njih su pristupili filmskom mediju kao ekstenziji svojih primarnih disciplina, u ime aktivizma ili nekog pokušaja poštenog no budget, low fi video pregalaštva. Luka Mihajlović, koga doživljavam primarno kao filmadžiju, ima vrlo specifičan Bresonovski kamerni, arthouse-inspirativni potpis u bavljenju neiscrpnim temama, dok slikar Darko Stojkov jednako dobro pliva u otkačeno-apsurdnoj animaciji i fino crnohumornim, nazovi dokumentarcima, koje snima sa članovima svoje porodice. Neki zajednički imenitelj (nas kinoplemenskih) bi bio jedna potpuna fleksibilnost prema mogućnostima filmskog medija, likovnosti i poetskim modifikacijama vizuelnog sadržaja, kao i ljubav prema nemom filmu i ranoj avangardi, stalna spremnost na eksperiment, svest o raznovrsnim underground estetikama bez nekog preteranog mistifikovanja i megalomanske ideologizacije istih; dakle jedno vrlo otvoreno kino-oko.

inex-01

Radionica filma zamišljena je delom i kao edukativni program. Ko su ljudi koji su vas obučavali u radu sa filmskom kamerom i trakom, i kako se taj proces razvijao?

Danas se iznenađujući broj entuzijasta osmelio da radi na tzv. „uzanim formatima“. Dovoljno je samo ukucati pravu reč u Vimeo ili prošarati forumima kao što je Cinematography da bi se napravila neka statistika povratka mediju. Mlađi lokalni živalj je pokupio znanje od stranih gostiju koji su dolazili ovde i držali radionice, ili od nekadašnjih iskusnih kinoklubaških protagonista. Ja sam neku svoju prvobitnu obuku stekao na radionici koju je držala Jana iz „Labor Berlin“ uz finansijsku podršku Goethe Instituta 2012. Međutim, vrlo je lako pronaći sve krucijalne informacije i demonstracije procesa i na glavnim internet kanalima poput YouTube-a. Ništa više nije misterija i svakodnevno se naširoko piše o tome. Na forumima i mejling grupama dobijaju se odgovori na različite dileme i poteškoće vezane za proces razvijanja od kojih su meni najkorisniji oni na vebsajtu ujedinjenih nezavisnih laboratorija Cinelabs. http://cinelab.com/

Svako ko je zaintrigiran radom na filmskoj traci ili se bavi fotografijom a hteo bi da proba nešto više, može da nas kontaktira i svrati do nas na demonstraciju pomenutih procesa, ili nam se priključi u godišnjoj produkciji i organizaciji događaja.

Rad sa filmom i njegova fotohemijska laboratorija je relativno zahtevan proces, kako su stečeni neophodni uslovi i znanja za ovu vrstu rada?

Celokupna oprema je dobavljena kombinacijom izvora iz zemlje i inostranstva. Javljaju se i diskrepance, pa je neke stvari bilo vrlo lako pronaći po lokalnim sajtovima i buvljim pijacama (kao što su stare kamere i projektori u relativno očuvanom stanju, kao i stare razvijene i nerazvijene trake), ali su druge stvari i dalje vrlo deficitarne (npr. dozne za razvijanje 15 i 30 metara trake). Moguće je nabaviti i naručiti “Tetenal“ i „Foma“ hemiju i filmove u Beogradu, dok je situacija sa „Kodakovim“ filmovima takva da se mora ići do predstavništva u Mađarskoj.

Nešto posle povlačenja iz prozvodnje „Kodakove“ serije „Ektachrome 100D“, trenutno jedini preobratni kolor filmovi na raspolaganju su „Wittner Agfa Chrome 200D“, koji se mogu poručiti isključivo putem interneta uz dosta komplikacija u procesu. Iako uz svaki paket sa hemijom dolazi uputstvo, razmena znanja i iskustava je jedan perpetualni proces u kojem konstantno učestvuju sve laboratorije, nezavisni entuzijasti i eksperimentatori. Svaka donacija kvalitetnije opreme uvek je značajna, te ako se među čitaocima nađe neko sa mračnom sobicom dozni i filmova koji sakupljaju prašinu može nam slobodno pisati na: www.facebook.com/KinoPleme

Filmovi na traci zahtevaju i posebne uslove za prikazivanje. Gde se prikazuju filmovi „Kino plemena“ nastali u okviru radionice u Ineksu?

