Recenzija: Incompresa

Asia Argento, ćerka čuvenog reditelja trash-horora Daria Argenta, već više od 15 godina šunja se svetom filma, muzike i modelinga. Nikada nije postala it girl na način na koji je to Cara Delevigne danas – neko ko svojom pojavom vrlo precizno sumira duh vremena, već je uvek nosila svoj kul na neki autsajderski način koji nikada ni ulazi, ni ne izlazi iz mode. Jednako neuhvaljtiva i intrigantna je i Aria (aludiranje na sopstvenu personu je nesumnjivo namerna), centralna figura Argentinog trećeg rediteljskog ostvarenja “Neshvaćena”. A film poput svoje rediteljke – ni tamo, ni vamo.  

Aria (Giulia Salerno) je devetogodišnja ćerka iskvarcovanog, izblajhanog i neprijatno lepog glumca (Gabriel Garko) i teatralne pijanistkinje iz švajcarske buržujske porodice (Charlotte Gainsbourg). Pored Arie, oboje imaju decu sa prethodnim partnerima koje smatraju “svojom”. U nekoj američkoj sitkom verziji, Aria bi predstavljala onaj magični krug koji spaja sve ključeve i priveske, no u stilizovanom, disfunkcionalnom ludilu ove porodice, nakon bacanja vaza i treskanja vratima, ona je ta koja u praznoj prostoriji ostaje sama sa srčom i zadahom histerije. Na skoro samom početku otac i njegova ćerka Lukrecija napuštaju porodični dom, što će formirati ustaljeni ritam filma: Aria ima specijalan talenat da iziritira nervno neuravnotežene roditelje, pa sledi nebrojani niz izbacivanja i šetanja između dva roditeljska doma. U očevom, budući da je on večito na snimanjima, osuđena je na prvu ćerku Lukreciju (Carolina Poccioni), grotesknu Hello Kitty u ljudskoj formi, a u majčinom na stalnu rotaciju novih ljubavnika i podsećanje da nije otmeno lepa i delikatna kao druga ćerka – Donatina (Anna Lou Castoldi).

Svaku od ovih epizoda boje događaji iz Arijinog drugog sveta, škole, koje je takođe emotivno bojno polje. Sa svojim ogromnim očima, pink starkama, pelerinom preko džinsa i dečačkom frizurom, Aria emituje više Tavi Gavinson nego što njeni vršnjaci mogu da progutaju. U osetljivoj predpubertetskoj fazi, želja za pripadanjem je toliko velika da niko ne želi da rizikuje da bude odbačen jer talasa i bode oči. Čak ni Adrijano, skejter sa asimetričnom frizurom i Motorhead majicom bira kraljicu među mejnstrim pčelama, Mean Girls vođu ciničnog imena Mariju Terezu.

Međutim, iako prkosna i uporna u svom odskakanju od sredine, čini se da Arija jednostavno ne zna za drugo. Žanr scene zbližavanja sa članovima porodice ovde se odvijaju dok majka donosi kroasane pravo sa aftera, baca ih po devojčicama i polupijana improvizuje koreografiju u haljini na šljokice. Najdirljiviji trenutak sa ocem Arija doživljava dok izbacuju goluba iz spavaće sobe, dok on vrišti neke sujeverne gluposti, ili kad joj se izvinjava što joj je čitao dnevnik, dok se ona oporavlja od komičnog pokušaja samoubistva.

Snimljen na super 16 mm, uz besprekornu snoliku i raskošnu scenografiju i promene kostima koje spajaju džins jakne, indijsku svilu i kašmir, “Neshvaćena” je raj za oči. Asia Argento je od oca pokupila nepogrešiv osećaj za kontrastiranje plavih i crvenih svetala i stilizaciju kojom stvara jedan novi, estetiski višeslojni univerzum.

U ovaj uzbudljivi muzičko-vizuelni okvir smeštene su šarmantne i bolne priče o odrastanju, od krađe tuđih pisama, propalih žurki i duvanja sa lokalnim rokabili trandžama i skitnicama. Međutim, bez kraja i početka, i dublje niti koja bi ih povezala u celinu one ostaju samo to – epizode.

Aria jeste misfit, međutim ona svoje načine uporno pokušava da nametne svojoj okolini, bez razmišljanja šta su njihove želje i potrebe. Kada biva odbačena – pati, jer svet nije iskrojen po njenim merama. Iako je uniformisanost koja se iz dečjeg sveta dalje transponuje u svet odraslih deprimirajuća, ono što Aria, ili bolje reći Argentova, ne razumeju jeste da se ne možeš ljutiti što te svet koji sam ne prihvataš odbacuje.

Iako se film gleda sa osmehom na licu, pogotovu ako ste odrastali devedesetih, pa vam narukvice do pola lakta i zavitlavanja ljudi fiksnim telefonom aktiviraju tačke u mozgu zadužene za nostalgično raspilavljivanje, repetativnost emocije koju izaziva počinje da umara. Sami događaji funkcionišu na nivou zasebnih poglavlja, ali u svom zbiru uporno lupaju na jedna ista vrata koje smo odavno otvorili. Aria nas je momentalno osvojila, primili smo je u svoje srce i oslušnuli, ali na kraju nisam sigurna šta je želela da nam saopšti.