Analogni projektori mogu biti dosta rizični i nepredvidljivi kao i ceo analogni proces, pa neretko traka završi u fronclama ili spaljena (neki bi paljenje trake čak svrstali u jedan od najradikalnijih raskida sa filmskom tradicijom, tzv. antifilm J) te ih ne koristimo toliko često za redovne projekcije. U Ineksu smo do sada uglavnom puštali u lounge-u, gde smo paralelno sa projekcijama nekih naših filmova imali i par programa koje smo osmislili kako bismo upoznali malobrojnu publiku sa ostvarenjima svetskog eksperimentalnog filma (uglavnom manje opštim i izvikanim naslovima, po principima nezavisnog kuratorstva).

Jednom prilikom smo uživo napravili filmski soundtrack na rano elektronskom instrumentu – tereminu, (omiljenom proizvođaču efekata za kultne Sci-Fi filmove iz 50ih), i to za revizionistički kratki space invader horor španskog reditelja Velasca Broce. Nadamo se da ćemo uspeti da napravimo redovni događaj u okviru koga bismo zainteresovali muzičare da učestvuju u stvaranju takvih eksperimentalnih i improvizovanih zvučnih okruženja u okviru Ineks bioskopa.

Da li bi mogao da izdvojiš neke od filmova nastalih u okviru aktivnosti „Kino plemena“ i kažeš nam nešto više o njima?

Tokom ove godine snimio sam „Noah’s Bark“, kratki eksperimentalni film za emitovanje na tri projektora, rađen tokom poplava u Srbiji i Bosni. Radi se o seriji somnambulnih impresija o mogućem velikom potopu sa fokusom na životinjski bluz, „amigdale“. Radio sam ga na specifičnoj traci („Agfa Moviechrome 40“) kod koje pri razvijanju ostaje samo azurno plavi sloj, i na dva negativa gde su snimljeni sablasni duhovi životinja, misteriozni čamac i obala. U pripremi su filmovi o maglovitom isečku iz života beogradske mumije – sveštenika Nesmina kojem je majka (Mummy) često svirala citru; i drugi film, ekranizacija legende o Đavoljoj Varoši sa magijskim inkantacijama, skamenjenim svatovima, incestuoznim mladencima i hitrom vilom fundamentalistom.

Sofija je napravila mitopoetski film o nagom muškarcu koji se pentra po pustarama i planinima, po užarenom kamenju da bi spustio neku vrstu totema na vrh. Lupovi iz filma su uklopljeni sa bučnim soundtrackom i biće izdati na limitiranom DVD izdanju u inostranstvu. Strike je dosta eksperimentisao… Sve me više podseća na sada već pomalo zaboravljenog kinoklubaškog avangardistu Slobodana Mićića. Njegove ideje su ponekad nedovršene, fragmentarne, likovne i apstraktne, kao deo neke slagalice koju je moguće iznova predstaviti u različitim kombinacijama, gde su rad sa više projektora, korišćenje superimpozicija i film unutar filma glavni metodi ludila.

inex-07

U poznatom eseju „Ontologija filmske slike“, Bazin konstatuje da objekat i filmska slika dele zajedničko postojanje: svaki frejm negativ na traci zaseban je dokaz postojanja prikazanog. Ipak, ne možemo reći isto i za binarni kod digitalnog zapisa slike. U svetu u kome je ekspanzija digitalne tehnologije slike potpuno potisnula tradicionalni medij trake, koje mesto zauzimaju 8mm i 16mm filmovi danas?

Pored činjenice da i dalje imaju status najjeftinijih formata filmske trake, danas postoji i niz specijalizovanih festivala namenjenih samo osmicama i šesnaesticama, gde na jednoj strani imamo ultra demokratični i šaroliki „Internacionalni festival u Segedinu“, a na drugoj strani nešto strožu, ili čak i elitističku selekciju festivala „Dresdner FilmTage“. Interesantno, na nekim festivalima postoji (puristički) uslov za učešće koji ne dozvoljava digitalnu obradu i montažu filma, a na nekima pravo učešća imaju isključivo filmovi montirani u samoj kameri.

Sam proces pravljenja filmova na traci je skuplji, dugotrajniji i neizvesniji te neke po difoltu odbija, a ostale uči da maksimalno koncentrišu ideje i treniraju disciplinu u trenutnoj „depresiji izobilja“. Uporedo sa lomografijom, lomokinom i sveopštom ekspanzijom retro zanosa, dosta muzičkih spotova se u poslednje vreme snima na super 8mm, dok 16mm traka ne posustaje, i tradicionalno se na njoj snima dosta ozbiljnih, čak i srednje-festivalskih filmova.

Ineks je već duže vreme spontano poprište neomeđene međunarodne razmene među umetnicima. Da li je i „Kino pleme“, kao grupa filmskih stvaralaca, imalo saradnju koja prevazilazi lokalne okvire?

Da, a neke su tek u planu. Strajk je doveo poznanike, muzičare iz Belgije („Ozy Man Dias“) sa kojima je radio analogni VJ-ing tokom cele turneje po Srbiji. U kontaktu smo, i imali smo par susreta sa ljudima iz zagrebačke Klubvizije SC. Oni su bolje pokriveni, grad ih finansira i čini mi se da tamo vlada i relativno veće interesovanje; imaju i godišnji festival eksperimentalnog filma koji je besplatan i postao je vrlo ugledan sa obiljem stranih gostiju. Postoji mogućnost da će neko od njih u bližoj budućnosti držati radionicu ovde, ili da ćemo mi gostovati tamo sa nekim filmovima iz naše produkcije.

Upoznali smo i distributera iz „Collectif Jeune Cinema“, koji nam je ponudio da se u okviru našeg bioskopa prikazuju eksperimentala i dokumentarci u rangu od američkog undergrounda iz šezdesetih do nekih savremenih tendencija. Zajedno sa Sofijinim mužem Srđanom organizujemo eksperimentalne/noise/free improve koncerte stranih muzičara u klubu Ineksa. Do sada su gostovali dosta nepoznati, ali vrlo kvalitetni sastavi kao što su „Sult“ i „Voicehandler“, „Lafidki“, „Bruzgynai“, „F.A.S.P“ i „Trans/Human“, a i domaća podrška je neretko bila na nivou otkrovenja.

lafidki2

Gledanje 8mm traka za većinu nosi nostalgične konotacije. Kako vidiš budućnost analogne kinematografije?

Iako mislim da se nikada neće dogoditi neki potpuni rivajval porodično impresionističke „osmice“ à la šezdesete, sa ovoliko inicijativa koje se bore za opstanak filmske trake, ne deluje mi kao logičan korak njeno skoro odumiranje (ili opstajanje samo u obliku egzotike za filmske profesionalce). Analogni i digitalni film žive u koegzistenciji te se često filmmejkeri opredeljuju za digitalizaciju trake zarad lakšeg montiranja i slanja promoa na festivale. Isto tako, često se pojavljuju analogni segmenti u digitalnim filmovima, a inženjeri digitalnih „super 8“ kertridža nas obasipaju novim idejama…

Težim da verujem pre u neke integracijske, a ne isključive procese. Idealno bi bilo da paralelno sa razvojem jeftinih tehnologija i cene trake postaju konkurentnije, da iznikne još laboratorija a proces postane pristupačniji. Jedna od najstarijih filmsko-produkcijskih kuća – „Ferrania“ najavila je povratak na tržište proizvodnjom nove serije filmova na „uzanim formatima“, pa je ovo jedan od trenutno najoptimističnijih poteza u tom pravcu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: